Jovanovski-Vaseva: Priželjkujemo pravu scenu
Umetnik Filip Jovanovski i kustoskinja i istraživačica Ivana Vaseva iz Severne Makedonije među učesnicima su izložbe "Zamišljene granice" na Subinom platou u Limanskom parku u Novom Sadu, koja je postavljena na 49 jarbola, a prema koncepciji Miloša Miletića i Mirjane Radovanović iz udruženja KURS, okuplja umetnike, aktiviste i kolektive koji zajedno daju komentar na pojam "Tvrđava mira", jedan od tematskih okvira projekta "Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2022”, čiji je i ova izložba deo. Podeljena u tri celine, izložba "Zamišljene granice" ukazuje na fenomene savremenog društva koji su deo nasleđa Evrope, kao što su: evrocentričnost, nasleđe kolonijalizma, neokolonijalizam, eksploatacija, migracije, Fronteks... Takođe, pojedine intervencije prikazuju ideje za budućnost koje nude mogućnosti za prevazilaženje tih koncepata i njihovih manjkavosti.
U intervjuu povodom izložbe "Zamišljene granice", Filip Jovanovski i Ivana Vaseva govore o kulturnoj sceni u Severnoj Makedoniji, izazovima rada u vaninstitucionalnom sektoru i radu u kulturi uopšte, koji bi tek trebalo da dobije odgovarajući zakonski okvir, kao i o neophodnosti suštinskih promena na širem društvenom planu. Posebno se osvrću i na važnost očuvanja modernističke arhitekture, koja je na različite načine u fokusu više projekata koje su realizovali poslednjih godina. Važan deo njihovog rada odnosi se i na proces stvaranja zajedništva kao prostora u umetnosti u kojem su promene moguće.
This Buildings Talks Truly - PQ 2019, foto: Nemanja Knežević
– Vas dvoje radite dugo zajedno, sarađujete sa mnogim kulturnim institucijama, aktivistima, vodite Akto festival. Šta biste rekli za kulturnu scenu u Severnoj Makedoniji, kako se menja i da li može da se kaže da doprinosi nekim društvenim promenama?
Filip Jovanovski / Ivana Vaseva: Scena je nešto što dugo priželjkujemo. Čvrsta, snažna, kohezivna, kritička no ne i jednoglasna, homogena i konsenzualna. Nadamo se da ono što mi radimo doprinosi građenju nezavisne vaninstitucionalne scene koja se zasniva na parametrima etičnosti, ravnopravnosti, saradnje i jednake distribucije mogućnosti. To su i naše vrednosti koje koristimo kada sarađujemo sa kolegama, kulturnim institucijama, aktivistima, organizacijama, fakultetima, opštinama i sl. Ali na našu veliku žalost, nemamo isti ili slični reciprocitet svaki put. Recimo, nakon 15 godina organizovanja AKTO festivala za savremenu umetnost u Bitolju, koji je jedini festival posvećen savremenoj umetnosti sa tolikim kontinuitetom održavanja u zemlji i koji je bio/je važno mesto otpora desnim, nacionalističkim politikama i konzervativnim vrednostima, u 2020. godini promenili smo strukturu i koncept u platformu za savremenu umetnost i sada AKTO produciramo/radimo iz Skoplja.
Zato neki i kažu da scena i ne postoji, i da je to samo želja. Ovde treba da se menja nešto suštinski, iznutra. Mi smo individulano, a i preko naše organizacije “Fakultet za stvari koje se ne uče” (Faculty of things that can’t be learned – FRU), sarađivali na novom Zakonu za kulturu, na “Pravilniku za benefite za samostalne umetnike i ostale profesionalce u kulturi”, radili na velikim regionalnim i internacionalnim mrežama i simpozijumima… Hteli smo, i jos se zalažemo za to da se rad u kulturi, narocito na vaninstitucionalnoj sceni, valorizuje, i time da i radnička prava uđu u Zakon za kulturu, da se naprave posebni kolektivni ugovori za kulturne radnike na vaninstitucionalnoj sceni, da radnička prava važe podjednako za sve. Verujemo da značaj scene i njen uticaj na promene u društvu treba da ima jasniju političku formu organizovanosti. Legacy od skoro jedne decenije otpora prethodnom režimu smatramo da je dosta osnažila i osvestila scenu, a sada je vreme da se to malo više politički artkuliše.
