Emocija koja ne prestaje

Reprezentativna izložba Brede Beban “Let Call It Love” (Nazovimo to ljubav), otvorena 3. aprila u svim izlagačkim prostorima Kulturnog centra Beograda, predstavlja duboko emotivne i potresne fotografske, video i filmske radove radove te velike jugoslovenske i evropske umetnice koji su nastali posle njenog emigriranja iz ratom zahvaćene Jugoslavije početkom 90-ih u Veliku Britaniju do njene prerane smrti u Londonu 2012. godine.

Izložbu radova iz londonskog perioda Brede Beban, koja je njihov dosad najcelovitiji pregled u regionu, KCB je organizovao u partnerstvu sa Muzejem savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) i u saradnji s Portalom za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org, uz podršku prijatelja te multimedijalne umetnice, koja je rođena u Novom Sadu, odrastala u Skoplju, a studirala i živela u Zagrebu do emigriranja 1992. godine, ali na ovim prostorima još nije dobila odavno zasluženo mesto.

Direktorka KCB-a Mia David istakla je na otvaranju izložbe doprinos prijatelja Brede Beban, koji su omogućili da se realizuje taj projekat koji će, nakon Beograda, biti predstavljen u maju u MSUV, a na leto i u MSU Republike Srpske u Banjaluci.

       Mia David i Branko Franceschi

U prisustvu mnogobrojnih kolega i prijatelja Brede Beban, od kojih su pojedini došli čak iz Londona, Mia David je istakla da je to možda i najvažniji projekat KCB-a u ovoj godini, na kojem se dugo radilo, a važan je ne samo za tu kuću, već i za Beograd i umetničku scenu uopšte.

“Mnogo je ljudi koje je ova sredina zaboravila i Breda Beban je svakako jedna od onih koja nije dobila ono značajno mesto koje zaslužuje”, rekla je Mia David povodom izložbe koja nudi publici priliku da premijerno vide 19 video radova i kratkih filmova, kao i dva fotografska projekta Brede Beban – “Arte vivo” (2008/2011) i “I lay on the bad waiting for his heart to stop beating” (Ležim na krevetu čekajući da njegovo srce prestsane da kuca, 1991/1997).

        I lay on the bad waiting for his heart to stop beating

S obzirom na finansijsku krizu, izložba ne bi mogla da se dogodi da nije bilo prijatelja Brede Beban, čime se taj projekat, kako je rekla Mia David, na još jedan način izdvaja od drugih projekata KCB-a.

“Za ovu izložbu najzaslužniji su zapravo Bredini prijatelji - Bredini prijatelji su ti koji su inicirali, Bredini prijatelji su ti koji su kasnije pozvali (njenu) porodicu, Bredini prijatelji su ti koji su uključili i nas i naučili nas koji Bredu nismo znali da vidimo njen rad i da naučimo da ga poštujemo”, rekla je Mia David, ističući prvenstveno doprinos Dubravke Kerubini (Cherubini) iz Trsta, Branka Frančeskija (Franceschi) iz Zagreba, Đulijane Kabri (Giuliana Carbi) iz Trsta, Dragane Žarevac, Marije Dragojlović, Miroljuba Mime Marjanovića, Goranke Matić i Srđana Šapera iz Beograda, kao i Mihe Colnera iz Ljubljane.

“Svi zajedno nekako smo uspeli da se, uprkos svim finansijskim teškoćama, ipak svi nađemo ovde da proslavimo život i veliki umetnički rad Brede Beban”, rekla je Mia David na otvaranju izložbe, čije su kustoskinje Gordana Dobrić iz KCB-a, Svetlana Mladenov iz MSUV-a i Sarita Vujković iz MSURS.

        Branko Franceschi

Uz projekciju filma “The most beautiful woman in Gucha” (Najlepša žena u Guči, 2006), koji se nalazi u kolekciji Tejt Modern, a snimljen je na Dragačevskom saboru koji je Breda Beban redovno posećivala, opus te umetnice predstavio je mnogobrojnoj publici kustos Branko Frančeski (Franceschi) iz Zagreba, koji je bio autor prve samostalne izložbe Brede Beban u Hrvatskoj nakon njenog emigriranja – 2006. godine u Malon salonu Muzeja moderne i savremene umetnosti u Rijeci, čiji je tada bio i upravnik.

Frančeski je istakao snagu i čaroliju umetnosti koja, posebno u radu Brede Beban, podstiče “emociju koja ne prestaje i koja sve nas, koji smo imali priliku i sreću da je upoznamo, čini spremnima da napravimo sve što je u našoj mogućnosti da se njene izložbe nastavljaju i da njeno delo ostane prisutno naročito u ovom prostioru iz kojeg ona potiče i koji joj je pružio toliko mnogo nadahnuća”.

