Fingiranje pozorišta
CRITICIZE THIS! Krčmarica Mirandolina, Budva Grad teatar, režija Jug Radivojević, premijera 16.6.2012.
Piše: Nikola Skočajić
Nakon beogradske režije istog komada, Jug Radivojević ponovo je postavio "Krčmaricu Mirandolinu" Karla Goldonija, ovaj put u okviru budvanskog Grad Teatra, koji je zajedno sa pozorištem Ivana pl. Zajca iz Rijeke i producirao ovu predstavu. Za razliku od beogradske verzije, koja "Mirandolinu" smešta u crno-beli neorealizam, mediteranska verzija se dešava u sedamdesetim godinama dvadesetog veka. Da bi se sentimentalno žalilo za sedamdesetim, Radivojević je izgleda smatrao da je dovoljno da se Mirandolina podvrgne kozmetičkim zahvatima, bez ikakvih intervencija na samom tekstu (ne računajući štrih s ciljem ubrzanja ritma), pa čak i bez nekog posebnog tretmana tog teksta, kojim bi se možda izvršila željena kontekstualizacija. Čini se da su Radivojević i dramaturškinja Magdalena Lupi Alvir, mislili da će se to desiti samo od sebe, pa i da će, na primer, scena mačevanja biti prihvatljiva ukoliko se na scenu postavi i džuboks.
Dakle, jedino što nam sugeriše da se radi o sedamdesetim godinama je scenografija, kostim i muzika. Scenografija Aleksandra Denića, u tom smislu, izgleda nije mogla da zaobiđe crveno-bele karirane stolnjake i već pomenuti džuboks. Pored toga, na sceni su još samo razastrti beli čaršavi, koji služe samo kao rikvand (predstava se igra u eksterijeru), i sa strane, jedna komoda, koja ne služi ničemu sem da bi neko od aktera povremeno mogao da se sakrije iz nje. Kostim Manuele Paladin Šabanović dosta se ležerno ophodi prema epohi, i njemu se jedino možda može pripisati parodija heterogenije u odevnim stilovima sedamdesetih. Muzika koja uvek kao geg dolazi sa džuboksa izbor je Juga Radivojevića. Bez ikakve distance, Radivojević je za ovu predstavu birao pop pesme koje će ili krajnje bukvalno ilustrovati određenu situaciju, ili uz koje će neko od glumaca moći da igra (uvek s namerom da zasmeje) tako da se u više navrata nečim može popuniti prostor.
U svakom slučaju, kontekstualizacija je izostala. Odgovor na pitanje zašto su odabrane sedamdesete, takođe je izostao. Iz same predstave, teško da se može pretpostaviti zašto je ova dekada odabrana kao okvir – svaka ozbiljna analogija koju bi neko pokušao da izvede, s obzirom na ono što je predstava ponudila, bila bi usiljena. Komad o samostalnoj ženi koja upravlja gostionicom i kojoj se svi bezuspešno udvaraju, mogao je da bude povod za bavljenje decenijom koja se prepoznaje kao doba seksualnih sloboda. Za region, sedamdesete su poslednja dekada u kojoj poredak bivše Jugoslavije i dalje nije bio suštinski poljuljan. Međutim, spram ove dve okosnice predstava ne gradi nikakav odnos, a ukoliko je imala tendeciju da se bavi ovim pitanjima, ona ostaju nečitljiva i njihovo učitavanje u režiju Radivojevića ne bi bilo ništa drugo do hiperinterpretacija.
Onako kako se računa na to da je vizuelni identitet i muzički štimung dovoljan za transponovanje Goldonijeve komedije četiristo godina kasnije, itekako se računa i na atmosferu koja se lako dobija ukoliko se predstava igra pored mora. Mediteranizaciju u svakom slučaju podržava prostor gostionice, u kojoj su tri čoveka zaljubljena u istu ženu, a ona u četvrtog, gde se postupa neumereno i gde strasti imaju primat nad racijom. Međutim, atmosfera ne može da bude zamena za pozorišnu režiju koja se u ovoj predstavi jedva naslućuje sve do njenog kraja. A i onda kada postane vidljiva, njena proizvoljnost samo odmaže već klimavoj postavci.
Glavna tendencija Radivojevića, bila je da ono što se žanrovski nesumnjivo prepoznaje kao komedija, destabilizuje i napravi okret ka tragediji. Način na koji se to ostvaruje gotovo da uopšte i nije pitanje režije, jer Radivojević, sve do kraja predstave, ne pravi ni minimalnu distancu od onog bulevarskog. Svaki aspekt predstave, od njenog vizuelnog identiteta, preko mini humorističnih glumačkih etida koje nemaju veze sa narativom (npr. već pomenuti višeminutni plesovi glumaca), do glumačke igre – ima svoje utemeljenje jedino u komediji. Čak ni samim karakterima, Goldonijevim tipskim junacima koji savremenom gledaocu mogu da deluju apstraktno, nije ništa pridodato, i oni ostaju zarobljeni u svojim jednosmernim kretnjama.
Glumci rade ono što im je ponuđeno, svi do jednog ostvaruju karikaturalne likove, uključujući i Mariju Vicković kao Mirandolinu, koja svoju ženstvenost ne ispoljava ničim drugim do klišeizranim gestovima i dekolteom. Igor Đorđević, u prvom delu predstave, čini se kao neko ko odudara od ostatka glumaca jer se njegova komička gesta čini jako kontrolisanom, što je u skladu sa pedantnošću lika Viteza od Ripafrate kojeg igra. Međutim, kako predstava odmiče, i on se sve više okreće zabavljanju publike persiflažom. Međutim, u ovako (ne)osmišljenoj predstavi, zaista je teško zamisliti bilo kakvu drugu glumačku igru. Gde se onda nalazi taj žanrovski zaokret? Tragedija se dešava praktično u poslednjem minutu predstave. Mirandolina najavljuje venčanje sa Fabricijom, momkom koji joj pomaže u gostionici, da bi joj Vitez od Ripafrate, doskorašnji okoreli ženomrzac (a sad zaluđen Mirandolinom) razbio glavu – o džuboks!
Ovakav kraj dolazi krajnje proizvoljno. Nije čak ni jasno kome je naklonjen: da li Mirandolini kao lepoti koja nije na vreme prepoznata, pa je onda i uništena, ili Vitezu kojeg je Mirandolina izmanipulisala da bi se udala za drugog. Svaka dalja interpretacija bila bi udovoljavanje proizvoljnosti reditelja. Čini se da ovu jedinu intervenciju na tekstu, koja se trudi da svojom radikalnošću baci u zapećak sve ostalo, treba prepoznati jedino kao alibi za suštinski izostanak režije: nakon sat i po vremena, tek jednominutno fingiranje pozorišta. Jedini kvalitet čak devedeset i pete režije Radivojevića (reditelj je tek četrdesetogodišnjak) je u tome, što nam je posle nje, beogradska "Mirandolina" značajno porasla u očima.
Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.
