Emotivan oproštaj od Miše Janketića

Komemoracija povodom smrti doajena srpskog i jugoslovenskog glumišta Mihaila Miše Janketića (1938-2019) održana je 18. maja u njegovom matičnom pozorištu - Jugoslovenskom dramskom, u prisustvu članova porodice, kolega, prijatelja i mnogobrojnih poštovalaca. Janketić je sahranjen potom u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Na odavanje pošte minutom ćutanja okupljene je pozvala direktorka JDP-a Tamara Vučković Manojlović, a o Janketiću su  sa ljubavlju i divljenjem govorili reditelji Vida Ognjenović, Jagoš Marković, Egon Savin, dramski pisac Dušan Kovačević, glumci Voja Brajović, Branka Petrić i Vojin Ćetković.

Inserti i fotografije iz mnogih predstava i filmova podsetili su na bogat opus Janketića, a skup je završen vrlo dugim stojećim aplauzom u prepunoj dvorani.

Prvak JDP-a Miša Janketić, kako je istakla Tamara Vučković Manojlović, na toj sceni je odigrao svoju prvu ulogu 1961. u predstavi „Ričard Treći“ i poslednju 7. aprila u „Kralju Betajnove“.

„Svojim ulogama, velikim darom gradio je i stvarao, zajedno sa svojim kolegama, istorjiu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ali i istoriju glume na ovim prostorima. Generacije pamte Mišinu ljubav i brigu za sve mlade glumce. Voleo je i iskreno se radovao mladim generacijama. Ali nije Miša bio samo veliki glumac. Bio je čovek ubeđenja, principa, visoko moralna ličnost“, rekla je Tamara Vučković Manojlović.

Za Vidu Ognjenović Janketić je bio “jednostavan, drag nasmejan, reklo bi se običan čovek iz susedstva, a u njemu velikan mašte, stotine raznovrsnih ličnosti, preplet svakojakih scenskih veština, britka inteligencija i sjajno pamćenje u kojem se bila nastanila biblioteka pesama i monologa, zanimljivih pripovesti i rečito opričanih događaja“.

Ističući Janketićevu „energiju i bodrost na sceni, bravurozni scenski govor, šamansku snagu kojom je umeo da začara gledalište“, Vida Ognjenović je podsetila da je igrao u desetak njenih predstava, a da je neke uloge i pisala za njega.

„Mnogo mi je značila ta saradnja. Bio je glumac – jarbol u svakoj glumačkoj podeli, oslonac rediteljima, etalon partnerima. Njegovo majstorstvo bilo je izvorno. Nikada dva puta isti. Nije bilo šablona“, naglasila je ona, dodajući da ga dva puta čak nije preoznala na sceni.

„Živeo je kao čovek dobre volje i dobrih želja. Kad nije gradio ulogu, zidao je kuću. Duhovit i vedar, kavaljer s puno smeha i vesele priče. Samo su mu pesme ponekad bile tužne. Pevao je setno i tiho, nekad čežnjivo i bolno. To su, verujem,  bili odjeci iz detinjstva od kojeg je celog života bežao  u raznoliki svet pozorišne mašte“, rekla je Vida Ognjenović.

Vojislav Brajović je istakao da je Miša Janketić imao ispunjen život i kao glumac i van pozorišta, televizije i filma, da je dobio mnogo nagrada, ali da mu je najznačajnija nagrada bila njegova divna porodica - supruga, četvoro dece i unuci.

Citirajući reditelja i dramskog pisca Zlatana Dorića da je Janketić sa svakom novom ulogom bio kao Sizif koji gura kamen uz planinu, ali se na vrhu njegov teret pretvara u dragi kamen, Brajović je rekao da je Janketić bio vrhunski umetnik klasične glume, a ipak savremen i moderan, te mu na kraju posvetio stihove Brane Petrovića o burlacima sa Volge.

Branka Petrić je izjavila da je divno kako je „Miša iskreirao svoje postojanje na ovom svetu, tako umetnički, tako porodično, tako čulno, hedonistički, tako ljubavno“.

Navodeći detalje iz Janketićeve briljantne karijere, priznala je da ju je fascinirao njegov paralelni život – umetnički i privatni, u kojem je zasnovao veliku porodicu, sagradio kuću, iskopao bunar, kalemio voćke. U neposrednom prisećanju na njihovo višedecenijsko drugovanje na sceni i van nje, Branka Petrić je nekim angedotama čak nasmejala prisutne.

Jagoš Marković je primetio da je, kada je njegova generacija došla u teatar, Janketić već bio neprikosnoven, prvak i zvezda iza koje su odavno bili Raskoljnikov, glavne uloge u predstavama „Prljave ruke“, „Kad su cvetale tikve“...