Navodeći da je središnja tema opusa Brede Beban - pronalaženje, ali i gubitak onoga drugog, koji nas čini potpunim i ljudskim, Frančeski je podsetio i na drugi deo njenog stvaralaštva, koji nije predstavljen na izložbi, a važan je i za istoriju savremene umetničke prakse.

Frančeski je podsetio da je Breda Beban diplomirala slikarstvo i da je prvu slavu i priznanje i stekla kao slikarka, i to kao jedan od najeksponiranijih predstavnika nove slike u Zagrebu.

“Ono što je vrlo zanimljivo je to što njen rad nije bio samo kritički hvaljen i što je za njega dobijala nagrade, već i zbog toga što je od toga mogla da živi, što je na našem području retkost”, rekao je Frančeski, podsećajući da je Breda Beban na vrhuncu slave, međutim, osetila da slika kao medij ne može u potpunosti da iskomunicira ono što je htela da prenese publici.

Najpre se okrenula umetnosti performansa, za šta je takođe dobijala pohvale kritike, zahvaljujući svojoj atletskoj pojavi i uvođenju vrlo složene koreografije u performanse koji su upućivao na neke kulturološke fenomene i na osećaj jedinke prema univerzalnom i prema univerzumu. Tada se dogodilo, kako je rekao Frančeski, nešto što je promenilo umetničku praksu Brede Benan – kada je upoznala Hrvoja Horvatića i “našla tog svog bitnog drugog”.

        My Funeral Song

Sredinom 90-ih na Hrvatskoj televiziji emitovana je vrlo praćena emisija “TV vinjeta” o istaknutim umetnicima, a Horvatić je snimao emisiju o Bredi Beban. Tom prilikom su se upoznali, a on je kasnije postao njen životni saputnik i njen kreativni partner sve do prerane smrti u Londonu 1997.

“Otvorio joj je nove medije, koji su tada bili u ekspanziji. Ona je zajedno sa njim prihvatila pokretnu sliku kao medij svoga budućeg izraza, u kojem je ostvarila sve ove radove od kojih većinu imate priliku videti. Neke nisam ni ja video do sada”, rekao je Frančeski, dodajući da je Breda Beban radovima u novim medijima vrlo brzo izgradila novu reputaciju i karijeru u Jugoslaviji.

Po odlasku u London, nastavila je internacionalnu karijeru zajedno sa Horvatićem – sve do njegove prerane smrti. Ta vest, koja je šokirala ceo Zagreb, unela je u rad Brede Beban, kako je rekao Frančeski, “jedan osećaj egzistencijalne teskobe, ali i osećaj radosnog sećanja na to jedinstvo koje je ona i dalje nastavila tražiti i koje je u svojim radovima publici, prenoseći iskrenu, sirpovu strast, uspela da predstavi”.

       Jovan Maljoković kvartet ispred Najlepše žene u Guči

Frančeski se posebno osvrnuo na film “Najlepša žena u Guči” – međunarodno najpoznatiji rad Brede Beban, čija je svetska premijera bila u Rijeci 2006. Video od šest minuta, koji se emituje u loopu, publika je na otvaranju izložbe gledala sat i po bez prestanka. “Neke od posetilaca smo morali doslovno izgurati iz galerije”, rekao je Frančeski, ističući da taj rad pokazuje neverovatno majstorstvo Brede Beban u radu sa novim medijima.

“Reč je o stvaranju možda najveće čarolije pokretnih slika koje sam video, nastale korišćenjem metode dekonstrukcije”, rekao je Frančeski, povodom rada “Najlepša žena u Guči”, koji podrazumeva dvostruku projekciju – dokumentarnog materijala snimljenog u Guči i šestominutnog videa koji je Breda Beban izdvojila upotrebivši sve što je ključno za pokretne slike – montažu, ubrzanje, usporenje slike, ton i zvuk.

“Svima nama prenela je to čarobno iskustvo kada se dvoje ljudi emotivno pronađu u tom kolopletu Guče koji ja nikada lično nisam imao priliku da vidim, ali sudeći po ovome, to je događanje dostojno Brojgela”, rekao je Franceski, preporučujući publici da doživi tu nabijenu atmosferu na projekciji u KCB-u.

        Walk of three chairs

Frančeski je posebno predstavio i ciklus fotografija “Arte Vivo” koji je izložen u Galeriji Artget, a nastao je 2011. godine kao posveta Brede Beban argentinskom konceptualnom umetniku iz 60-ih godina Albertu Greku koji ju je inspirisao za formu kojom je iskazala jednu viziju iz detinjstva koja ju je progonila.

Grekov performans “Vivo Dito” (Živi prst) nastao je početkom 60-ih, kada je Breda Beban bila devojčica i živela u Skoplju, gde je preživela katastrofalni zemljotres koji se, kako je rekao Frančeski, svima nama usekao u memoriju kao jedan od najdramatičnijih događaja na ovim prostorima.

