Internacionalizovana umetnost

Mladen Lučić Luc, likovni kritičar i kustos, sada muzejski savetnik Muzeja savremene umetnosti Istre u Puli, stigao je na otvaranje izložbe “Iste kiše, isti vetar” u Čang Maiju na severu Tajlanda kao predstavnik Istarske županije, koja je pomogla učešće hrvatskih umetnika. U razgovoru za SEEcult.org, Lučić konstatuje da je evidentna internacionalizacija savremene umetnosti i da ljudi na svim krajevima sveta vrlo slično razmišljaju i slično se izražavaju. Lučić je 2002. radio izložbu savremene kineske umetnosti u Zagrebu, kao kustos Muzeja savremene umetnosti, a najavljuje i prezentaciju projekta iz Čang Maija u Puli.

- Smatrate li se poznavaocem azijske umetnosti?

ML: Daleko sam od dobrog poznavaoca azijske umetnosti, ali neke stvari znam. Poznajem malo bolje kinesku, pa dajem sebi slobodu da pretpostavim da je situacija slična. Jer, i ovde vidim instalacije, formu koja se razvila u savremenoj umetnosti i koja na neki način pogoduje Azijatima. Zatim, oni su potpuno neopterećeni zapadnim nasleđem, pritom preuzeli su sve zapadne tehnike, i konačno, imaju vrlo zdrav odnos prema sopstvenoj tradiciji. Oni, naime, svoju tradiciju ne citiraju doslovno, što bi bilo pogrešno, nego je jednostavno u nekim meta-manifestacijama prenose u kontekst savremenosti.

- Kako biste ocenili izložbu, rezultat projekta “Iste kiše, isti vetar”?

ML: Ovo je u svakom slučaju izložba koja nema čvrstu koncepciju, postavka na kojoj radovi nisu tematski povezani. Međutim, ono što jeste činjenica, jeste da su radovi dobri. Na delu je internacionalizacija savremene umetnosti. Koliko god da je na izložbi predstavljeno i zastupljeno različitih poetika, neke ideje i razmišljanja su identična na svim kontinentima. Bilo da se radi o socijalnom pristupu, antropološkom, pa čak i religijskim pristupima, vidi se da umetnici misle dok rade i da su u poetikama u kojima se izražavaju zaista vrlo vešti, znaju tačno šta žele. Meni je internacionalizacija ta koja je evidentna, nesumnjiva. Neću reći da me je fascinirala, ali jeste potvrdila ono što mi znamo duži niz godina, a to je da se savremena umetnost širi veoma brzo i da ljudi na svim krajevima sveta vrlo slično razmišljaju, vrlo slično se izražavaju.

- Otkud toliko dobrih radova u nečemu što nije imalo čvrstu koncepciju?

ML: Ne bih ja to, ipak, nazvao nedostatkom čvrste koncepcije. Ovo bih nazvao koncepcijom bez koncepcije. Radovi zaista nisu idealno poslagani po nekakvim politikama, već je dat jedan presek. Dosta nas likovnih kritičara radi izložbe koje su neka vrsta preseka. Dakle, ne ide se direktno na određenu temu, ne ulazi se direktno u određenu problematiku, nego se rukovodi kvalitetom rada. A ovde, kao što smo videli, ima zaista kvalitetnih, ali naravno i manje kvalitetnih radova.

- Šta biste rekli o tim kvalitetnijim?

ML: Meni je možda najbolji rad Gorana Denića, sa začinima. To je odličan primer kako se umetnik sjajno prilagodio podneblju u koje je došao. Koristio je tipične materijale i izveo rad koji je možda i najbolji na ovoj izložbi. Upravo je sjajno pogodio i zemlju i razmišljanje i citat (“Miris začina dolazi sa mirisom iz auspuha”). Dobro, možda je citat malo preširok, ali tačno je pogođena i politička i socijalna i tajlandska problematika. Zapravo, i ne samo tajlandska, već i globalna problematika na jedan fin način.

- Kako ocenjujete radove ostalih umetnika iz Srbije?

ML: Dobri su svi. Mreža Marka Tirnanića “Mrzim da sam ušuškan” podseća na rad Antuna Božičevića koji je takođe pregradio žicom prostor. Ali, nema ogledala, nema prolaz. To je samo još jedna potvrda da ljudi slično razmišljaju ma gde da se nalaze. Ne verujem da je Marko video taj rad. Tamo se udaralo u žicu na kojoj su bili mikrofoni, pa se proizvodio zvuk. Dakle, rad je potpuno drugačiji, ovde su druge prostorne aluzije napravljene.

Kofe Marije Kauzlarić su jako dobar rad. Samo što je stari rad, pripada poetici 80-ih. Taj rad sam već video nekoliko puta u raznim oblicima, na raznim manifestacijama. Ali, ovom radu ništa ne fali, on je koherentan i čvrst. Bolje dobra poetika 80-ih, nego neka loša savremenija.

- Da li ostale radove stranaca u Tajlandu možete da dovede u kontekst podneblja u kojem su nastali?

ML: To teško mogu, osim naravno nekoliko njih koji se referišu na budizam. Dobar mi je Burhan Hadžialjević (Hrvatska) sa svojim Budom. Robert Pauletta (Hrvatska) odlično je pogodio azijski konzumerizam svojom instalacijom. Sve je tu - i pakistanski autobus i sajmovi , dućani... veselo, bezbrižno i, konačno, i pogođeno. On i inače kombinuje slike sa instalacijom, prepoznatljiv je po eklektičkom stavu u umetnosti.

Umetnici van Tajlanda, ovi koji su došli, sjajno su se prilagodili zemlji u koju su došli. I ostali radovi su manje više dobri, svaki u svom domenu, svaki u svojoj poetici.

Izdvojio bih još Hassana Abdelghanija (Hrvatska) sa fotografijama sa groblja. On radi fotografije nadgrobnih portreta jako dugo, ali u seriji sa ovog podneblja tačno je pogodio priču, ima par fotografija koje izgledaju kao plakati za bolivudske filmove. On nalazi, ima oko, očito je.

- Da li ste zainteresovani za preuzimanje postavke?

ML: Meni se dopala ova priča i zbog saradnje i zbog neformalnog pristupa celom projektu. Mi u Puli, kao Muzej savremene umetnosti Istre, radimo bijenale “Tu smo”. A trudimo se da, iako smo institucija, zaista budemo neformalni, kao što drugi muzeji nisu. Ovaj projekt će biti predstavljen na toj manifestaciji, ali ne možemo ga preuzeti, jer ide u Singapur. Ali, sledeće godine ćemo napraviti radionicu i kompletnu izložbu. Imamo i mogućnosti u Puli da ljudi borave i rade. Imamo izložbeni prostor. Ako sponzori, poput vašeg Ministarstva kulture (Srbije) i Banke Intesa, plate putovanje umetnicima, mi ćemo pokriti boravak i materijale.

Više o izložbi “Iste kiše, isti vetar” u Čang Maiju moguće je naći OVDE, a fotografije atmosfere i radova umetnika nalaze se u Foto galeriji portala SEEcult.org, odnosno OVDE

Vesna Tašić