Drama o reciklaži prapočetka
Najznačajnija domaća nagrada za originalni dramski tekst, ona Sterijinog pozorja, nedavno je stigla u Pančevo. To prestižno priznanje dobio je dramski pisac Saša Večanski za “Reciklirani zločin”, dramu u čijoj je osnovi etička dilema o tome da li svedočiti o ratnim nepočinstvima. Glavni lik, doktor Dimitrije, budi se iz kome i suočava sa mogućnošću da, ukoliko progovori o zlu kome je bio svedok, ugrozi čitavu svoju porodicu.
Saša Večanski je višestruko nagrađivani dramski pisac. Autor je mnogih drama i televizijskih scenarija, od kojih ćemo pomenuti tekstove “Bez maske”, “Lutke od drveta” i Nušićevom nagradom ovenčanu dramu “Varavina opcija”. Najnovije priznanje je povod za razgovor sa njim.
- Pisci često procenjuju ono što su napisali. Da li ste pre nagrađivanja bili zadovoljni svojim tekstom i da li ste se stoga nadali nagradi?
SV: Svi mi imamo utisak da je to što smo uradili dobro ili bar dovoljno dobro, što ne mora uopšte bititačno. Trudim se da uvek pišem o onome što smatram dobrim i istinitim, da stojim iza svog mišljenja koje želim da, putem teksta, podelim sa drugima. Što je nagrada veća, i konkurencija je veća, pa je i radost veća. Posebno mi je drago što je nagrada doneta jednoglasno.
- Da li je slučajnost što su se knjige Saše Ilića, Sretena Ugričića i Dragane Mladenović, koje se takođe bave zločinima, pojavile bezmalo u isto vreme kad i vaša drama?
SV: Jeste. Mislim da je uvek vreme da se govori o tome. U “Varavinoj opciji”, koju volim da zovem svojom prvom dramom, takođe sam se bavio odnosom pojedinca prema nekakvom zločinu koji je počinio ili ga video,o kome je ćutao ili ga je potpomogao. Zločin nije samo ubistvo ili težak prekršaj. Ovde ih je bilo mnogo, od moralnih, duhovnih, do fizičkih, svakakvih, pa je to, nažalost, neiscrpna tema. U poslednje vreme, ljudi se okreću toj temi jer smo sve druge istrošili. To je kao kad klinci razbiju prozor igrajući fudbal. Prvo niko nije kriv, onda je – pod pritiskom – neko, pa je jedan od njih, ali on nije kriv jer se lopta od njega odbila, i nadalje ima još hiljadu izgovora dok ne dođemo do “dobro, neću ti ništa, samo reci istinu”. U proteklim posleratnim godinama, prvo smo se svi kolektivno branili, dok polako nismo prešlina jedinice, čete i pojedince koji su odgovorni za neke događaje u ovoj zemlji. Dobro je što ta krivica sve više postaje lična. Mada ja to na drugačiji način koristim u svom delu, dobro je što se predsednici izvinjavaju, ali dok se ne bude došlo do onog poslednjeg ja, do poslednjeg nesrećnika koji je stradao, do poslednje majke i poslednjeg plača, imamo dužnost da o tome govorimo. Drago mi je što umetnici to čine.
- U tekstu postoji zanimljivo pitanje o tome da li je Kain preživeo zato što se pokajao.
SV: Jedna od teološko-filozofskih rasprava tiče se pitanja zašto je Bog ostavio Kaina da živi i da osnuje porodicu. Zapravo, i hrišćani i muslimani i Jevreji potiču od nekoga ko je počinio zločin. Jedan od odgovora je, a želim da verujem da je tačan, da se Kain iskreno pokajao.
- U komadu, Dimitrije je odabrao ispravan put, ali ga ipak niste lišili porodice. Zašto ste odabrali drugo rešenje, koje je nekako tužnije, iako nije tragično?
SV: Mislim da je realnije. Ipak, Dimitrijeva porodica dosta strada, tužnije je jer svi likovi stradaju. Vodeći se idejom o prvobitnom zločinu, najveći Dimitrijev neprijatelj Aca, koji ga proganja kroz komad,takođe treba da bude smatran Aveljom. Ubistvo ili pokušaj ubistva tog čoveka, taman bio na surotnoj strani, jednako je zločin. Možda je nama subjektivno drago, kad pročitamo komad ili odgledamo film, što je negativac stradao, ali to je naš sud, a on ne mora da bude tačan. U mom komadu svi su jednako stradali.
- Vaš tekst jeste angažovan, ali nije ostrašćen. Čini mi se da ste to izbegli time što ste se u komadu bavili Bogom?
SV: Uvek se šalim da i ateisti takođe veruju – veruju da ne veruju. Imaju pravo na to, naravno, kao i mida verujemo. Ne govorim o vezama sa crkvom, državom i slično, već o intimnom ljudskom verovanju, čovek po svojoj prirodi veruje u nešto. Komad nije ostrašćen jer je ostrašćenost i dovela do ovoga što se nama desilo. Ako je Kainu oprošteno, ako svi od njega vodimo poreklo, onda nema strana, onda smo svi nekako povezani. Iako su ti zločini u komadu prikazani kao nama poznati novinski naslovi, nažalost, oni su istiniti. Da li su za to optuženi Srbi, Hrvati, Avganistanci, nebitno je. Bitno je da to čine ljudi jedni drugima. Ako se kao umetnici opredeljujemo za jednu stranu, pa čak ona bila i strana koja pravedno sudi, ako ostrašćeno govorimo o tome da treba osuditi zločin, pomalo uzimamo sebi za pravo da budemo bogovi. Na nama nije da donosimo ostrašćene zaključke, već da govorimo o zločinima, da ih ne guramo pod tepih ida se ne pravimo da se oni nisu ni desili. Nažalost, jesu.
- Vi u drami govorite i o tome da je narod ćutao o nepočinstvima?
SV: Tražio je opravdanje. I to je u ljudskoj prirodi. Ima onih koji opravdavaju zločine jer su počinjeni naobe strane. I mi smo njima, i oni su nama, i dokle tako? To ne vodi ničemu. Ili, zapravo, vodi mnogo dubljim problemima na nivou društva, ali i pojednica. Zato je najvažnije je da se o tome ne ćuti.
M. Simović
