Kako je biti virdžina?
Fenomen virdžine na Balkanu tema je izložbe “Lako je biti…” Bojane Stamenković, umetnice, kustoskinje, kulturne radnice i aktivstkinje u polju ženskih prava, koja poslednjih godina živi i radi u Beču, a predstaviće se 11. decembra u Galeriji Studentskog kulturnog centra u Kragujevcu.
Izložba “Lako je biti…” je vizuelno promišljanje o javnom i privatnom u brdovitim i ruralnim delovima Balkana, njen naziv inspirisan je rečenicom “Lako je biti muškarac, a biti žena je teško” koju u dokumentarnom filmu “Poslednje balkanske virdžine”, u produkciji Vice Srbija, izgovara Hajdar, jedna od najstarijih virdžina na prostoru severne Albanije.
Prema navodima Bojane Stamenković, za pojam virdžina čula je prvi put u istoimenom filmu reditelja Srđana Karanovića, snimljenog 1991. u Jugoslaviji. Priča opisuje Stevana, mladog naslednika porodice koja je ukleta zbog toga što ima previše ženske dece. Stevana sopstvena porodica osuđuje da živi kao dečak, iako je rođen(a) kao devojčica. Njegova porodica zapravo prati običaj “zakletih devica” (virgina ili tobelija) kako bi izbegla osudu društva zbog toga što ima isključivo žensko potomstvo. Različiti su razlozi postajanja virdžinom, a slučaj Stevana iz Karanovićevog filma je samo jedan od njih.
“Ona može biti i iz čisto ličnih pobuda, u slučaju kada mlade devojke ne poseduju identitet pola i roda sa kojim su rođene. Takođe, ima primera da iz žalosti za izgubljenim partnerom žene ostaju zavetovane virdžine, dok može biti i bekstvo od ugovorenog i neželjenog braka. One se tim činom zavetuju na večno devičanstvo, što ih odvaja od kategorije žene, ne dovodi u kategoriju muškarca, ali zasigurno stvara mogućnost za trajno isključivanje iz obaveze biti ženom. Statusom virdžine žene zasigurno dobijaju slobodu kretanja u javnoj oblasti, a ne privatoj, skrivenoj oblasti ženskog života”, navela je Bojana Stamenković, analizirajući u svim tim primerima patrijarhalnu situaciju u brdskim ruralnim predelima Balkana - severne Albanije, Kosova i Crne Gore, za koje se fenomenologija virdžina pre svega i vezuje.
Pisani dokumenti, kako je navela, svedoče da je postojanje fenomena zabeleženo od 1860. godine, a u dokumentarcu nedavno snimljenom u produkciji Vice, ima ih i dalje, mada u znatno manjem broju nego pre. Ipak, zasigurno su najstariji treći rod Evrope.
“Vizuelni rečnik kojim transponujem ovaj fenomen u likovni govor se služi elementima koji simbolično prikazuju privatnu i javnu oblast u životu jedne žene/muškarca/virdžine. Zasnovan je na motivima kršovitih predela Balkana, kao simbol javnog, te slobodnog kretanja jedne osobe. Kao promišljanje o načinu života u zabačenim mestima i patrijarhatu koji je u njima i dalje prisutan. Izabrani motiv izvodim u medijima koji su tradicionalno vezani za ženske ručne radove i privatnu sferu njenog života: vez, šivenje, batik farbanje tekstila, dekorativno oslikavanje tkanina, igle i kuhinjske krpe. Time se ove dve oblasti prepliću, zamućuju i postavljaju upitnim pozicije roda i pola, koje je u primeru virdžine društveno iskonstruisan”, navela je Bojana Stamenković, koja je tekst povodom izložbe zasnovala na informacijama iz naučnih radova Suzane Milevski, Predraga Šarčevića i Marka Kokoteca, kao i u filmovima “Virdžina” i “Poslednje balkanske virdžine”.
Rođena 1986. u Čačku, Bojana Stamenković, nakon dužeg angažovanja na nezavisnoj kulturnoj sceni u Srbiji, poslednje četiri godine živi i radi u Beču, gde trenutno studira i radi kao kulturna menadžerka, u timu postdiplomskog master programa “ECM – ducating/curating/management” na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču.
Njenu umetičku praksu već dve godine zastupa i prezentuje Galerija Schleifmühlgasse 12-14 u Beču. Kao kustoskinja, dobila je 2018. godine stipendiju umetničke organizacije das weisse haus u Beču, za poziciju organizatorke i kustoskinje u tom udruženju.
Bojana Stamenković diplomirala je 2011. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo, a 2012. godine započela je umetničke doktorske studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Milete Prodanovića. Njeno uže interesovanje odnosi se na feminističke participativne projekte u polju vizuelnih umetnosti. Usavršavala se i na Letnjoj akademiji u Salcburgu 2009. godine, a učestvovala je dve godine kasnije i na fotografskoj radionici umetnice Eve Šlegel u okviru Letnje akademije u Traunkirhenu, takođe kao stipendistkinja.
Sa koleginicom Jelenom Fužinato (BiH/Berlin) osnovala je 2011. godine umetničku grupu Rouge koja se bavila ispitivanjem problema pola, statusa žena, identiteta i migracije rada.
Učestvovala je na više od 60 kolektivnih izložbi u Evropi, a imala je 11 samostalnih izložbi u Srbiji.
Izložbu “Lako je biti…” otvoriće istoričarka umetnosti Marija Radoš.
(SEEcult.org)
