Irina Cilik: Umetnost nije od velike pomoći u obračunu s mecima, ali ima druge moći

Kada je ukrajinska režiserka i pesnikinja Irina Cilik (Iryna Tsilyk) prvi put posetila porodični dom Trofimčuk-Gladki u ratnom području Krasnogorovka u Ukrajini, bila je iznenađena onim što je otkrila – dok spoljni svet sačinjavaju bombaški napadi i haos, samohrana majka Ana i njeno četvoro dece uspevaju da održe svoj dom kao sigurno utočište, puno života i svetlosti. Svaki član porodice gaji strast prema filmu, pa je bilo i prirodno snimiti film „Zemlja je plava kao narandža“, inspirisan njihovim životom u ratno doba. Publika 13. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs imaće priliku da pogleda taj dokumentarac, prikazan ranije i na Sandensu i Berlinalu, u okviru selekcije Udarni termin 6. septembra u 22 sata u Amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavija. Tim povodom, rediteljka Irina Cilik govori za portal SEEcult.org o tome kako je došlo do snimanja filma, kakva je uloga umetnosti u prevazilaženju kriznih situacija, zašto smatra da književnost i film nisu od velike pomoći u obračunu sa mecima, ali da umetnost poseduje drugu vrstu moći,  te kako je pandemija virusa korona uticala na njen rad i šta dalje planira.

– Koja ideja je prethodila snimanju ovog dokumentarca?

Irina Cilik: Sve je počelo od jednog vrlo zanimljivog ukrajinskog projekta u kojem su različiti reditelji organizovali filmske kampove za decu u ratnoj zoni. Filmska producentkinja Anna Kapustina je bila jedna od glavnih na tom projektu i razmišljala je da snimi dokumentarac o tome. Pozvala je mene kao rediteljku i jednu od predavača u tom kampu. Imale smo ideju da napravimo grupni filmski portret različite dece iz ratne zone koja žele da snimaju film, ali taj koncept nije baš uspeo. Očigledno nisam bila iskusna u tim stvarima i zapravo nisam znala kako da napravim snažnu priču od mnogo različitih paralelnih priča, ili je možda izbor likova bio pogrešan. Bila sam zbunjena. Posle su dve sestre, Myroslava i Anastasia Trofymchuk, učesnice kampa, pozvale mene i moju ekipu da dođemo kod njih kući, u mali grad Krasnogorovka u Donjecku. Otišli smo tamo, upoznali njihovu majku, braću i sestre, i istog trenutka osetili vrlo posebnu atmosferu njihovog doma. Tada sam shvatila da u stvari možemo da pratimo život ove porodice i da tako napravimo mnogo intimniji i dublji film. Ovo je film o vrlo posebnoj i inspirativnoj porodici u kojoj samohrana majka Ana i njenih četvoro dece uspevaju da očuvaju svoj dom kao sigurno mesto dok napolju besni rat i vlada haos.

– Koliko umetnost ili druga vrsta kreativnosti mogu da posluže da se lakše prevaziđu teški periodi? Kako vi to posmatrate?

Irina Cilik: Još uvek nemam pravi odgovor na to pitanje. Poslednjih šest godina su promenile naš život – život cele Ukrajine, zapravo. Posmatrala sam mnogo metamorfoza oko sebe. Da li umetnost daje snagu u mračnim vremenima? Pretpostavljam da književnost i film nisu od velike pomoći u obračunu sa mecima, ali umetnost poseduje drugu vrstu moći. Na primer, kada smo u prvoj liniji na početku rata imali neka čitanja poezije, videla sam kako poezija razbija led između ljudi. Lokalno stanovništvo se smejalo i plakalo i svi su bili otvoreni za dijalog kao i mi. Takođe, mom mužu, koji je pisac, pisanje je mnogo pomoglo da izbegne posttraumatski stresni poremećaj dok je bio vojnik. Viđala sam mnogo vojnika i ljudi u civilu koji su tražili nešto na šta bi se oslonili, i ponekad bi im umetnost pomagala. Likovi iz mog poslednjeg filma i njihova priča su sjajan primer toga.

– Koliko su članovi ove porodice bili otvoreni da vas prime u svoj dom i dele intimni prostor kakav je porodični dom?

