Glas promena koji podstiče kritičko razmišljanje
Slikarku Tatjanu Armuš, jednu od osnivačica Atelja “Vincent” - stecišta vaninstitucionalnih umetnika u Somboru, ne čudi što je izvan dva najveća grada u Srbiji teško naći sagovornika sa nezavisne kulturne scene. U intrevjuu za SEEcult.org, ona kaže da političko-društvena klima ima značajan uticaj na nezavisnu kulturnu scenu, posebno na lokalu. Kada su umetnici i kulturni radnici suočeni s političkim pritiscima ili nesigurnošću, često se stvara atmosfera straha i autocenzure, što može ograničiti slobodu izražavanja i kreativnost. U takvim uslovima, nezavisna scena postaje marginalizovana, jer se često suočava sa izazovima u pronalaženju prostora, resursa i podrške. S druge strane, kako veruje Tatjana Armuš, upravo nezavisna scena u teškim vremenima može postati prostor otpora i inovacija, tim pre što umetnici često koriste radove za komentar društvenih i političkih prilika, stvarajući dijalog sa zajednicom. Nezavisna kultura tako može postati važan glas za promene i podsticaj kritičkog razmišljanja, koje je suštinski važno za razvoj društva. Upravo na tim osnovama nastao je Atelje “Vincent”, koji funkcioniše kao neformalna zajednica umetnica, okupljenih u cilju obezbeđivanja prostora za učenje, stvaranje, istraživanje savremene umetničke prakse, te podsticanje kreativnog dijaloga. Tatjana Armuš smatra i da je ovo vreme u kojem se kultura redefiniše, umetnici se okreću alternativnim prostorima da bi izrazili svoje ideje, ali postoji i opasnost da se čak i nezavisna kultura prilagodi zabavnim trendovima kako bi privukla širu publiku. Reklamne kampanje umetničkih akcija sve češće se oslanjaju na zabavne elemente, što dovodi do preklapanja umetnosti i zabave. Kultura, međutim, ocenjuje Tatjana Armuš, ne bi smela da se svede na zabavu, jer je njena suština u preispitivanju, povezivanju i pozivu na razmišljanje, dok bi nezavisna scena, i pored svih izazova, morala da očuva autentičnost i integritet, jer samo tako može imati istinski uticaj na društvo.
– Šta je Vincent, od kada postoji vaša grupacija, da li ste i formalno organizovani? S kojom idejom ste se okupili, šta je inciralo to okupljanje, da li zato što ste osetili neostatak nečega u gradu?
Tatjana Armuš: Studio “Vincent” su osnovali Tatjana i Ljubiša Dimitrijević 2001 godine, prvobitno kao školu crtanja i slikanja za sve uzraste. Njihov poseban fokus bio je na pripremama za umetničke škole i akademije, a zahvaljujući njihovom radu, više od sto naših sugrađana uspešno je upisalo studije umetnosti, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
Studio je tokom godina menjao postavu, ali okupljanje proizašlo iz te tradicije i dalje neguje ideju podrške umetničkom razvoju. Iako nismo formalno registrovane, funkcionišemo kao neformalna zajednica umetnica, okupljenih s ciljem da stvorimo prostor za učenje, stvaranje, istražujemo savremene umetničke prakse i podstičemo kreativni dijalog. “Vincent” je odgovor na potrebu da Sombor dobije prostor za umetničku inovaciju i alternativne umetničke izraze. Naše okupljanje je potaknuto osećajem da postoji manjak prilika za ovakav vid umetničkog delovanja, a mi želimo da kroz saradnju obogatimo lokalnu scenu i omogućimo prostor za nove kulturne događaje i izložbe.
– Na koji je način vaš umetnički poziv - slikarstvo, uticao na vaše okupljanje?
