Dokumentarci bez nagrade
Dokumentarni filmovi na petom međunardonom filmskom festivalu “Open cinema” u Sankt Petersburgu ostali su bez nagrade, dok je najboljim igranim filmom proglašen francuski “Toni Zorej” Valentana Pontjea. Program festivala “Open cinema”, koji je 15. avgusta završen dodelom nagrada na plaži petropavlovske tvrđave, obuhvatio je i animirane, kratke i eksperimentalne filmove. Najboljim umetničkim filmom proglašen je “Drvo detinjstva” Ruskinje Natalije Mirzojan, a nagradu “Peščani sat” za najuspešniji video dobio je Britanac Mario Sančez za “Okolnosti”.
Dokumentarni filmovi na petom međunardonom filmskom festivalu “Open cinema” u Sankt Petersburgu ostali su bez nagrade, dok je najboljim igranim filmom proglašen francuski “Toni Zorej” Valentana Pontjea.
Program festivala “Open cinema”, koji je 15. avgusta završen dodelom nagrada na plaži petropavlovske tvrđave, obuhvatio je i animirane, kratke i eksperimentalne filmove.
Najboljim umetničkim filmom proglašen je “Drvo detinjstva” Ruskinje Natalije Mirzojan, a nagradu “Peščani sat” za najuspešniji video dobio je Britanac Mario Sančez za “Okolnosti”.
“Peščanik” za dokumentarce ostao je bez vlasnika, pošto predsednik žirija za takmičarski program dokumentarnih filmova, reditelj Vitalij Manskij, nije našao dostojnog pretendenta.
Specijalne nagrade festivala uručio je osnivač pozorišta “Drvo“ Anton Adasinskij.
Diplomu i medalju u vidu minijaturne kamere, koju dodeljuje časopis “Seans” za najbolji ruski film, dobio je “Poslednji dan Bulkina” Alekseja Andrianova koji, istina, nije ni imao konkurenciju. To je navelo filmskog kritičara Mihaila Trofimenkova da, prilikom uručenja, izgovori opasku da “ne bi trebalo ironizovati činjenicu što je ovaj film jedini ruski u konkurenciji, jer da je bio loš, nagradu mu ne bismo dali”.
Festivalska nedelja je iskorišćena do poslednje sekunde - prikazani su najzanimljiviji filmovi snimljeni poslednje dve godine u svetu kratkog metra - od igranog i dokumentarnog do animacije i eksperimentalnog videa.
Filmove je prikazalo 500 režisera iz 23 zemlje sa svih kontinenata.
Van konkurencije je bilo 16 programa s međunarodnih festivala, nacionalnih filmskih škola i studija, kao i retrospekive i antologije kratkog metra koje su u Petersburg doneli evropski distributeri.
Inače, taj festival bio je posvećen 85-godišnjici rođenja velikog sovjetskog (ukrajinsko-jermensko-gruzijskog) reditelja Sergeja Paradžanova, pa je na Petropavlovskoj tvrđavi V otvorena i foto izložba “Svet Sergeja Paradžanova - umetnost bez granica”, na koju je direktor jedinstvenog u svetu muzeja u Jerevanu, posvećenog tom filmskom stvaraocu, Zaven Sarkisjan, preneo u severnu rusku prestonicu 50 fotografija čuvenih kolaža filmskog čarobnjaka, a organizovane su i projekcije njegovih najboljih filmova.
Otvarajući festival pod zvucima svirale, jermenske frule, Sarkisjan je razdvojio na dve polovine jedan zreli nar, kao simbol života - naspram noža obojenog tamnocrvenom, krvavom bojom soka, kao simbola smrti. Upravo borba života i smrti bila je i vodeća tema u stvaralaštvu velikog reditelja i ideja vodilja festivala.
Utemeljivač muzeja Paradžanova u Jerevanu, međutim, nije mogao zbog carinske zabrane da izloži u Petersburgu autentične eksponate iz svoje selekcije, pa je, s obzirom da je profesionalni fotograf, uradio odlične fotografije Paradžanovih crteža i kolaža i izložio ih.
Za Paradžanova su kolaži bili prozor u veliki svet fantazije i zagonetki dok je robijao u Ukrajini za vreme sovjetskog režima. Pravio ih je od različitog priručnog materijala, metalnog otpada, drveta, ljuštura grčkih oraha, osušenih cvetova, delova od flaša za mleko.., od kojih je ekserom radio portrete. Kada je “medaljon” s portretom Puškina dopao u ruke Federika Felinija, on je odmah naručio njen srebrni odlivak i dan danas se uručuje za nabolje filmove na festivalu u Riminiju.
Paradžanovljev “Narov cvet” jedna je od najlepših ilustracija njegovog talenta. Poznavaoci njegovog stvaralaštva se slažu da za njega film nije bio ništa drugo osim jedne od formi kolaža.
Gledaoci su imali priliku da u peterburškim bioskopima vide za vreme festivala “Open Cinema” i “Senke zaboravljenih predaka”, za koji je 1960. dobio više prestižnih svetskih nagrada, kao i “Legendu o tvrđavi u Suramiju“, “Ašok-Kerib”, “Akop Ovnatanjan”, “Arabeske na temu Pirosmani”…
Paradžanovljev rođak Georgij prikazao je dokumentarni film “Umro sam u detinjstvu” snimljen 2004. godine, a u bioskopu su se našli i dokumentarci “Noć u muzeju Paradžanova” Romana Balajana, kao i delo nemačkog filmskog kritičara Rona Holoveja “Rekvijem”, s kadrovima intervjua sa Paradžanovim iz 1988. godine.
Poznati reditelj umro je 1990. godine, nakon što je uspeo da snimi prve kadrove autobiografije “Ispovest”. Ove godine, koju je UNESCO proglasio Godinom Paradžanova, navršio bi 85. leto.
B. Rakočević
