Izložba o Mići Popoviću u Kinoteci, povodom veka od rođenja
Multimedijalna izložba „Filmsko platno Miće Popovića“, autorke Irine Kondić, svečano je otvorena 23. novembra u Jugoslovenskoj kinoteci, povodom stogodišnjice rođenja jednog od najznačajnijih srpskih slikara, ali i filmskog reditelja.
Mnogobrojnim posetiocima na otvaranju obratili su se direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić, istoričar umetnosti i reditelj Đorđe Kadijević, umetnikov sin, dramaturg Jovan Popović i autorka izložbe, kao i upravnik Muzeja Jugoslovenske kinoteke Marjan Vujović.
Značaj Miodraga Miće Popovića (1923-1996) za likovnu i filmsku umetnost, kako je istakao Pantelić, danas je neupitan, ali za njegovog života nije bilo tako i „zato njegova pozicija na dobar način predstavlja oprečnosti, ali i bogatstvo naše kulture druge polovine 20. veka“. Ta pozicija je bila u duhu s novim stremljenjima, deo šireg evropskog talasa, a u isto vreme autentična i osobena. Sledio je svoj unutrašnji glas i tražio svoj izraz iako je to značilo rizik da ostane na margini, usled sukoba sa ideološkim stavovima tadašnjeg režima. Takav beskompromisni pristup omogućio mu je visok stepen autonomije, rekao je Pantelić, dodajući da treba uzeti u obzir i Popovićeve teorijske poglede na umetnost, kulturu i društvo.
Filmove Miće Popovića danas možemo da posmatramo sa izvesnim odmakom i mimo konteksta o opstrukcijama i zabranama tih dela, što jeste važna činjenica, ali treba naglasiti da su to „kvalitetna ostvarenja sama po sebi i da imaju mnogo toga da pruže današnjem gledaocu, koji ne mora biti upućen u društveno-politička zbivanja onog vremena“, rekao je Pantelić.
Ti filmovi predstavljaju „zanimljiv spoj lokalnog i univerzalnog, tradicionalnog i modernog, kolektivnog i intimnog. Njegove istorijske drame više govore o trenutku u kom su nastajale, nego o onom kada se njihova radnja dešava... Društvena angažovanost nije jedina vrednost filmova Miće Popovića, u njima ne nailazimo na proste i transparentne poruke, već se u njima ogleda složenost sveta i zato mogu biti dobar putokaz kako se oblikuje kompletno filmsko delo, koje ima nešto važno da saopšti o trenutku u kome nastaje, ali koje zadržava univerzalnost i integritet“, ocenio je Pantelić.
Đorđe Kadijević (90) je izjavio da mu je čast da učestvuje u oživljavaju sećanja na takvog čoveka i umetnika kao što je bio Mića Popović, s kojim se znao čitavih 30 godina i često prisustvovao njegovom radu u ateljeu.
„Njega kao slikara smatram umetnikom bez konkurencije u generaciji koja se pojavila posle Drugog svetskog rata“, istakao je Kadijević, koji je detaljno ispričao kako je 1974. godine Popovićeva izložba u Kulturnom centru Beograda zabranjena.
Mnogo sveta došlo je na otvaranje, ali ono nije održano. Ljudi se dugo nisu razišli, a „Mića se držao kao i uvek, s blagim podsmehom, u kojem nije bilo ironije, uvređenosti ili gneva, rekao je: "Eto, vidiš, i to se događa“. Mnogi kritičari koji su, inače, imali pozitivno mišljenje o Mići Popoviću, tada su pisali kako nije očekivano da se tako olako i s nijansom ironije prikazuje lik Josipa Broza Tita, dok je Kadijević, u to vreme likovni kritičar NIN-a, napisao da - ako se ta izložba s političke tačke gledišta nekome ne sviđa - to može da se razume, ali što se tiče umetničke vrednosti ne može da bude dileme.