Irina Cilik: Posrećilo nam se jer su likovi iz filma otpočetka bili potpuno otvoreni i to je lako da se objasni – oni vole film, znaju nešto o procesu snimanja i želeli su da budu deo toga, ali naravno nisu znali na šta su pristali. Pratili smo ovu porodicu godinu dana, dolazili smo kod njih iznova i iznova. Shvatila sam da snimanje dokumentarca-portreta znači da što više vremena treba da provedemo sa likovima. Neophodno je da postaneš “muva na zidu” koju niko ne primećuje, ali je za mene takođe važno da postanete pravi prijatelj tim ljudima. Osećala sam ogromnu odgovornost i plašila sam da ni na koji način ne naudim ovim ljudima …

– Ovaj film nam na neki način pokazuje kako se prevazilaze teška iskustva i koliko mnogo toga zavisi i od stanja našeg uma i otvorenosti da u svemu nađemo dobro. Šta ste vi želeli da poručite ovim filmom?

Irina Cilik: Nisam sigurna da pouzdano znam šta sam želela da poručim ovim filmom, ali sam osetila da sa drugim ljudima želim da podelim iskreno divljenje koje osećam prema likovima iz filma. Važno mi je da predstavim Ukrajince na koje sam ponosna. Ti ljudi su nevidljivi na nivou celog sveta, ali su toliko hrabri i toliko kul. Oni nisu samo žrtve rata, nego imaju neku moć ako ništa, bar da ispričaju priču drugim ljudima i samima sebi. Svakom od nas su potrebne neke osnovne stvari da se na njih oslonimo: porodica, prijatelji, ljubav, umetnost i tako dalje. Verovatno sam želela da podsetim i sebe i vas da treba da se borimo za prava na radost, bez obzira na sve.

– Koja metafora se krije iza naslova “Zemlja je plava kao narandža”?

Irina Cilik: Zvuči čudno ali sam nailazila na dosta poezije u Donbasu, mislim na različite spojeve nespojivog. Divite se polju sa prelepim crvenim makom, ali je ono ponekad minsko polje. Vidite devojke kako idu u prelepim maturiskim haljinama dok pored njih vojska u kolonama prevozi ratnu opremu. Vidite ljude koji film doživljavaju kao magiju a rat kao rutinu, pokušavaju da uživaju u životu i ne obraćaju pažnju na zvuk granata (ili se barem tako čini). Imam mnogo takvih primera… Pokušavala sam da nađem neku specijalnu formulu za naslov koji bi mogao da prenese potpuni smisao te nadrealnosti. Zato sam se odlučila za stih Pola Elijara.

– Kakvu vrstu iskustva vam je doneo rad sa ovom porodicom? Kako ste se osećali nakon snimanja ovog inspirativnog filma?

Irina Cilik: Provela sam dve i po godine na ovom projektu i to nije bilo samo snimanje filma. Bilo je to putovanje i potraga za odgovorima na određena pitanja. Novo iskustvo koje mi je pomoglo da poverujem da sam zaista rediteljka. To mi je donelo i novo prijateljstvo sa ljudima koji su postali deo mog života, ne samo poslovno nego i privatno. Taj period je bio poput ljuljaške - i verovala sam i nisam verovala u sebe i svoj projekat, ali pored mene je bio mnogo kul tim, i što je najbitnije od svega - napravili smo ovaj film sa mnogo ljubavi. Nadam se da će se to osetiti.

– Kako se situacija sa virusom Kovid 19 odrazila na vaše stvaralaštvo i rad?

Irina Cilik: Pa… Imala sam sreću da imam prave premijere na Sandensu i Berlinalu i moj san se ostvario - bar su neki od mojih likova, Myroslava i Anastasia, prisustvovali festivalima zajedno sa nama. Posle toga su ova čudna pandemijska vremena promenila sve. Imala sam dugu listu predstojećih festivala i super plan za proleće i leto, ali sam morala da otkažem toliko putovanja što je iskreno velika šteta. Sa druge strane, pronašla sam vreme i najvažnije - hrabrost da počnem sa pisanjem scenarija za igrani dugometražni film. Da nije bilo pandemije ne bih se usudila da to uradim ni u narednih nekoliko godina.

– Kojim projektima i filmovima planirate da se bavite u budućnosti?

Irina Cilik: Kao što sam rekla, hoću da se okušam kao rediteljka dugometražnog igranog filma. Pobedila sam na konkursu Ukrajinske državne filmske agencije i trenutno sam u fazi pre-produkcije. Priča je zasnovana na knjizi ukrajinskog pisca i mog supruga Artema Chekh. To je priča o dečaku koji je devedesetih odrastao u Ukrajini, o prvim lekcijama o ljubaznosti i okrutnosti, tinejdžerske ljubavi, potrage za “učiteljem” i generalno o odnosu između dece i odraslih u post-sovjetskom okruženju. Bila sam tinejdžerka u to vreme i ti odrasli smo sada mi. Spremni smo da pogledamo unazad, razmislimo, setimo se naših trauma iz detinjstva i obrnuto - onih blistavih momenata koji su nam pomogli da preživimo.

(SEEcult.org/Beldocs)