Jubilej Visockog

Veliki publicitet ovih dana u Rusiji dat je 75-godišnjici rodjenja kultnog sovjetskog kantautora, pesnika i glumca Vladimira Semjonoviča Visockog (1938-1980), a u Ukrajini je svetsku premijeru doživeo i dokumentarni film o njegovom životu u Odesi, u režiji Nikolaja Golovihina.

U medijima i na internetu u Rusiji objavljuju se brojni foto-albumi Visockog, uz napomenu da je, i pored ogromne popularnosti širom Sovjetskog Saveza, harizmatičnom kantautoru za života - usled delovanja meke cenzure - štampano svega pet fotografija.

Uz jednu od fotografija objavljenih povodom jubileja, na kojoj su Visocki i Brodski u Njujorku, objavljeno je i prisećanje Mihaila Šemjakina: “Jednom se Visocki vratio iz Njujorka i svratio kod mene u Pariz. Bukvalno je upao u moj stan. Bio je uzbuđen i sijao od radosti. ‘Znaš li, Miška, da sam se u Njujorku sreo sa Brodskim. I Brodski mi je poklonio svoju knjigu pesama sa posvetom: ‘Velikom pesniku Vladimiru Visockom’. Zamisli, Brodski me smatra pesnikom”, rekao je Visocki sa ushićenjem.

Visocki je za napisao više od 800 pesama, snimio bezbroj gramofonskih ploča u Sovjetskom Savezu i inostranstvu, pisao prozu, snimio dva filma, spremao se da režira film “Zeleni furgon” za koji je napisao scenario... Autor je više radio-drama, među kojima je i “Martin Idn” po Džeku Londonu. Na filmu je odigrao 27 uloga (poslednja Don Žuan u “Malim tragedijama” po Puškinu). A ulogama u pozorištu ni broja se ne zna. Ponekad je igrao i epizode, ali i po pet-šest uloga u jednoj predstavi. Bio je potpuno posvećen poslu i sve je uloge igrao časno, sav im se predajući.

Danas je teško i zamisliti kakav bi život u Rusiji izgledao da nije bilo Visockog. Bez njegovih pesama i promuklog glasa, pozorišnih i filmskih uloga.

Svenarodnog Volođu volela je i slušala cela zemlja. Priča se da su voleli da slušaju njegove pesme i u dačama “veliki ljudi” i lično - Leonid Iljič Brežnjev. A jednom je pevao i Hruščovu, pa čak i pio s njim kada je slučajno upao u njegov dom.

Visocki je bio glumac Teatra na Taganki, ali je često bio u sukobu sa Jurijem Ljubimovim, osnivačem tog najslavnijeg pozorišta sovjetske epohe. Zabeleženo je da je jednom, nakon žestoke svađe, Ljubimov uzeo radnu knjižicu Visockog ispisanu brojnim primedbama i kaznama, zapalio je u svojoj pepeljari i naredio mu da izvadi novu.

A nekada je bio siromašan, nepoznat, sa mesečnom platom od 75 rubalja i honorarom za koncert od desetak rubalja. Davao je krv, živeo u zajedničkom stanu “komunalki”...

Kasnije su usledila njegova čudovišna opijanja, kada su ga prijatelji vezivali i strpavali u kadu da se ne bi istrgao. U njemu onako mršavom, vitkom i omanjem bila je ogromna energija.

Vlasti, međutim, kao da nisu primećivale slavu Visockog. Zato su postupale prema njemu kao u “Lovu na vuka”. Zbog toga što “leđa savijao nije, uspravno je hodao”. Zabeležena je njegova reakcija: “Objavili su mi rat zato što sam narušio tišinu, zato što naginjem na svoju stranu...”

Na oficijelnim afišama po gradu nije bilo ni zvanja, ni podataka o njegovom članstvu u savezima pisaca i kompozitora. Njegovo ime nisu ispisavali na filmskim špicama, izbacivali su iz završenih filmova kadrove sa njegovim učešćem, pesme su mu izbacivali iz filmova, nisu pustili njegov “Furgon” u bioskope... Oduzimali su mu i već dodeljene uloge. Izmedju ostalog, ostao je u poslednjem trenutku bez uloge u filmu “Sanikova zemlja”, i to zato što su se baš tada njegove pesme pojavile na Radiju Dolče vele. Skinut je i sa filma “Teški desant”, uz obrazloženje da je “suviše raspojasan, a zar graditelji komunizma mogu tako da izgledaju?”

Pokušaj vlasti da režira sahranu Visockog doživeo je debakl. Vlasti su naredile i da se skine sa repertoara predstava “Vladimir Visocki” koja je pripremana na Taganki povodom godišnjice njegove smrti.

Optuživali su ga da je idejno nezreo, da je podlegao neprijateljskom uticaju Zapada, zatim za delovanje koje je antisovjetskog karaktera...

A onda je brana provaljena i led je krenuo: zbornici, kasete, sabrana dela, televizijske serije, memori prijatelja, knjige o detinjstvu, intevjui sa ženama, otvaranje Centra-muzeja, podizanje spomenika...

B. Rakočević