Tatjana Armuš: Naš umetnički poziv kao slikarki nije samo inspirisao naše stvaralaštvo, već nas je prvenstveno spojila potreba za zajedničkim radnim prostorom – mestom gde možemo nesmetano razvijati svoje ideje. Pored toga, važno nam je bilo da izgradimo podršku među nama, jer smo u kreativnom procesu često nailazile na slične izazove. Naša saradnja donela je ne samo tehničke benefite, već i prostor gde se osećamo slobodno da razmenjujemo ideje, ohrabrujemo jedna drugu i radimo u atmosferi razumevanja. Ova vrsta zajedništva posebno je značajna, jer kao umetnice često tražimo prostor u kojem možemo biti svoje, razvijati se i davati podršku jedna drugoj. Zajedno stvaramo okruženje koje nas inspiriše i motiviše, a koje je možda teško naći kada radimo pojedinačno.
– Ko sve čini vašu družinu, kako se povezujete?
Tatjana Armuš: Našu družinu čine: Tatjana Dimitrijević, Danijela Tasić Cvetković, Adrijana Mračina i ja, ali, iako su ova četiri imena trenutno najviše vezana za Studio “Vincent”, krug ljudi koji se okuplja u našem ateljeu mnogo je širi. Kroz godine, naš atelje je postao mesto susreta umetnika, kreativaca i svih onih koji dele ljubav prema umetnosti. Otvorene smo za saradnju i često organizujemo zajedničke projekte, izložbe i radionice s drugim umetnicima. Vrata našeg ateljea su uvek otvorena za inicijative koje prepoznamo kao značajne, a koje mogu doprineti razvoju umetnosti u našem gradu i šire. Na taj način gradimo mrežu koja podstiče razmenu ideja i kreativnu energiju, stvarajući plodno tlo za nove umetničke poduhvate.
– Koliko često organizujete programe, od čega to zavisi, da li je entzijazam pogonsko gorivo ili neki drugi logički sled događaja i osećaja?
Tatjana Armuš: Organizacija programa u našem ateljeu zavisi od mnogo faktora, ali ono što nas najviše pokreće su ljudi sličnog senzibiliteta. Ti ljudi često traže prostor za realizaciju svojih nezavisnih projekata, i to nas inspiriše da zajedno radimo. Osećamo da Somboru nedostaju kulturni sadržaji, i upravo zato stremimo da stvorimo ono što nam nedostaje. Naš motor je entuzijazam! Trudimo se da otvorimo vrata za različite projekte, događaje i izložbe koje ne samo da nas ispunjavaju, već i pružaju priliku drugima da se izraze i povežu. Zajedno kreiramo prostor koji osvežava kulturnu scenu u našem gradu i donosi inovativne sadržaje koji će inspirisati sve nas. Verujemo da takva potreba postoji, a mi smo tu da je realizujemo!
– Koje ste programe do sada organizovali, na koje ste posebno ponosni? Ko su ljudi koji su dolazili na njih, da li više umetnici ili takozvani obični građani?
Tatjana Armuš: Do sada smo organizovali raznovrsne programe koji se usredsređuju na umetničko obrazovanje i zajednicu. Naša škola crtanja za decu pruža mladim talentima priliku da razviju svoje veštine, dok pripremni časovi za srednje škole i umetničke akademije pomažu učenicima da se uspešno pripreme za buduće izazove. Takođe, redovno organizujemo likovne susrete za slikarke, što nam omogućava da razmenjujemo ideje i iskustva, stvarajući tako podržavajuću zajednicu. Tu su i projekcije filmova, oslikavanje murala, dugo godina je postojala i tradicija oslikavanja gradskog trga. Jedan od programa, na koji smo posebno ponosni, su večeri poezije „Poeziodrom“. Ovaj događaj omogućava ljudima iz Sombora i okoline, kao i gostima iz drugih gradova, da dele svoju poeziju, druže se i povezuju. Atmosfera je uvek uzavrela i inspirativna, a svakim novim okupljanjem širi se zajednica koja deli strast prema poeziji. Naročito me veseli činjenica da su neki od posetilaca, inspirisani ovim događajem, počeli i sami da pišu poeziju, a i to što se stvorio siguran prostor u kom svako može podeliti deo sebe. U saradnji sa muzičkom sekcijom “Kljun”, organizovali smo i džez svirke, koje su naišle na izuzetno interesovanje. Naši događaji privlače raznoliku publiku, a posebno nas raduje što možemo pružiti prostor za umetnički izraz u gradu gde takve prilike nisu često dostupne. Kroz ove programe stvaramo dinamiku koja inspiriše sve nas i pomaže nam da oživimo kulturnu scenu Sombora.
