Kako je protekao 15. RIDM
15. Montrealski međunarodni festival dokumentarnog filma (RIDM, 7-18. novembar 2012.)
Piše: Dejan Nikolaj Kraljačić
Shodno svom jubileju - petnaestogodišnjici od osnivanja, centralni festival dokumentarog filma u Montrealu – RIDM, obeležio je raznovrstan program, a posebnost ovog događaja prevashodno počiva na činjenici da nije samo usmeren ka najširoj publici, već je umnogome posvećen samim autorima, odnosno podršci dokumentarnim ostvarenjima neretko veoma komplikovanim za finansiranje. Tako su izuzetno kvalitetan program RIDM-a sačinjavale četvorodnevne aktivnosti Dokumentarnog kruga Montreala (Doc Circuit Montreal), inače jedinog dvojezičnog (englesko-francuskog) dokumentarnog marketa severnoameričkog kontinenta.
Projekat za podršku realizaciji filmova, pod nazivom Kubanski šešir, održan je drugi put ove godine i sasvim opravdano izazvao dosta pažnje. U prepunoj sali pet autora predstavilo je svoje projekte u različitim fazama rada, da bi potom odgovarali na pitanja petočlane komisije sastavljene od profesionalaca iz filmske industrije, a zatim i publike. Događaj je prenošen i preko interneta, tako da je svako mogao dati svoj glas onlajn.
Nakon što su svi glasovi sabrani, pobedio je svakako najubedljiviji projekat, prilično šokantan za Kanadu (a i šire!) Paradoks obilja: Kanadsko rudarstvo u Africi (Plenty’s Paradox: Canadian Mining in Africa), nadasve hrabre autorke Tamare Herman. Budući jednočasovni dokumentarac koji svoju minutažu duguje zahtevima televizija (odnosno uticaju malih ekrana na javno mnjenje što je imperativ same autorke), ima za cilj razotkrivanje frapantnog podatka da ionako prirodnim bogatstvima prebogata Kanada dobrano eksploatiše Afriku držeći u svom posedu čak 75% tamošnjih rudnika. Pride, ona ne samo da od istog crpi enormni profit (više od 4 milijarde dolara samo prošle godine) ostavljajući domaće stanovništvo i dalje u dubokoj bedi, dok je nekoliko žitelja čak svojim životima platilo ulaženje na “tuđi” posed branjen od strane lokalne policije koja štiti rudnike. U okviru delovanja Dokumentarnog kruga Montreala, posebno treba istaći i gostovanje poznatog montažera Džoa Binija (Joe Bini), poslednjih 15 godina montažera čak 19 filmova slavnog Vernera Hercoga (Werner Herzog), uključujući niz dokumentarnih ostvarenja sa kojima je Hercog tek stekao zavidnu reputaciju. Bini je održao veoma nadahnuti, inspirativni masterklas pod nazivom Karakterizacija u dokumentarnom filmu, u kojem je insistirao na onom najvažnijem u savremenom dokumentarizmu (što obično i nedostaje) - prisutnost režije koju odlikuje veština pripovedanja, te gradirani razvoj likova što omogućava suštinsko vezivanje publike za film, ukupno uzev, ništa manje značajni postupci za dokumentarni film nego li igrani.
U zvaničnom programu, istaknuto mesto zauzeli su vizuelno raskošni Lovci na egzotično voće (The Fruit Hunters) montrealskog autora Janga Čenga (Yung Chang). Istoimena, inače vrlo cenjena knjiga takođe montrealanina Adama Golnera (Gollner) poslužila je Čengu kao inspiracija i praktično vodič kroz prilično neistraženo područje egzotičnog voća širom sveta. Prilično impresivni plod Čengovog dugogodišnjeg rada, upoznaje nas sa niz pojedinaca posvećenih kako pronalaženju novih sorti voća, tako i njihovom očuvanju, odnosno širenju rasađivanjem. Obišavši gotovo sve kontinente, Čengov uradak nastoji da nas vrati senzualnosti prirode, odnosno onom organskom (u službi čega je i u rekonstrukcijama istorijskih događaja vezanih za genezu pojedinih vrsta, Čeng insistirao na klasičnim maketama a ne kompjuterskoj, CGI animaciji), vešto varirajući svoj ekološki i edukativni karakter. Tako, recimo, pored saznanja da je samo 60-ak vrsta manga jestivo, upoznajemo se podrobnije i sa jednim od najpoznatijih lovaca - holivudskim glumcem Bilom Pulmanom (Bill Pullman), čija inicijativa da se na holivudskom brdu napravi park egzotičnog voća (uprkos mu neospornog kredibiliteta i podrške od mnogih sugrađana), biva odbijena od nadležnih organa zarad potencijala samog prostora da se rentabinije iskoristi. Lovci na egzotično voće sledeće nedelje startuju u lokalnom bioskopu, nudeći mogućnost svim zainteresovanim da podele impresije o neretko čak i erotično privlačnom egzotičnom voću, kako to u filmu i sam autor naglašava.