Drugi problem je što je cela naša kultura formirana na romantičnoj ideji umetnika izolovanog od društvenih i političkih događaja, i to stvarno utiče na to kako se produciraju, distribuiraju i promovišu kultura i umetnost. I dok su u prošlosti neki od umetnika imali određene privilegije za ovakav stav, danas nema ničega od toga, čak ni bilo kakav market odakle bi mogli da se izdržavaju na egzistencijalnom nivou. To da ovde nema nijedne komercijalne galerije ima veliki potencijal za neki drugi sistem produkcije umetnosti, ali za sada umetnici, pa i svi nezavisni kulturni radnici, žive na rubu siromaštva. Ali ono što se sa sigurnošću dešava je to da ljudi shvataju da svet nije više takav i da mora da se gleda iz druge perspektive i to sve kroz rad (vrlo često neplaćen). U tom kontekstu verujemo da scena doprinosi promenama, ali problem je da je još veliki jaz između institucionalne i vaninstitucionalne scene, kao i između kompetitivnih i egalitarnih mogućnosti.
If Buildings Could Talk, 2017, MOT, Skoplje, foto: Zoran Sekerov
– Često u svom radu istražujete dostupnost javnih insitucija kulture i skrećete pažnju na infrastrukturu koja je godinama uništavana i otuđena. Filipov istraživački rad oko mesne zajednice, kolokvijalno nazivane Domče je slikovit primer toga šta se dešava sa institucijama koje nisu više isplative ni zanimljive vlastima, pa su tako prepuštene propadanju. Recite nam više o tim projektima.
Filip Jovanovski / Ivana Vaseva: Mi se bavimo više modernističkom arhitekturom i važnosti njenog očuvanja ali u kontekstu toga šta treba da se sačuva – da li zgrada/arhitektura, sećanje ili neki deo i kako – preko ponovnog korišćenja, readaptacije ili novim idejama menadžerisanja samog prostora. Ovo je bio fokus više projekata, počevši od 2015. u Železničkoj zgradi, stambenoj zgradi ranog modernizma u Skoplju, preko Univerzalne sale (2020) i zgrade Makedonske pošte (2021). Ove poslednje su simbol internacionalne solidarnosti nakon katastrofalnog zemljotresa u Skoplju 1963, a sada radimo i na zgradi izgrađenoj u mesnoj zajednici Tavtalidže (2021-), projekat Domče, koji je bio jedan od simbola naselja podignut od Fonda solidarnosti. Sve ulice u ovom delu grada nose imena zemalja koje su pomagale izgradnju Skoplja. Internacionalni duh ovog dela Skopja je prisutan, a danas se nasilno menja lik i struktura samog naselja. Za sve ove zgrade smo uradili performanse ili neke hibridne umetničko-performativne forme na kojima smo sarađivali i sa drugim umetnicima, arhitektima, izvođačima, muzičarima ili producentima, kao što su Kristina Lelovac, Viktorija Ilievska, Ilija Tiricovski, Emilija Chochkova, Aleksandar Jovanovski… Za performans u Železničkoj zgradi smo osvojili i glavnu nagradu Zlatnu trigu na Praškom kvadrijenalu za performans i dizajn 2019. Preko ovog kolektivnog istraživačkog i kritičkog rada smo dobili i podršku koja je prepoznala da je fokus ne samo arhitekura, nego značaj koji imaju ideje zajedničkog - preko zajedničkog rada, ideja za bolje društvo i kritičkog preispitavanja prošlosti.
U svim performansima primenjujemo metod rada koji smo razvili kroz našu saradnju i koji smo nazvali reading buildings, gde preko različitih, višeslojnih analiza i istraživanja različitih aspekata zgrade i konteksta "čitamo“ zgradu kao tekst koji kasnije postaje prostor za igru. Čitajući zgradu stvaramo novi narativ. Čitamo zgradu po analogiji čitanja teksta u pozorištu, definišemo problem/dramu i od toga proizvodimo javni izvedbeni događaj. ”Drama” oko Domče je da je projekat koji bio izgrađen za zajednicu i korišćen od zajednice kao prostor za emancipaciju početkom 70-ih, kasnije 90-ih, privatizovan od strane Socijalističke partije. Smešno, tragično, apsurdno. Sada je taj nekad javni objekat privatizovan, niko ne sme da uđe na lokaciju. To nas interesuje, ta dijalektika kontradiktornosti korišćenja javnog prostora i kako je društvo dozvolilo to da se desi. Praktično koristimo javni prostor kao scenu gde se naš performans dešava.
– Na izložbi "Zamišljene granice" u okviru programa Evropske prestonice kulture – Novi Sad 2022, vaš rad Domče je omaž Srđanu Jovanoviću Wiessu, koji je iz Novog Sada. Zašto ste se odlučili da ovim radom odate počast Srđanu?
