Knjiga maratonskog intervjua s prof. Vladom Petrićem

Neuobičajen, godinama vođen intervju Melihe Pravdić sa istaknutim filmskim teoretičarem i autorom Vladom Petrićem (1928-2019) objavljen je u knjizi “Vlada Petrić – Do sledećeg ultimatuma”, u izdanju RTS-a, Zadužbine Vlade Petrića i Kinopravda instituta.

Knjigu s podnaslovom “Intervju u nastajanju” predstavili su 19. maja u Jugoslovenskoj kinoteci pisci Vladimir Pištalo, upravnik Narodne biblioteke Srbije, Vule Žurić, član Izdavačkog odobra RTS-a i Goran Gocić, recenzent, te filmolog Greg Dekjur (De Cuir) u ime Zadužbine Vlade Petrića i Kinopravda instituta, kao i autorka Meliha Pravdić, novinarka Radio Beograda 2. Mnogobrojne poštovaoce Petrića, profesora na Harvardu, pozdravio je upravnik Muzeja Kinoteke Marjan Vujović, a nakon promocije prikazan je film iz fonda Kinoteke Kavez, u režiji Petrića, segment omnibusa Vreme ljubavi (1966).

“Profesor Petrić je bio nesvakidašnja pojava u našem kulturnom životu. Imala sam sreću da ga upoznam preko prijatelja. To su bili divni susreti. Ali kada smo krenuli u ovaj posao, počelo je zaoštravanje”, rekla je Meliha Pravdić, koja je zatražila intervju s Petrićem 2006. godine, kada je dobio nagradu Martovskog festivala za životno delo.

On je, medjutim, odbio uobičajena pitanja i, kakoje ispričala, postavio ultimatum da ne pominju reči umetnost, film, literatura, pozorište. Tako je započeo razgovor o mnogim delikatnim pitanjima, a ponajviše o temama iz oblasti religije i uopšte ljudskog odnosa prema Bogu, o fenomenima na koje je imao ambivalentne poglede.

Za snimanje radio emisije nikada nisu usaglasili termin.

Prema rečima Melihe Pravdić, Petrić je bio nepredvidljiv, pitanja su se množila, navirale su nove situacije koje je trebalo analizirati, rad se uozbiljavao i potrajao, s prekidima zbog njegovih odlazaka u Ameriku i njenih drugih obaveza, gotovo deset godina.

“Bio je vesele prirode, inspirativan. Istovrememo, težak čovek, ali nisam mu ostala dužna, stajala sam iza svog stava. Mislim da je to što je govorio podsticajno za razmišljanje. Pošto intervju nije dobio radijsku formu, smatrala sam da je prirodno da rukopis, koji je Petrić autorizovao, ponudim RTS Izdavaštvu”, izjavila je Meliha Pravdić.

Recenzent Goran Gocić, koji je napisao i pogovor za knjigu, istakao je da je toplo preporučuje čitaocima kao dubinski intervju s Petrićem, te pomenuo da ga je dobro poznavao i da je reč o jednoj neodoljivoj ličnosti, velikom kozeru i provokatoru. “Za osobu koja radi intervjue, čime se i sam bavim, potreban je ispovednički talenat, sličan onom koji imaju sveštenici, sposobnost da hvatate misli u letu, slušate sagovornika i postavljate pitanja po njegovim šlagvortima. Meliha je to postigla. Drugi talenat je organizatorski, da dođete do ljudi koji su poznati a malo dostupni, a i da to prodate nekom mediju. Meliha je i tu pokazala sposobnost”, ocenio je Gocić.

Petrić je, kako je dodao, bio “neverovatni komplikator”, prilično težak za saradnju. “U pitanju je bila njegova ambicioznost oko svega što radi. Meliha se izborila sa svim preprekama koje joj je postavljao i evo tu je knjiga. Uživanje u njoj je veliko”, rekao je Gocić.

Vule Žurić, napominjući da nije upoznao Petrića, istakao je da je to “jedno od imena koje povezujemo sa onim što smo zapamtili kada smo počinjali da gledamo filmove, kad nas je bioskop omađijao i kada je film bio jedna vrsta religije”.

Ocenjući da RTS Izdavaštvo “postaje sve važniji izdavač”, ali se “ne trudi mnogo da reklamira te knjige”, koje nisu komercijalne, ali su kvalitetne, Žurić je rekao da je ovo “jedna u nizu tih dobrih knjiga o filmskoj i televizijskoj, stvaralačkoj kulturi bez koje nema ukupne kulture”. “Drago mi je što se uspostavlja praksa da RTS Izdavaštvo objavljuje knjige svojih ljudi, koji rade na RTS-u, a drago mi je i što sam bio neka vrsta posrednika za ovu knjigu, mada Melihi nije ni bio potreban posrednik”, izavio je Žurić.

U ovim intervjuima, kako je rekao, Petrić se “jogunio, ali se jogunila i Meliha, nije dala na sebe i na profesiju novinara, onog pravog kakvi su nekada bili i kakvi su sve manje. To je poseban kvalitet”.

“Ova knjiga je jedna konstantna polemika. Mislim da će se svaki čitalac u nekom delu pomalo i iznervirati, ali s obzirom da je sve to jako duhovito pisano, odnosno rečeno, to je još jedan kvalitet”, rekao je Žurić, zahvaljujući autorki što je “imala energiju i volju da uobliči te razgovore u knjigu koja će ostati kao vredan dokument, svedočanstvo ne samo o jednom velikom čoveku nego i o jednom vremenu”.

Vladimir Pištalo imao je zadovoljstvo da upozna Petrića i brzo ga je zavoleo.

“Čitajući ovu zbirku razgovora, sećam se kako je voleo da kontrira ljudima. Bio je provokator, ali onako dečijeg tipa. Uvek je imao element šale i čaplinovsko nepoštovanje za norme. I bio je veoma demokratičan prema mladima i prema ljudima uopšte. On je bio veliki čovek, sa Harvarda, ali nije posmatrao druge sa visine, umeo je da se poveže i stvori neusiljenu atmosferu”, rekao je Pištalo.

Pištalo je pomenuo da mu je Petrić često govorio o pravu čoveka da umre kad sam odluči.

“Mučio ga je besmisao života i kako se suprotstaviti tome. On se suprostavio šaleći se i nepoštovanjem pravila. Dolazio je u crkvu, ali kao agnostik. I u ovoj knjizi mnoge stranice su posvećene njegovom otporu prema organizovanoj religiji. Ali mislim da je to zapravo bila ozbiljna zapitanost nad pitanjima Boga i čoveka”, rekao je Pištalo.

Greg Dekjur se takođe prisetio ličnog odnosa s Petrićem, koga je upoznao kao student u Americi, mada ne na Harvardu.

“Bio nam je gostujući profesor. Prvo predavanje, o Orsonu Velsu, celo je održao govoreći o samo prvih pet minuta filma Touch of Evil (1958). To je bila iskra koja je zapalila moju životnu ljubav prema fimu”, rekao je Dekjur, koji je nastavio kontakt s Petrićem i kada se doselio u Srbiju.

Dekjur je predstavio planove Kinopravda Instituta, koji je posvećen promovisanju lika i dele Vlade Petrića, kao i istraživanjima u oblasti teorije, istorije i estetike filma i umetnosti uopšte.
Prvi veliki projekat biće kompletno delo Vlade Petrića u 15 knjiga. Tu su i projekcije, izložbe, kao i aktivnosti za nadograđivanje Legata Vlade Petrića pri Filmskom arhivu na Harvardu, koji je on i osnovao, rekao je Dekjur.

(SEEcult.org)