„Način na koji je prikazan najveći sin naših naroda i narodnosti meni ne zatvara oči pred činjenicom da su te slike prava umetnička remek dela“, rekao je Kadijević, te opisao da je na najvećoj slici prikazan Tito s blago nagoveštenom nijansom karikaturalnosti dok s glumcem Ričardom Bartonom šeta kroz svoj zoološki vrt na Brionima. Mića je bio tako dirnut tim tekstom, da je naslikao izuzetan Đorđev portret velikog formata i poklonio mu ga.
„Što se tiče Mićinog rada na filmu, da kažem kao njegov kolega, on je malo kasno počeo da se bavi filmom. Ne bi se naljutio ako kažem da on na filmu ne znači ono što znači u slikarstvu. Ali, to je više sticaj okolnosti. Inače, on je imao takvu koncepciju, vitalnost, akumulaciju energije da je mogao postati isto ono na filmu što je bio u slikarstvu, a to znači evropski i svetski značajan stvaralac. Sticajem okolnosti snimio je malo filmova, ali oni, takvi kakvi su, spadaju visoko u rang naše kinematografije“, istakao je Kadijević.
Jovan Popović je zahvalio Irini Kondić, Jugoslavu Panteliću i Kinoteci što su upriličili obeležavanje stogodišnjice rođenja njegovog oca.
Podsetivši da je Mića Popović snimio pet filmova – četiri prema svojim, a jedan prema scenariju Žike Lazića, Jovan Popović je rekao da su svih pet drame u kojima postoje različite priče, u različitim epohama, s različitim vizuelnim identitetom, koji je često pratio slikarske faze njegovog oca. Slikarstvo je uticalo na film, a kasnije je film uticao na slikarstvo.
„Mada su sižei tih filmova različiti, tema je uvek bila ista. Radi se o sukobu pojedinca i društva, odnosno o pričama o ljudima koji ili neće ili ne mogu ili i jedno i drugo najčešće, da prihvate društvene norme. I njihove sudbine se uvek završavaju tragično. Mića Popović nije bio samo glasnogovornik društvenih marginalaca, odnosno socijalnih autsajdera. On je sam bio to i više od toga. Ako se pogleda njegov život, svi njegovi glavni junaci, od Maksima u „Čoveku iz hrastove šume“, preko Stojanke iz „Roja“ do Gvozdena iz „Delija“, zapravo nisu niko drugi do Mića Popović“, izjavio je Jovan Popović.
Kustoskinja Jugoslovenske kinoteke Irina Kondić rekla je da je bila čast raditi na ovom projektu koji je za nju bio vrlo inspirativan, jer je veliki poštovalac kompletnog stvaralaštva Miće Popovića.
Zahvalila je na podršci Ministarstvu kulture Srbije i na saradnji kolegama iz Kinoteke i kreativnom timu. Arhitekta postavke je Vesna Pejović, a vizuelni identitet potpisuje Slavimir Stojanović.
„Inspiracija nam je bila slika 'Ne, hvala', Popovićev čuveni autoportret iz 1977. godine. U ukupnom izgledu, koloritu, planovima pratili smo slikarstvo prizora, pravac Miće Popovića koji je nastao zahvaljujući njegovom iskustvu na filmu. On sam je naglašavo da je snimatelj Aleksandar Petković uticao na njega kako će da kadrira na svojim slikama. U narativnom smislu, izložba obuhvata važne detalje iz njegove biografije i opusa - likovnog, filmskog i pozorišnog“, rekla je Irina Kondić.
Izložba sadrži filmske materijale koji se čuvaju u Arhivu Kinoteke i materijale koje je porodica Popović ustupila Kinoteci. Svaki od filmova predstavlja izložbenu celinu sa insertima, fotografijama, plakatima, rukom pisanim scenarijima, skicama i crtežima, a tu su i originalni kostimi koje je pozajmio „Avala film“.
Marjan Vujović je pozvao publiku na program Filmski maraton - od podneva do večeri 24. novembra u sali „Makavejev“ moći će da se vidi svih pet igranih filmova Miće Popovića, koje je snimio za svega nekoliko godina - „Čovek iz hrastove šume“ (1964), „Roj“ (1966), „Hasanaginica“ (1967), „Delije“ (1968) i „Burduš“ (1970).
(SEEcult.org)