“Ona je tada gledala parove kako se ljube na obali Vardara i u svojoj dečjoj imaginaciji, videći spajanje dve različite jedinke u jedno biće kroz ljubav, imala je viziju da se oko njih zatvara jedna kristalna kugla koja ih lagano diže i odnosi u nebo. Jednom prilikom, možda 40-ak godina kasnije, Breda je u Buenos Airesu ispričala tu svoju viziju iz detinjstva argentinskom kolegi koji joj je rekao da postoji rad jednog, sada već i zaboravljenog argentinskog umetnika koji joj može pomoći da nađe formu za svoj rad. Greko bi prilazio nekome na ulici, napravio krug kredom i čučeći uperio prst na njega, definišući ga tako kao najveće umetničko delo”, rekao je Frančeski.

Breda Beban je Grekov performans “modifikovala kroz svoju temu – na njenim fotografijama je ljubavni par u poljupcu i u pokretu koji je u gotovo spiralnom pokretu koji ga lagano diže u nebo, a ona je u čučnju pored njih, zaokružuje ih kredom i pokazuje da je ljubav i emocija najveće umetničko delo koje postoji na svetu. Ja se nadam da ćete i vi, kao i ja, uživati u njenom radu”, rekao je Frančeski, koji je sa Dubravkom Kerubini bio kustos i izložbe Brede Beban “Avantura stvarnog” u zagrebačkom MSU i u još nekoliko galerija u gradovima u Hrvatskoj 2013.

Frančeski i Dubravka Kerubini održaće 5. aprila u 13 sati i vođenje kroz izložbu u KCB-u, a 4. aprila učestvovaće i u razgovoru o geopoetici Brede Beban, uz Mariju Dragojlović, Draganu Zarevac, Goranku Matić i Miroljuba Mimu Marjanovića, te Gordanu Dobrić kao medijatorku.

        My funeral song

Posebnu pažnju na otvaranju izložbe privukli su video i filmski radovi predstavljeni u Podroomu KCB-a, među kojima je i jedan od njenih poslednjih radova - “My funeral song” (2008-2010), u čijem su središtu umetničini prijatelji koji anticipiraju vlastitu smrt. Centralno mesto u Poodrumu zauzima i rad “Let’s call it love” (2000), podstaknut NATO bombardovanjem Srbije 1999. godine, koji prikazuje snimak gramofonske ploče sa koje se pušta pesma Četa Bejkera, ispresecan dokumentarnim snimcima američkih borbenih aviona. Takođe, veliku pažnju izazvao je i rad “Walk of three chairs” (Hod tri stolice, 2003), snimljen u Beogradu na Ušću, koji prikazuje Bredu Beban na plutajućem splavu između dve obale Dunava, na mestu za koje mnogi veruju da predstavlja tačku na kojoj prestaje Balkan i počinje Evropa.

        I can’t make you love me

Nesvakidašnjoj izložbi posebno doprinosi i video instalacija “I can’t make you love me” (Ne mogu te naterati da me voliš” (2003) u Likovnoj galeriji KCB-a, koja je omaž filmu “Gertruda” Karla Teodora Drejera o ženi koja odbija da govori bilo kojim drugim jezikom osim jezikom ljubavi.

Dela Brede Beban nalaze se u zbirkama mnogih muzeja, među kojima su Tejt u Londonu, Weltkunst fondacija u Švajcarskoj, MSU u Srbiji i Hrvatskoj, Speed Art muzej u SAD…

Pored umetničkog rada, bogate izlagačke prakse na samostalnim i grupnim izložbama u celom svetu, među kojima je i Bijenale u Veneciji, Breda Beban je predavala multimedije na Umetničkoj akademiji u Stokholmu i prestižnom Halam univerzitetu u Šefildu, a bila je i kustos u nekoliko projekata, među kojima su izložbe “Imaginarni Balkan” (Šefild, Edinburg, Mančester, 2002) i “The Endless School” (2010), kao i onlajn projekat “Imagine Art After” – dijalog umetnika koji su emigrirali u Britaniju sa umetnicima, njihovim sunarodnicima, koji su ostali u svojim zemljama.

Izložba “Let’s Call It Love” u KCB-u biće otvorena do 26. aprila, dok će u MSUV u Novom Sadu biti otvorena od 15. maja do 15. juna. Tokom jula/avgusta biće održana u MSURS u Banjaluci.

Izložba je realizovana ljubaznošću porodice Brede Beban i Kalfajan galerije (Atina-Solun), uz podršku Grada Beograda - Sekretarijata za kulturu, Ministarstva kulture i informisanja Srbije, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i informisanje Vojvodine i McCann Beograd.

*Foto: KCB, SEEcult

(SEEcult.org)