Hrabri Balkan 27. FAF-a

Selekcija “Hrabri Balkan” 27. Festivala autorskog filma (FAF) u Beogradu, takmičarski program posvećen svežim, smelim i mladim glasovima u kinematografijama Jugoistočne Evrope, nudi ovoga puta pet dugometražnih i šest kratkih filmova različitih žanrova i tema u rasponu od porodičnih odnosa, preko položaja žena u patrijarhalnom društvu do pitanja ekonomskih migracija i radikalizacije islama.

Među autorima filmova u programu Hrabri Balkan, čija je selektorka Maša Seničić, našao se i italijanski reditelj Frančesko Montanjer, gost 27. FAF-a, čiji dugometražni dokumentarni film “Bratstvo” prikazuje trojicu braće u porodici radikalnog islamiste u zabačenom selu u Bosni. Braća odrastaju u senci oca Ibrahima, strogog i radikalnog islamskog propovednika, a kada ga osude na dve godine zatvora zbog učešća u ratu u Siriji i terorizma, dečaci ostaju sama.

Montanjer je još tokom studija upoznao mnoge ljude iz ovog regiona, njihovu kuturu i običaje, a za tu priču, kako je rekao 27. novembra na konferenciji za novinare FAF-a, zainteresovao se kada je 2015. godine video jednu italijansku reportažu o islamskoj radikalizaciji i istraživanju kako je taj čovek iz Bosne uopšte našao kontakt da ode u Siriju.

Bratstvo

“Kada sam video tu porodicu bio sam šokiran. To je bilo jako različito od ljudi iz regiona koje sam ja poznavao. Znao sam, naravno, da tu žive ljudi muslimanske vere, ali nisam znao da postoje ovakve zajednice”, rekao je on, dodajući da su ga naročito zainteresovali dečaci - tinejdžeri, i šta za njih znači život u takvom okruženju, kakvo će biti njihovo odrastanje. Starija generacija, kojoj pripada njihov otac još mentalno živi u ratu. Na osnovu mog četvorogodišnjeg iskustva iz Bosne, posebno iz ruralnih oblasti, mogu da kažem da je rat još u glavama starijih ljudi. Pitao sam se kako to utiče na mladu generaciju”, rekao je Montanjer, koji živi u Češkoj, gde je završio čuvenu prašku akademiju FAMU.

Prema njegovim rečima, nije bilo lako ubediti oca da pristane na snimanje.

“Sa ocem nije bilo lako. Bila je to duga borba da dobijem pristup njegovoj porodici. Međutim, s momcima je bilo lako od samog početka, jer su bili radoznali u vezi sa mnom, mojim kamermanom. Nismo mnogo stariji od njih, a oni su se pokazali kao druželjubivi. Biti pastir često znači dosadu i usamljenost, tako da im je snimanje donosilo zabavu. Trebalo je vremena, naravno, da uđem u njihovu zajednicu, da zadobijem poverenje braće i bar minimum poštovanja od strane oca. Mislim da mi je dao dozvolu jer se nadao da će mu snimanje dokumentarca na neki način pomoći tokom suđenja. Ali nije znao da ćemo na kraju ostati u projektu čak četiri godine, sve dok se nije vratio iz zatvora”, dodao je Montanjer.

Film sadrži i neke intimne scene, poput sastanka jednog od braće sa devojkom, a prema rečima Montanjera, ponekad se čudno oseća u takvim prilikama.

“Čudno je kada snimate dokumentarni film. Ponekad se osećate kao da ste višak, a s druge strane, srećan sam što smo uspeli. Oni su meni dali nešto, pustili su me da budem prisutan u datom trenutku i mislim da je to nešto lepo, govori o vezi koju smo međusobno razvili. Oni su inače povučeni ljudi. Za njih je i Sarajevo kao Njujork. Ponekad je bilo teško da ih ubedim. Njima je teško i da se povežu sa ženskim polom, stidljivi su. U takvoj zajednici muškarci i žene su razdvojeni. To je i jedna od tema u filmu”, rekao je Montanjer, koji još nije pogledao film sa svojim mladim akterima - Džabirom, Osamom i Uzeirom.

“Nisu bili u prilici da vide film sa mnom u bioskopu, mada sam se trudio da ih dovedem na premijeru. I kovid nam nije olakšao. Naravno, poslao sam im film. Tokom snimanja smo gledali materijal. Imali su pomešana osećanja, pitali su zašto ova, a ne ona scena i slično. Često su, s obzirom na njihove godine, bili više zainteresovani kako izgledaju na ekranu nego šta priča govori”, rekao je on i dodao da bi voleo da zajedno pogledaju film za desetak godina. “Oni su još mladi, potrebna je distanca da sagledaju film na kritički način. Voleo bih da mi jednog dana, kao odrasli, kažu da li je film dobro predstavio period njihove adolescencije”, naveo je Montanjer, koji je sa ekipom više puta tokom četiri godine boravio u Bosni, a samo snimajućih dana bilo je 90. Imali su prevodioce i ljude koji su ih upućivali u lokalni milje i kulturu. Vremenom je pomalo naučio bosanski, tako da je mogao da se sporazumeva. Pošto govori češki, to mu je pomoglo, a sa dečacima je imao i dobru neverbalnu komunikaciju.