Filip Jovanovski / Ivana Vaseva: Srđan i Filip se poznaju od 2003. Ustvari Prota (Škart) ih je povezao kada je shvatio da school of missing studies i faculty of things that can’t be learned imaju puno dodirnih tačaka. Od tada su krenule avanture, radionice, predavanja i druženja, a 2019. godine Srđan i Ivana su počeli da rade na istraživačkoj i diskurzivnoj izložbi “Other scale of things” u Muzeju savremene umetnosti u Skoplju. Srđan je odmah prihvatio Ivaninu ideju koja je bila koncentrisana na internacionalnu kolekciju u ovoj instituciji, kao simbol solidarnosti i savremenosti i dekoloniazcije umetnosti kroz perspektivu koncepta samo-kolonijalnosti.
Srđan je bio skroman, pošten i vrlo inteligentan čovek koji je imao jasne ideje šta i kako sa umetnošću i arhitekturom. Želeli smo da odamo počast čoveku od koga smo mnogo naučili, između ostalog i da arhitektura može da bude i događaj, prokišnjavanje i rupe, i to u njegovom rodnom gradu.
The Other Scale of Things, MSU Skoplje, Srđan Jovanovic Weiss i kustoskinja Ivana Vaseva
– Pominjete položaj makedonske kulturne scene u bivšoj Jugoslaviji kao "dupli paradoks". Približite nam malo na šta mislite. Kako se to povezuje sa savremenim problemom položaja zemalja bivše Jugoslavije koje su ostale na večitoj periferiji EU i zašto je kontekst Severne Makedonije specifičan?
Filip Jovanovski / Ivana Vaseva: Ovo je jedno vrlo složeno pitanje za koje smatramo da treba više prostora za diskusiju i koje ne obuhvata samo istoriju umetnosti i značenja kulture nego i interdependentne pozicije i razvoj društva, političke okolnosti, sociologije, filozofske spekulacije i sl. U ovom kontekstu mogli bismo da se osvrnemo na neke činjenice iz prošlosti kulture i njihov tadašnji značaj za razvoj scene koje imaju svoje konsekvence sada i koje iziskuju kritički stav. Recimo, trend u zadnjoj dekadi, ponovno otkrivanje ili re-valorizacija nekih marginalizovanih ili nedovoljno razrađenih istorijskih događaja nije zainteresovao regionalne istraživače koji su nastavili da se koncentrišu na osi Beograd – Zagreb – Ljubljana, nego čak ni ovde u Makedoniji nije zaintrigirao skoro nikoga. Ali radeći na nekoliko projekta kao što su: izložba “Contemporary (non)democracies – Dissapearance of the public man” (Skoplje 2021); grupna izložba “We Have Built Cities For You: On The Contradictions of Yugoslav Socialism” (Beograd, 2018), izložba “REALIZE! RESIST! REACT! Performance and Politics in the 1990s in the Post-Yugoslav Context” (Ljubljana, 2021), retrospektivna izložba Vlaste Delimar (Trg Makedonija, 2020); “Other Scale of Things” i grupna internacionalna izložba “Anonymous is the answer” (Narodna galerija Makedonije – Daut pašin amam, 2019), uvideli smo da koliko god da je bila intencija da se ulaže ravnoprano i jednako u sve republike, nije u realnosti bilo baš tako, iako su razlozi različiti i višeslojni.
Makedonija je imala neki marginalan položaj i značaj, možda i zbog toga što je manja zemlja i što nije imala veliku institucionalnu infrastrukturu, ali recimo i imaginaran - zato što je želela puno a nije imala mogućnosti za to. Konceptualna umetnost ili performansi su bili sporadično ili čak neprimetno, delimično i zbog nedostatka kritičkog duha i nerazumevanja za ovakve prakse. Tako smo došli i do termina institucionalizovani modernizam, odnosno perpetuiranje (i to na neki površan način) internacionalnih priznatih šablona koji nisu mogli kao takvi da funkcionišu u ovdašnjim uslovima, bez uviđanja šta se tačno događa u tom trenutku na umetničkom planu. Ustvari, drugorazredno je bilo značenje u sklopu kulturne politike Jugoslavije (drugorazredno značenje nema samo lošu konotaciju) ali sa druge strane i na svetskom nivou, koji je funkcionisao na drugim parametrima.