– Kako Somborci vide vaš rad? Osećate li da političko-društvena klima unekoliko menja sastav i profil publike? Da li je to loše ili dobro?
Tatjana Armuš: Reakcije Somboraca na naš rad su uglavnom pozitivne, a ljudi su zaista zahvalni što postoji mesto poput našeg ateljea, gde se mogu okupiti oni koji razmišljaju drugačije i traže alternativne sadržaje. Vremenom se stvorila kritična masa redovne publike koja prati naše događaje i programe. To su ljudi koje zanima ono što nudimo, i koji u našem prostoru pronalaze priliku za kreativnu razmenu i povezivanje sličnih senzibiliteta. Redovna publika nam je važan pokazatelj da postoji kontinuirana potreba za sadržajima koje stvaramo. Njihovo prisustvo i interesovanje nas motivišu da nastavimo dalje, svesni da naše aktivnosti imaju smisla i uticaja u lokalnoj zajednici.
– Da li je nezavisna scena Sombora vidljiva za uski ili širi krug publike? Ima li Sombor publiku za nezavisne sadržaje, imajući u vidu da je somborsko pozorište oduvek bio gravitirajuće mesto za kulturu? Kako se promovišete? Kako dolazite do publike i publika do vas, da li imate neke reklamne kampanje, oglašavate li se negde, jeste li zastuplejni u medijima? Da li osmišljavate neke posebne taktike da biste je privukli?
Tatjana Armuš: Naša nezavisna scena je prepoznata uglavnom u užem krugu publike, ali publika postoji i vrlo je verna. Iako somborsko Narodno pozorište tradicionalno privlači veliku pažnju, mi pronalazimo svoje mesto u kulturnom pejzažu grada, jer ljudi koji traže alternativne sadržaje znaju za nas. Sombor je mali grad, pa sa stalnom publikom koja nas redovno prati, informisanje se odvija prirodno – uglavnom od usta do usta, uz skromno korišćenje društvenih mreža i poneki plakat. Oslanjamo se na organski rast – ljudi koji su zainteresovani za naš rad i programe obično nas sami pronalaze. Verujemo da kvalitet –sadržaja koji nudimo i autentičnost prostora privlače publiku kojoj su takvi događaji potrebni, i to je ono na čemu gradimo našu zajednicu.
– Kakva je nezavisna scena Sombora, oko čega/koga gravitira? Bilo je teško naći sagovornika u Somboru, ali i u Vršcu, Kikindi, pa i u Zrenjaninu... Nema mnogo ljudi koji delaju na nezavisnoj sceni van Beograda i Novog Sada. Da li to govori više o tim gradovima ili o nedecentralizovanoj kulturi, siromaštvu? Kao da nestaju ljudi kojima je kultura - van tromih institucija – važna. Da li svedočimo vremenu redefinisanja kulture i kulturne scene uopšte? Da li se sva kultura pretvara u zabavu, počevši od toga da se reklamne kampanje često zasnivaju na nekom zabavnom momentu da bi privukle publiku, čak za ozbiljne umetničke akcije?