Prema njegovim rečima, počeo je film sa češkim producentom, a tokom snimanja je našao i italijanskog koproducenta iz Trsta, te nastavio da traži i druge finansijere. “Ljudi su bili zainteresovani jer je ovo evropska priča. Dešavanja u ovom regionu bitna su i za druge”, rekao je on.

Među filmovima u takmičarskom programu “Hrabri Balkan” je i nekoliko domaćih, uključujući “Armadilu” scenaristkinje i rediteljke Gorane Jovanović - priču o 13-godišnjoj Sanji koja nema običaj da pokazuje svoja osećanja bilo kome, ponajmanje svojoj simpatiji Darku. Međutim, kada počne da sumnja da se njenom problematičnom, ali voljenom psu Krletu nešto dogodilo, postaće joj sve teže da drži emocije pod kontrolom.

Domaći autor Marko Grba Singh učestvuje dugometražnim dokumentarcem “Rampart”, u kojem, uz pomoć porodične VHS arhive, istražuje sopstvenu i društvenu prošlost iz vremena NATO bombardovanja.

Radnja filma “Rampart” događa se u napuštenom stanu na obodu Beograda, gde se sećanja na noćne more uporno se prepliću sa uspomenama iz detinjstva. Dedin video rekorder, kućni ljubimci, porodična okupljanja i prizori iz neizvesne 1998. i 1999. godine otkrivaju svakodnevni život obuhvaćen istorijskim događajem…

Film “Nenad” Mladena Bundala, koprodukcija Belgije i BiH, posvećen je odlasku građana zemalja u procesu evropskih integracija na rad u inostranstvo. I sam Bundalo, poznat kao vizuelni umetnik, napustio je BiH pre više od deset godina i nastanio se u Belgiji. Film “Nenad” posvećen je njegovom prijatelju, koji je jedan od mnogobrojnih koji je učinio isto.

U konkurenciji su i dva filma kosovskih autora – “Raseljeni” Samira Karahode i “U potrazi za Venerom” Norike Sefa, koprodukcija sa Severnom Makedonijom.

U filmu “Raseljeni” dva lokalna igrača na posleratnom Kosovu, vođena ambicijom da svoj omiljeni sport održe u životu, lutaju od jedne do druge opskurne lokacije, noseći sa sobom jedinu imovinu kluba - svoje stolove. Film “U potrazi za Venerom” govori o tinejdžerki u malom mestu na Kosovu, u kojem se sve zna o svakome, a od devojke se pre svega očekuje da čuva svoju i reputaciju svoje porodice. Venerino raspoloženje se popravlja kada upoznaje buntovnu Dorinu, koja već ima dečka. Devojke izlaze i zabavljaju se koliko Venerin otac dozvoljava. Jedno je sigurno - ne žele da završe kao svoje majke.

S druge strane, slovenački film “Sestre” Katarine Rešek Kukla prikazuje tri najbolje drugarice, zaklete savremene virdžine, koje žive život po svojim pravilima. Kada ponovo uđu u sukob sa lokalnim momcima i stvari postanu čupave, spasiće ih devojka u nastajanju…

“Severni pol” makedonske autorke Marije Apčevske, nastao u koprodukciji sa Srbijom i Mađarskom, govori o devojci koja želi da izgubi nevinost kako bi konačno bila kao i svi drugi.

Iz regiona učestvuje i Mate Ugrin iz Hrvatske – filmom “Sve što dolazi” o mladoj negovateljici Branki koja dolazi na ostrvo kako bi se brinula o starijoj ženi. Po završetku oštre zime, njen posao je gotov, ali Branka odlučuje da ostane na ostrvu i tokom letnje sezone. Zapošljava se u turizmu. Plata je oskudna, a posao iscrpljujući, pa je to samo još jedno privremeno rešenje…

Mađarski film “Zemlja toplih voda” Igora i Ivana Buharova predstavlja traganje za novim i drugačijim oblicima života. Posežući za psihofarmakologijom, širenjem uma ili ajahuaskom, likovi u tom filmu, nastalom bez scenarija, pokušavaju da se otrgnu od hijerarhijskog sistema vrednosti i oslobode svoju svest od ugnjetavanja.

Igor Buharov, gost 27. FAF-a, rekao je da nije bilo neke posebne namere da rade film bez scenarija - inače njihov peti dugometražni. "Za prva tri smo pisali scenarije unapred i radili prema njima, ali je i dalje bilo dosta improvizacije", rekao je on na konferenciji za novinare, navodeći i da vole da rade sa glumcima amaterima, jer su "iskreniji i prirodniji".