Pravu pikanteriju za filmske sladokusce predstavljao je dugometražni dokumentarni prvenac Rodnija Ešera (Rodney Ascher) Soba 237 (Room 237). Naime, soba 237 je mistična prostorija hotela u Kubrikovom Isijavanju (The Shining, 1980), a Ešerov uradak pokušava da pronikne u sva skrivena značenja pomenutog kultnog filma. Ovo prevashodno akademsko ostvarenje zapanjujuće analitičnosti, otkriva nekoliko različitih stavova o Kjubrikovim intencijama, od teorije sa kojom se već spekulisalo da je snimak koji je zapljusnuo ceo svet 1969. godine - spuštanje Apola 11 na Mesec, upravo on režirao u holivudskom studiju (među nizom argumenata je i taj da dečak nosi džemper sa izvezenim Apolom 11, dok broj sobe 237, koji inače ne postoji u Kingovoj knjizi što je poslužila Kubriku za predložak, u stvari simbolizuje 237.000 milja do Meseca), pa do onih da je Isijavanje zapravo film o američkom genocidu nad Indijancima (konzerve praška za pecivo na kojima je lik poglavice nalaze se iza Džeka Nikolsona u sceni kada biva shrvan svojim ubilačkim ludilom), odnosno o holokaustu (Nikolson kuca na pisaćoj mašini nemačke proizvodnje, aludirajući na autentičnu listu jevreja za pogubljenje; film koji se prikazuje u Isijavanju je Maliganovo Leto 42; dok množenje cifara broja 237 daje 42, simbolizujući godinu vezanu za nemačke koncentracione kampove i masovna ubistva Jevreja). Ne prikazujući nikada sagovornike, već samo precizno ilustrujući njihove teze adekvatnim kadrovima Kubrikovih ostvarenja čime i vešto ostajući isključivo u domenu fikcije, Ešer pokreće i spekulativno pitanje koliko istine mogu sadržati pojedina tumačenje nečijih dela, radilo se čak i o jednom genijalnom autoru poput Kubrika, sa IQ-om 200.
I najzad jedan veoma dopadljiv uradak - Ljubavna priča (Love Story) novozelandskog autora nemačkog porekla Florijana Habista (Florian Habicht), romansa napisana na ulicama Njujorka, što i sam plakat filma eksplicitno sugeriše. Duhovito intoniran, film tretira fiktivnu ljubavnu vezu samog autora sa Ukrajinkom u koju se on u Njujorku zaljubljuje na prvi pogled. Neprezajući od postavljanja i najprovokativnijih pitanja, Habist traži savete od najrazličitijih ljudi svih generacija i socijalnih struktura sa ulica metropole, dotičući tako niz suštinskih temata, od savremenog viđenja pojma ljubavi, pa do pitanja seksualnosti ili pak problematike same emigracije.
U čast proslave jubileja, upriličen je program: 15 godina, 15 najomiljenijih, u okviru kojeg je svog favorita odabralo 15 dokumenatrista, i to od veterana kakav je Frederik Vajsman, pa do novopečenog autora Lu Rida (Lou Reed, pre dve godine debitovao je polučasovnim dokumentarcem o svojoj stogodišnjoj rođaci - Red Shirley). Među ostvarenjima poput izuzetnog filma o značaju direktora fotografije na filmu Vizije Svetlosti (Visions of Light, 1992, inače izbor Lu Rida), ili impresivnog debija Endrjua Džerekija Hvatanje Fridmanovih (Capturing the Friedmans, 2003., izbor Barbeta Šredera / Barbet Schroeder), našao se i nagrađivani kanadski dragulj Indijanska rol(n)a: Na tragu holivudskih Indijanaca (Reel Injun: On the Trail of the Hollywood Indians, 2009) Nila Dajmonda (Neil Diamond), koji iz vizure samih Indijanaca, na veoma komunikativan način, prikazuje genezu predstave Indijanaca od neme filmske ere pa do danas, naravno, nezanemarujući sociološki kontekst.
