Filmska tura Gorana Markovića

Festival autorskog filma (FAF) u Beogradu organizovao je 28. novembra neuobičajen program - Filmsku turu Gorana Markovića, tokom koje je slavni reditelj, dobitnik nagrade FAF-a za životno delo, obišao lokacije snimanja svojih filmova s novinarima i građanima koji su se prijavili, otkrivajući im niz interesantnih detalja. Tokom puna četiri sata nizala su se sećanja slavnog autora, anegdote, stavovi o filmu, životu i društvu. Svi koji su imali sreću da dobiju mesto na ovoj turi uživali su u Markovićevom neposrednom i često duhovitom pripovedanju, tokom kojeg je istakao i da je još kao student na praškoj FAMU odlučio da bude subverzivan prema svemu, a smatra da je tom zadatku i ostao dosledan.

Prisutni su saznali da mu je najteži film bio „Variola vera“, a najlepše snimanje „Nacionalne klase“, zatim kako se ekipa „Sabirnog centra“ provela u Sahari, te koliko može da bude opasan kran na snimanju, ali i kakvo mu zadovoljstvo pričinjava pisanje glupih pesama, na primer u filmu „Tito i ja“...

„Ovo je zanimljiva ideja FAF-a. Prihvatio sam zato što je to nešto neobično. Ljudi uglavnom ne znaju šta sve stoji iza jednog filma, kakva je to drama“, počeo je priču Marković čim je autobus krenuo iz centra grada ka Zavodu za vaspitanje dece i omladine na Voždovcu, gde je snimano „Specijalno vaspitanje".

Marković je priznao da kod svog prvog filma uopšte nije znao koliko to što radi traje, pa je snimio mnogo materijala. Kada su ga izmontirali „tako da više ni jedan kvadrat ne može da ispadne“, dobili su čak dva sata i 40 minuta. Direktor „Jadran filma“ rekao je da mora da skrati 50 minuta. Posle mnogo muka odlučio je da izbaci čitave sjajne scene, da u filmu ostane samo ono što mu suštinski pripada, što je glavna linija. Tako je ispala scena priredbe u domu za maloletne delinkvente, „koja je bila urnebesna, ali zapravo priča za sebe“, rekao je Marković, uveselivši prisutne živim opisom te scene s baletom, tetoviranim Romom, harmonikom...

Neko je pomenuo da je u tom filmu direktor Doma zasadio u dvorištu palmu, na šta je Marković dodao: „Eto, daleko pre (Gorana) Vesića“.

U dvorištu Zavoda ispričao je kako mu je nekadašnji gradski funkcioner Rakočević, kome je nosio scenario na uvid da bi dobio dozvolu za snimanje u domu za maloletne delikvente, rekao da je jako loše ako se priča svede na odnos progonjenih i progonitelja, da su mu likovi papirnati i tražio da napiše njihove opširne biografije. Poslušao je i dobio dozvolu, a posle mu je to mnogo značilo, jer je znao u prste svoje likove i mogao glumcima da kaže kako bi taj čovek reagovao u nekoj situaciji.

Zbog neiskustva, kako je priznao, potrošio je svu dobijenu traku snimivši tek pola filma. Producent je morao čak u London po novu količinu. Na dan sledećeg zakazanog snimanja traka je kasnila, a Marković i direktor fotografije Živko Zalar rešili su da ipak krenu da rade: „Tako je Bekim Fehmiu glumio, a mi smo glumili da snimamo. Posle smo mu priznali. Prošlo je okej. On je bio zvezda, ali je bio sjajan tip“.

Nedostatak trake doveo je i do nekih dobrih rešenja, na primer u sceni svađe Fehmiua i Cvijete Mesić. Da bi se uštedela traka morali su da izgovore sav tekst za što kraće vreme, pa su govorili istovremeno, što je „stvorilo pakleni naboj i ispalo jako dobro“.

„Uz ovaj film naučio sam koliko traju moje priče. Kasnije nisam morao da ih suštinski kratim. Ta krvava borba da izbacim 50 minuta me je naučila. I naučio sam da razlikujem bitno od nebitnog za priču. U radu na filmu ne smete da napustite centar, glavni tok radnje, ono zašto to radite. Film režira ideja, ne vi lično, nego ono što imate na umu, to postavlja i kameru i to deli bitno od nebitnog“, rekao je Marković.

Ispred Klinike za opekotine plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju, gde je snimana „Variola vera", Marković je naglasio da mu je to bio najteži film. Još od studentskih dana želeo je da snimi Kamijevu „Kugu“ u Pragu, a kada se 1972. godine ovde desila epidemija variole vere rešio je da radi film o tome.