Tatjana Armuš: Nezavisna scena u Somboru, kao i u mnogim manjim gradovima u Srbiji, suočava se s brojnim izazovima, ali i dalje opstaje zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca i malih zajednica. Ova scena gravitira oko ključnih aktera i prostora koji pruža utočište umetnicima van glavnih kulturnih institucija. Međutim, problemi s kojima se susrećemo uključuju resurse, finansijsku situaciju, ali i "burnout" – iscrpljenost zbog toga što se organizacija aktivnosti oslanja gotovo isključivo na entuzijazam pojedinaca, koji ulažu svoje lične resurse, vreme i energiju. Niko od nas ovo ne radi zbog novca, već iz želje da prezentujemo sadržaje drugačije od onih zastupljenih u tradicionalnim institucijama. Teškoća u pronalaženju sagovornika u manjim gradovima, poput Sombora, Vršca ili Kikinde, više govori o sistemskim problemima – nedostatku decentralizovane kulturne podrške, bizarnim izdvajanjima za kulturu i siromaštvu – nego o nedostatku interesovanja za kulturu. Umetnici u ovim sredinama često nemaju dovoljno resursa ni podrške, što ograničava njihovu vidljivost i mogućnosti za šire delovanje. Svedočimo vremenu u kojem se kultura redefiniše, dok se umetnici okreću alternativnim prostorima da izraze svoje ideje. Međutim, postoji i opasnost da se čak i nezavisna kultura prilagodi zabavnim trendovima kako bi privukla širu publiku. Reklamne kampanje umetničke akcije sve češće se oslanjaju na zabavne elemente, što dovodi do preklapanja umetnosti i zabave. Kultura, međutim, ne bi smela da se svede isključivo na zabavu. Njena suština je u preispitivanju, povezivanju i pozivu na razmišljanje, a nezavisna scena, i pored svih izazova, mora da očuva autentičnost i integritet, jer samo tako može imati istinski uticaj na društvo.
– Kako su vaši programi uticali na somborsku sredinu?
Tatjana Armuš: Naši programi su stvorili prelepu energiju i povezanost među publikom u Somboru. Ljudi su se otvorili i ohrabrili da se sami oprobaju u stvaranju i izražavanju, što je za nas ogroman uspeh. Kroz različite događaje, ne samo da smo podstakli publiku da postane aktivniji učesnik, već su mnogi počeli sami da predlažu i iniciraju sadržaje koji im nedostaju. Ta interakcija između nas i publike postala je temelj za razvijanje novih ideja i aktivnosti, što pokazuje koliko je važno imati otvoren prostor za kreativnost i razmenu. Na taj način, naš atelje nije samo mesto gde se dolazi da bi se gledalo, već i da bi se stvaralo zajedno.
– Kako se finansirate?
Tatjana Armuš: Finansiramo se iz sopstvenog dzđpa uglavnom. Štap-kanap varijanta. Ulaz na svirke se naplaćivao, tek toliko da se pokriju putni troškovi benda.
– Kakva vam je komunikacija sa Gradom Somborom, da li imate njihovu podršku? U čemu se sastoji? Pomažu li oko prostora, finansijski...? Da li ona dolazi zbog kvaliteta programa ili uvek sve zavisi od veza jednog čoveka i njegove sposobnosti za komunikaciju?
Tatjana Armuš: Nažalost, komunikaciju s Gradom Somborom nemamo. Iako se Sombor često naziva gradom kulture i to se ističe u različitim predstavljanjima, realnost je da grad ne pruža podršku koja bi potvrdila te hvalospeve. Osećamo nedostatak interesovanja i ulaganja grada u kulturne aktivnosti, što nas dodatno motiviše da budemo potpuno nezavisni. Trudimo se da se politički ne bojimo i da radimo onako kako smatramo da je ispravno, fokusirajući se na naše programske aktivnosti i zajednicu. Naša snaga leži u tome što smo sami, bez oslanjanja na vanjske resurse. Verujemo da kvalitet naših programa može doprineti razvoju kulture, i upravo to nas pokreće da nastavimo dalje, uprkos izazovima.
– Aplicirate li kod nekih fondova, da li je lakše proći na domaćim ili inostranim?