Jugoslavija, kao deo Pokreta nesvrstanih, koji je imao antiimperijalističku, antikolonijalnu i antirasističku politiku, tema je internacionalne izložbe, u saradnji sa Bojanom Piškur iz MG+MSUM u Ljubljani, koja bi trebalo da bude otvorena 24. novembra u zgradi Makedonske opere i baleta (MOB) u Skoplju. Bavi se značenjem koje može da ima Pokret nestvrstanih danas, ne samo na geopolitičkom nivou nego i na nivou dekolonizacije umetnosti i koja može da otvori neke nove horizonte za razumevanje ljudskog iskustva i adresiranja važnih pitanja za svet, kao što su nejednakost, klimatske promene, rasizam, tehnologija, autoritarne politike… Istražujući kroz arhivu ono što je radila Republička komisija za kulturne veze sa inostranstvom, vidi se jasno jedna silna i kohezivna kulturna politika koja, nažalost, nije imala toliko snage koliko je imala ambicije i dobre želje.
– Recite nam nešto o budućim projektima, šta biste najavili?
Filip Jovanovski / Ivana Vaseva: Sledeće godine obeležavamo 20 godina od osnivanja nagrade Denes koja obezbeđuje dvomesečni rezidencijalni boravak u Njujorku, pa je to i podsticaj da konačno pretvorimo ovo u egalitarniju a ne kompetitivnu platformu za savremenu produkciju i edukaciju za mlade umetnike koja, nažalost, još uvek ne postoji u našim institucijama.
Od prošle godine radimo sa studentima sa Fakulteta dramskih umetnosti i Arhitektonskog fakulteta iz Skoplja, zajedno sa Miodragom Kucom, interdisciplinarnim umetnikom iz ZK/U Berlin i organizacijom Kulturno Eho i Siti Skop, na zgradi Domče. Metoda čitanja zgrade se proširila i na Fakultet tehničkih nauka – Odsek za umetnost i dizajn u Novom Sadu i Akademiju primenjene umetnosti u Rijeci, kao deo Bijenala scenskog dizajna u sklopu "EPK Novi Sad 2022", gde radimo na tri objekta u tri različita grada – Skoplje (Domče), Novi Sad (zgrada Dnevnika) i Rijeka (Hrvatski kulturni dom – HKD). Pričamo o ideji zajedništva kroz korišćenje i kasnije raspadanje javnog dobra, prostora, institucije, javne sfere.
Slučaj Domče biće u fokusu i internacionalne konferencije COST mreže Writing urban places, koju organizuje Arhitektonski fakultet u Skoplju, a kao završnicu ovog istraživanja planiramo interdisciplinarni performans o objektu. Nama je važno da razvijamo umetničke projekte kroz proces i rad sa različitim zajednicama i da zajedno stvarimo prostor zajedništva i iskustva kao prostor umetnosti u kojem može da se desi neka promena, a taj prostor/ili događaj je neki durational performance.
Paraleno razvijamo AKTO kao platformu za savremenu umetnost. Biće i nekih drugih ideja u inostranstvu ali o tome nekom drugom prilikom.
_ _ _
Filip Jovanovski (1979) je vizuelni umetnik koji u radu neguje interdisciplinarni pristup. Njegovi radovi su često društveno angažovani, imaju aspekt trajanja i nastaju u saradnji sa raznim zajednicama. Dobitnik je nagrade "Zlatna triga" na Praškom kvadrijenalu za dizajn prostora za performans 2019. godine, nagrade Denes za mladog vizuelnog umetnika, nagrade "Ladislav Barišić" koju dodeljuje AICA Makedonija (kao koautor), i drugih. Jovanovski je izlagao na više od 15 samostalnih i 40 grupnih izložbi. Autor je scenografije za više od 30 pozorišnih projekata, kao i jedan od autora Makedonskog paviljona na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2018. godine.
Ivana Vaseva (1984) je kustoskinja i istraživačica. Radi kao programska direktorka organizacije "Fakultet za stvari koje se ne mogu naučiti – FRU” i jedna je od kustoskinja festivala AKTO, posvećenog savremenoj umetnosti. Kao kustoskinja sarađuje i sa zajednicama van sfere umetnosti, i tako stvara izložbe koje su i prostor za zajedničko stvaranje, razgovor, kritičko promišljanje i političku artikulaciju problema. Dobitnica je nagrade "Zlatna triga" za najbolju izložbu na Praškom kvadrijenalu 2019. godine (kao kustoskinja projekta), dvostruka dobitnica nagrade "Ladislav Barišić" koju dodeljuje AICA Makedonija (kao koautorka), kao i Specijalne nagrade za arhitekturu (kao jedna od učesnica). Vaseva se specijalizovala za posao kustoskinje u centru De Appel Arts u Amsterdamu.
*Naslovna fotografija: Domče u okviru izložbe "Zamišljene granice", Trg jarbola, Novi Sad (Studio Six)