„Bio je radan, etičan, posvećen, plemenit, gospodstven, dostojanstven, obrazovan, inteligentan, lep. Znao je sve, a to nije pokazivao. Mi smo znali svi da je on vojskovođa glumački. Gledao sam ga kako odlazi sa scene pod onolikim aplauzima i mislio - kako li utiču na njega, kako ga ne ponesu? Od kog je materijala bio kad je mogao sve to tako da iznese? Bez roditelja, iz rata, sa traumama koje je samo on znao. Za šta se držao kad je bio kao pod zakletovom čovek u najplemenitijem smislu te reči? Šta li mu je pomoglo da tu zakletvu  održi? Došao je iz takvog minusa životnog, podigao sa njegovom Svetlanom  četvoro divne dece, odigrao repertoar za tri velika evropska glumca“, rekao je Marković.

Zahvaljujući mu se na podršci i savetima, ljubavi i brizi, Marković je istakao da je Janketić bio „konstruktivan i čovečan, izvan svake banalnosti, a kamoli zlobe ili nečeg niskog“ i da je „ceo njegov život bio podvig koji ostaje u dobroj meri tajna za sve nas, kojoj samo možemo da se iskreno divimo“.

Duško Kovačević je rekao da je „Miša bio vojnik svoje profesije, sa stavom da se čovek nikada ne predaje bez velikog rada i dostojanstvene borbe. I nema plakanja, nema lamenta nad sopstvenom sudbinom“.

„Miša je bio jedan od najvećih glumaca koje su ova i sve prethodne zemlje imale. Mi ga znamo od kad znamo za sebe. Pojavio se na velikoj sceni i velikom ekranu u velikim ulogama početkom šezdesetih godina. Nikada nisam sreo čoveka koji je toliko uradio i istovremeno bio u sopstvenoj senci, krijući se od pojavnosti koju nazivamo slavom“, rekao je Kovačević, takođe pominjući koliko je bio ponosan na sina Marka koji je glumac i na celu porodicu.

Egon Savin je rekao da je dosta radio sa Janketićem, ali da se ne seća njihovih proba jer bio on uvek odigrao scenu iz prve.

„Već na prvim probama Miša bi ponudio premijernu varijantu, ceo unutarnji život lika. Njegova brzina pretvaranja literature u goli, nepatvoreni scenski život bila je zbunjujuća. Nikada sa jednim glumcem nisam radio tako kratko, a toliko efikasno“, rekao je Savin, dodajući da je Janketić među svojim mnogobrojnim talentima imao poseban starovremenski dar pripovedanja.

„Retko smo sedeli sami, uvek je za stolom bilo više ljudi. A kad bi Miša počeo da govori, utihnuli smo. Šta god da je govorio - duhovitu anegdotu, gorko sećanje, utiske o predstavi, filmu, književnosti, znali smo unapred da vredi slušati“, istakao je Savin.

Vojin Ćetković je u ličnom obraćanju Miši Janketiću zahvalio za svaki minut koji su proveli na sceni, na setu, u bifeu.

„Reći ću ti, neka ispadnem i neka strina, da te volim, da mi mnogo značiš. Hvala ti i što si me pustio da sedim u fotelji naspram tvoje. Hvala ti na surovoj iskrenosti. Hvala ti što mi nisi bio samo otac, nego i prijatelj...“, rekao j Ćetković.

„Ti si jedini veliki glumac koji je dolazio da gleda klince da bi učio od njih, da bi igrao u modernom ritmu, kako si rekao. Hvala ti što si nas štitio, jer mi smo uvek hteli da budemo deo tog tvog plemena. Rekao mi je Gaga, šapatom, Miša je vitez. E pa jesi Janketiću, ljuti se koliko god hoćeš....“.

Na kraju je prikazan emitovan insert iz intervjua u kojem Miša Janketić kaže kako neko voli da igra preferans, neko košarku ili tenis, a on „najviše voli da se igra pozorišta“.

„To je najlepše. Ako imaš kvaliteta, ako si savladao zanat i naročito ako imaš dobre partnere, a Jugoslovensko dramsko je uvek obezbeđivalo odlične partnere, ti možeš da ostvariš vrhunsku igru. Međutim, svaka igra ima pravila. Da bi se igra igrala, moraju se pravila poštovati. Bez toga nema igre“, izjavio je Janketić.

Miša Janketić preminuo je 15. maja u Beogradu u 80. godini. U bogatoj karijeri odigrao je više od stotinu uloga u pozorištu, najviše u JDP-u, a ogroman trag ostavio je i na filmu, televiziji i radiju. Dobitnik je svih najznačajnijih glumačkih i društvenih priznanja, uključujući Dobričin prsten, Oktobarsku nagradu, četiri Sterijine nagrade, nagradu “Pavle Vuisić” za životno delo…

Saučešća povodom smrti Janketića izrazili su njegovoj porodici i poštovaocima predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijerka Ana Brnabić i ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević

(SEEcult.org)