„Ispostavilo se da je to vrlo teško zato što je ta stvar zataškavana. Tek deset godina kasnije sam uspeo“, rekao je Marković i ispričao kako je polako sklapao događaje kroz različite kontakte, uz pomoć lekara koji su pristali da progovore.

Ni na ovoj lokaciji nisu izostale anegdote - između ostalog i o tome kako su radili i po 20 sati dnevno, pa su jednom prilikom našli preumornog asistenta Pecu (Milana Nikolića) kako spava u rekviziti - limenom mrtvačkom sanduku, te koliko su se mučili da šminkom predstave kraste na licima zaraženih ili kako je Branko Pleša dan uoči snimanja rešio da neće više da igra negativce, pa je u ulogu direktora bolnice, „kukavice i gadnog tipa“ (inspirisanog stvarnim likom) preko noći uskočio rediteljev otac Rade Marković...

 O svom ocu, čuvenom glumcu, Goran Marković je s ljubavlju pričao i u Filmskom gradu, na mestu snimanja „Sabirnog centra“.

Tražeći adekvatan prostor za scene iz zagrobnog života, odlučio je da to treba da nalikuje pustinji. Kako je budžet bio izdašan, reditelj, snimatelj, asistenti i Rade Marković otišli su u Tunis, ali se ispostavilo da je pustinja mnogo dalje, pa su krenuli u avanturu do Sahare, prespavali u prenoćištu smeštenom u pećinama, zajedno sa beduinima i kamilama...

 „Ujutro smo nastavili lendroverom, preko nekog slanog jezera. A onda u jednom trenutku pukne pogled. Nikada lepši prizor u životu nisam video, ni pre ni kasnije“, rekao je Marković dočaravajući atmosferu s tog putovanja.

Celog dana su snimali, a u povratku naišli na antički grad u pustinji. Goran Marković je zaključio da će se grad Duga dobro spojiti s kulisama u Filmskom gradu (davno napravljenim za film „Quo vadis?“).

„To su možda i najlepši trenuci koje smo moj otac i ja imali zajedno. Naterao sam ga da glumi kroz taj grad. Kad smo završili snimanje, shvatim - pa ovo je antičko pozorište. Kažem tati: ’Ajde glumac, glumi nešto. I on stane i počne nešto da se zeza, a mi tu kao publika. I stvarno, tog trenutka to je pozorište. Tada sam shvatio suštinu pozorišta“, rekao je Marković, te podsetio na stvaranje pozorišta u slikarskom ateljeu Miće Popovića izvođenjem predstave „Čekajući Godoa“, u kojoj je igrao Rade Marković.

Iz Sahare su doneli džak crvenkastog peska, a na setu u Filmskom gradu obojili ogromnu količnu peska, kao i zidove da bi sve dobilo gamu kao u antičkom gradu u Sahari, tako da su se na filmu te scene spojile.

Tokom vožnje autobusom kroz Košutnjak, gde su snimane neke scene filma „Tito i ja“, Marković se prisetio kako je jedna veoma teška scena sa efektima oluje propala jer je traka uništena u laboratoriji.

Prema njegovim rečima, svi koji danas rade digitalno i odmah vide rezultat, ne mogu da zamisle šta je nekada značilo čekati na pregled materijala, kada se uloži veliki napor i trud u snimanje, a onda - strah i nada. „Kakvo je to ogromno uzbuđenje bilo!“, naglasio je.

Sledeća stanica Markovićeve filmske ture bila je Osnovna škola „Đorđe Krstić", gde je snimana komedija „Majstori, Majstori!", o kojoj je dosta govorio u javnosti prošle godine, kada je u Kulturnom centru Beograda obeleženo 40 godina od premijere, a potom na Tašmajdanu prikazan digitalno restaurisan film, u okviru projekta Vip Kinoteka.

Marković je i ovom prilikom ponovio kako se za „Majstore“ okupila ekipa entuzijasta i kako su se snalazili da bez novca reše tehničke probleme. „Važna nam je bila igra. Svi zajedno na večeri smišljamo šta ćemo sutra da uradimo“, istakao je.

Uz razne digresije prisetio se i sjajnih improvizacija koje su pred kamerom izvodile njegova majka Olivera Marković i Mira Banjac, a on ih je puštao, mada je posle u montaži morao da ih skraćuje.