Tatjana Armuš: Trenutno ne apliciramo kod fondova za sredstva. Iako smo svesne mogućnosti koje takvi fondovi nude, često se suočavamo s izazovima koji nas sprečavaju da se upustimo u taj proces. U domaćem okruženju, podrška za kulturu nije dovoljno razvijena, a administrativne prepreke često otežavaju apliciranje i oduzimaju dosta vremena. S druge strane, inostrani fondovi bi mogli biti lakši za prolazak, ali nam nedostatak resursa i iskustva u procesu prijave često otežava pristup tim mogućnostima. Trudimo se da budemo samostalni i trenutno se oslanjamo na sopstvene snage i kreativnost pri realizaciji projekata.
– Kako političko-društvena klima zemlje utiče na nezavisnu scenu i kulturu uopšte na lokalu?
Tatjana Armuš: Političko-društvena klima zemlje ima značajan uticaj na nezavisnu kulturnu scenu, posebno na lokalu. Kada su umetnici i kulturni radnici suočeni sa političkim pritiscima ili nesigurnošću, često se stvara atmosfera straha i autocenzure, što može ograničiti slobodu izražavanja i kreativnost. U takvim uslovima, nezavisna scena može postati marginalizovana, jer se često suočava s izazovima u pronalaženju prostora, resursa i podrške. Međutim, to takođe može podstaknuti umetnike na samoorganizovanje i stvaranje DIY (uradi sam) scene, gde se zajednica okuplja da stvara i deli resurse, nezavisno od institucionalne podrške. Na lokalnom nivou, kada vlada nedostatak institucionalne podrške ili interesovanja za kulturu, umetnici se često moraju oslanjati na sopstvene snage i resurse. Ovo može dovesti do smanjenja kvaliteta i raznolikosti kulturnih sadržaja, jer umetnici nemaju priliku da se razvijaju i povezuju sa širom zajednicom i ulažu u veće projekte. S druge strane, u teškim vremenima, nezavisna scena može postati i prostor otpora i inovacija. Umetnici često koriste svoje radove da komentarišu društvene i političke prilike, stvarajući dijalog sa zajednicom. Na taj način, nezavisna kultura može postati važan glas za promene i podsticati kritičko razmišljanje, što je od suštinske važnosti za razvoj društva.
– Postoji li saradnja umetnika u Somboru, u smislu nekih zajedničkih projekata? Postoji li sa umenicima drugih gradova neka razmena na idejnom planu možda?
Tatjana Armuš: Da, postoji saradnja među somborskim umetnicama - pre svega, što naravno ne isključuje kolege. Jednostavno se tako prirodno desilo da smo se povezale i da se osećamo sigurno u primarno ženskom krugu. Već dugo godina se krčka ideja o nekom formalnijem udruživanju i delovanju. Takođe, održavamo kontakte s umetnicima i umetnicama iz drugih gradova, poput Novog Sada, Beograda i Niša, što nam omogućava razmenu ideja i inspiraciju. U prethodnim godinama, imali smo prilike i za saradnju s likovnim stvaraocima iz inostranstva, što je dodatno obogatilo naš rad i otvorilo nove horizonte.
Snežana Miletić / SEEcult.org
*Naslovna fotografija: Milan Čičovački
*Intervju je deo projekta „ABC of Independent Culture“, koji je dobio podršku švajcarske vlade, u okviru projekta “Kultura za demokratiju” (CFD), koji sporovodi Hartefakt fond. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje švajcarske vlade ili Hartefakt fonda.
“Kultura za demokratiju“ pruža podršku nezavisnoj kulturnoj sceni u Srbiji da, koristeći kulturu i umetnost, podstiče kritičko i kreativno razmišljanje o društvenim temama koje su od važnosti za lokalne zajednice. Takođe, CFD projekat podstiče saradnju aktera na nezavisnoj kulturnoj sceni, kreirajući na taj način prostor za promociju pluralističkih vrednosti i interkulturalnog dijaloga u Srbiji. Prva faza projekta traje od oktobra 2021. godine do februara 2025. i podržava ga Vlada Švajcarske, a sprovodi Hartefakt fond.
