Kako tad, tako i sad
Sarajevski ratni teatar (SARTR), nastao na početku rata u Bosni i Hercegovini kao svojevrsni vid otpora kulture agresiji, obeležava 25 godina postojanja programom kojim će podsetiti i na svoju prvu predstavu “Sklonište”.
Program povodom jubileja SARTR-a, obuhvata 17. maja slušanje praizvedbe radio drame “Hazreti Fatima” autora Safeta Plakala, u režiji Miralema Ovčine, te otvaranje izložbe “Foto-gluma” koja predstavlja izbor fotografija predstava od osnivanja tog pozorišta do danas. Autori fotografija su Fuad Fočo, Slobodan Samardžić Sam i Velija Hasanbegović, a tema je glumačka ekspresija.
Biće predstavljeno i specijalno izdanje SARTR-ovih novina koje objedinjuju Teatrografiju - detaljan spisak svih premijerno izvedenih predstava od osnivanja tog teatra do kraja 2016, uz priloge za monografiju.
SARTR podseća na svoju istoriju i dokumentarnim filmom “Sklonište”, u režiji Emira Z Kapetanovića, koji je baziran na sećanjima i osećanjima kreativnog tima i publike koji su učestvovali/gledali premijerno izvođenje istoimene predstave 6. septembra 1992. godine.
Povodom obeležavanja 25-godišnjice, direktor SARTR-a Aleš Kurt podsetio je na reči francuskog filozofa Žan-Pola Sartra: “Moraš se bojati, sinko. Tako čovek postaje pošten građanin”.
“Nisam mogao da odolim ovoj prilici da iskoristim citat velikog francuskog filozofa Sartra, za rođendan teatra koji nosi njegovo ime. Šta je čovekova egzistencija bez prava na slobodno odlučivanje i prava na slobodu reči. Teatar je mesto gde se u formi dostojanstvenog socijalnog okupljanja ispituju ova prava i njihovo postojanje u svakodnevnom životu. Teatar provocira našu inertnost i nedostatak empatije. Teatar doziva i našu savest. Teatar pre svega postavlja pitanja. Teatar je živa umetnost. Tvrde da je ovo digitalno doba. Tvrde i da neprestana digitalna uvezanost, rapidno povećava broj samoubistava. Teatar je zgodno mesto da ne budete sat i po digitalno uvezani sa svetom. Možda se to dobro odrazi na vaše mentalno zdravlje? Možda je za početak sat i po predugo? Možda treba početi sa deset minuta? Ne znam, videćemo. Ne treba preterivati ni sa mentalnim zdravljem”, naveo je Kurt.
Prisećajući se Sarajeva 1992. godine i hrabrosti za osnivanje teatra usred rata, Kurt je naveo da “tu ima i ludo zabavnih elemenata”, posebno ako se uporedi sa današnjicom.
“Danas je puno manje zabavno osnivati teatar nego tada. Prvo – danas ćete imati problem da nađete prostor. Tada – jedina lokacija koja je dobra je ona koja neće biti direktno granatirana. Drugo – imaćete onaj problem sa parama. Tada – para nema, nema ni problema. Treće – glumci i autori će propitivati da li vaš teatar ima budućnost? Tada – niko nije bio siguran ni da će doživeti sledeći dan. Četvrto - danas se pitate o čemu praviti predstavu? Tada – sve je predstava. tako dalje... Ali stvarno, osnovati teatar i u ratu i u miru nije lako”, naveo je Kurt.
“Nije bilo bolje ideje u haosu rata, nego osnovati teatar. I nakon pet meseci izaći sa prvom predstavom. I to sa predstavom koja dolazi direktno iz srca čoveka pod opsadom. SARTR je jedno od čuda Sarajeva, kojima ne treba spomenik, jer su nekim čudom još živa”, naveo je Kurt.
SARTR je nastao na inicijativu grupe pozorišnih radnika, među kojima su bili dramski pisac Safet Plakalo, dugogodišnji direktor tog teatra, te reditelji Dubravko Bibanović Biban i Gradimir Gojer. Uz podršku tadašnjeg direktora Pozorišta mladih Đorđa Mačkića, oni su okupili grupu glumaca i umetničkih saradnika iz profesionalnih pozorišta koja su morala da obustave rad zbor rata.
SARTR je u augustu 1992. konstituisan kao vojna jedinica pri Regionalnom štabu Oružanih snaga BiH Sarajevo, a 12. januara 1993. godine, odlukom Ratnog Predsedništva Skupštine grada Sarajeva, potao je javna ustanova u oblasti kulture od posebnog interesa za odbranu grada. Kanton Sarajevo preuzeo je u julu 1997. godine ulogu osnivača SARTR-a.
Prva predstava bila je “Sklonište”, a osim tog komada, SARTR je tokom rata stvorio i predstave “Ljubavi Džordža Vašingtona” Mira Gavrana, u režiji Bibanovića i “Kako Musa dere jarca” Zlatka Topčića, u režiji Gojera.
U prvoj sezoni posle rata, SARTR je predstavio dva nova komada - "Memoare Mine Hauzen", svojevrsni nastavak "Skloništa", u režiji Zorana Bečića, te "Odkamen" koju je adaptirala i režirala Dubravka Zrnčić - Kulenović, prema poeziji Maka Dizdara.
SARTR je 2003. godine dobio Šestoaprilsku nagradu Grada Sarajeva, a te godine je njegova “Čežnja i smrt Silvije Plat” pobedila na festivalu Ex Ponto u Ljubljani
Među predstavama SARTR-a su i "Ay, Carmela", "Caroline Neuber", "Sve o ženama", "Doktor Šuster"…
(SEEcult.org)