Navodeći da se “Zemlja toplih voda” kreće na granici između snova i realnosti, Buharov se nije složio sa određivanjem tog filma kao naučno-fantastičnog, iako ima određenu ezoteriju. "I ovaj, kao i naš prethodni film iz 2016. godine, govori o revoluciji koja nam je potrebna kao čovečanstvu, naravno na dosta ironičan način jer smo razočarani zbog svega što se dešava, zbog svih ovih protesta širom sveta koji ne urode plodom", dodao je on.

Jedna od specifičnosti filma “Zemlja toplih voda” je i to što je sniman Super-8 kamerama, a petoro ljudi radilo je na fotografiji.

"Mi snimamo već 27 godina i od početka snimamo analogne filmove jer volimo tu estetiku, ali delom i zato što mi nismo studirali film. Takođe mislim da se tako postiže osećaj da je film vanvremenski jer niste sigurni da li se dešava u prošlosti sadašnjosti ili budućnosti“, naveo je Buharov.

U konkurenciji u programu Hrabri Balkan je i grčko-francuski film “Mesec, 66 pitanja” Jacqueline Lentzou o ženi koja je, nakon višegodišnjeg odsustva, prinuđena da se vrati u Atinu zbog očevog lošeg zdravlja. Nakon otkrivanja dobro čuvane tajne, ona će prvi put uspeti da razume oca na način na koji nikada do sada nije – i da prvi put oseti istinsku ljubav prema njemu.

Među autorima u selekciji Hrabri Balkan je i vizuelna umetnica Katarina Zdjelar, čiji su filmovi objedinjeni naslovom “Pesme o nekome ili nečemu”, a biće prikazani 2. decembra u Jugoslovenskoj kinoteci van konkurencije. To su: Glas (2013), AAA (Moje srce) (2016), Bez naslova – pesma (2015), Ustani ponovo (2011), U mom životu (Malaika) (2012), U unutrašnjosti – Poslednji dani stalne postavke (2014), Sve će biti (2008) i Jedna ili dve pesme o nekome ili nečemu posebnom (2007).

Dosadašnji rad Katarine Zdjelar sa “pokretnim” i “zvučnim” slikama prelazi granice galerijskih instalacija i postaje celoviti filmski opus koji se prvi put predstavlja beogradskoj publici u vidu bioskopske projekcije.

Filmovi Katarine Zdjelar, kako je naveo tim povodom istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević, predstavljaju istraživanja odnosa zvuka i slike, njihove povezanosti sa ljudskim organizmom koji glasom i pogledom proizvodi nešto što istom tom organizmu istovremeno i pripada i ne pripada – nešto što mu se vraća iz prostora spoljašnjosti, iz prostora društvenosti, iz prostora obeleženog pravilima regulacije i strukturama moći. Kroz sopstveno iskustvo izmeštanja iz jedne kulturne sredine u drugu, Katarina Zdjelar ispituje na koji način učenje nekog jezika, ili bilo kakvo disciplinovanje glasa ili zvuka – kroz pevačke, jezičke ili muzičke vežbe – postavlja telo u zadate kulturne i ideološke okvire, a na koji način telo izlazi na kraj s takvim uokviravanjem.

“U njenim filmovima gotovo nikada nema pogleda na celinu situacije koju prikazuje, već je to serija detalja povezanih pokretnim okom kamere koja se nalazi u sred nekog događaja, i sama postaje deo tela koje se kreće unutar nekog orkestriranog i zatvorenog sistema. Te zatvorene sisteme Zdjelar pronalazi na raznim mestima, što njene filmove ne čini samo afektivnim esejima o prirodi i ideologiji slike i zvuka, pogleda i glasa, već i antropološkim istraživanjima na teme kolonijalizma, migracije, a pre svega ženskog subjekta i ženskog glasa. Njeni filmovi su snimljeni u Gani i na Lofotskim ostrvima, u Beogradu i u Varšavi, u poslednjem kolonijalnom muzeju u Briselu i u izbegličkom kampu u Sloveniji… Njeni filmovi se mogu proučavati kao teorijski eseji ali i doživeti kao muzičke i pevačke ‘numere’ koje nas nekad pokreću a nekad imobilišu”, naveo je Dimitrijević povodom filmova Katarine Zdjelar, koja je svojevremeno predstavljala Srbiju na Bijenalu u Veneciji (uz Zorana Todorovića).

Žiri programa “Hrabri Balkan” čine: Nebojša Jovanović (Sarajevo), Jelena Spaić (Beograd) i Ivan Ramljak (Zagreb).

Program 27. FAF-a, koji se do 3. decembra održava u više beogradskih bioskopa, obuhvata 84 filma u takmičarskim i drugim programima, a mnoge od njih publika neće imati priliku da vidi naknadno na velikom platnu.

Manji deo programa 27. FAF-a moguće je pratiti i na onlajn platformi Moj OFF, i to do kraja decembra.

Festivalski sajt je faf.rs, a program - satnica nalazi se i u Kalendaru portala SEEcult.org, odnosno u prilogu (pdf).

*Foto: Teodora Arsić

(SEEcult.org)