Gotovo ceo film dešava se u zatvorenom prostoru, kao i „Variola vera“, „Sabirni centar“... Marković je izjavio da je naknadno shvatio da ga jedna zajednica u zatvorenom prostoru intrigira zato što, kao u „Filozofiji palanke“ Radomira Konstantinovića, predstavlja zatvorenu sredinu iz koje može da se izrodi i fašizam.

S druge strane, za „Nacionalnu klasu“ izmislio je trku fićama kroz blato. „Nije postojala takva disciplina, ali činilo mi se da je to za film vizuelno atraktivnije nego da voze po asfaltu. Pa još kad ono blato počne da prska!“, rekao je Marković.

Analizirajući „stvaranje filma kao sukob ideje i materije“, poručio je: „Što manje kompromisa, to bolje za film“.

U različitim prilikama tokom ture, citirao je Oldosa Hakslija, svog profesora Otokara Vavru, Romana Polanskog, jednog Kurosavinog glumca... Podelio je i neke detalje iz privatnog života, na primer kako je i zašto u kući u Budvi isklesao „Ružu vetrova“. Odgovarao je na pitanja zainteresovanih, davao autograme, sa mnogima se slikao.

Na završnoj tački ture, na pumpi pored Kalemegdana (jednoj od lokacija „Nacionalne klase“), kazao je da mu je ovo bilo neobično i prijatno iskustvo.

„Nisam ovako nešto imao u životu. Ovo je bila neka vrsta poveravanja jednom skupu ljudi koji je očigledno kompetentan. Želim još da kažem da ovaj posao kojim se bavim ne postoji ako čovek nema moralni dignitet. Može da se igra, da bude talentovan. Znamo tolike umetnike koji stvaraju vrhunska dela, ali su teška đubrad. Kao što znam mnogo finih ljudi koji nemaju talenat. Kao mlad reditelj bio sam suočen sa držanjem recimo Živojina Pavlovića ili Dušana Makavejeva ili (Želimira) Žilnika, koji su bili politički proganjani. Video sam kako su se fantastično držali i shvatio sam da baviti se ovim poslom podrazumeva imati moralne standarde. Ne saginjati glavu, ne činiti kompromise. Kao student 1968. godine, dok sam gledao ulazak sovjetskih tenkova u Prag, dao sam sebi zadatak da budem subverzivan prema svemu što nas muči, prema mračnoj sili. Trudio sam se i ako pravim komedijice ili horor ili socijalnu dramu - da ti filmovi podrivaju. Mislim da sam ostao dosledan tome i mislim da je to moj najveći uspeh. Da nisam uradio nešto zbog čega bih se stideo“, izjavio je Marković.

Pomenuo je i svoj aktuelni problem u vezi sa snimanjem novog filma.

„Već dugo pokušavam da snimim jedan film. Najzad sam dobio neke pare i odjednom se pojavio pokušaj vlasti ili režima da to osujeti. Postoji neki upravni odbor i predsednica odbora je jedna moralna nakaza koja se zove Jelena Trivan, koja je bila u DS pa je prebegla kod ovih i sada služi kao policajac. Ona radi razne smicalice i ja se ponovo suočavam s time. Celog života sam imao pritiske te mračne sile, ali eto – ili izdržite ili ne izdržite. Morate, jer taj otpor koji prema vama ima ta morbidna druga strana, to ulazi u pravilo igre. Ako hoćete da se bavite time, onda se suočite s tim“, rekao je na samom kraju svoje filmske ture Marković, koji je 26. novembra u Kombank dvorani otvorio 27. FAF, ističući da je to oduvek bio “bastion prema neukusu, prema teškim vremenima koja su dolazila i mesto gde možete naći utehu”.

Marković će učestvovati 1. decembra i u razgovoru sa predsednikom Saveta FAF-a, takođe nagrađivanim rediteljem Srdanom Golubovićem, a na tragu čuvenog dijaloga Trifoa i Hičkoka, koji su pre više od pola veka ukazali na značaj dubinskih autorskih susreta i polemika, govoriće o umetnosti, transformaciji filmskog jezika, gorućim društvenim i kinematografskim pitanjima.

Razgovor počinje u 17 sati u Dvorani KCB-a, ulaz je besplatan, a karte je moguće preuzeti na blagajni.

Program 27. FAF-a, koji se do 3. decembra održava u više beogradskih bioskopa, obuhvata 84 filma u takmičarskim i drugim programima, a mnoge od njih publika neće imati priliku da vidi naknadno na velikom platnu. Manji deo programa 27. FAF-a moguće je pratiti i na onlajn platformi Moj OFF, i to do kraja decembra.

Festivalski sajt je faf.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org, odnosno u prilogu (pdf).

*Foto: FAF

(SEEcult.org)