Kritika na delu: Jesenja izložba - Vanredno stanje, 3/3
Jesenja izložba ULUS-a "Vanredno stanje", Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić", Beograd, 18. novembar – 16. decembar 2021.
3/3 - Kritičarka na delu: Mirjana Boba Stojadinović, vizuelna umetnica
Vizuelna umetnica Mirjana Boba Stojadinović u poslednjoj epizodi serijala Kritika na delu o Jesenjoj izložbi ULUS-a “Vanredno stanje” ističe važnost tematizovanja pandemije i karantina, ali i šireg društvenog konteksta koji dovodi do utiska da je reč o fenomenima na svakodnevnoj bazi. Blokade mostova i saobraćajnica širom Srbije zbog ekoloških problema, kako primećuje, odlika su upravo vanrednog stanja, što je i naziv 90. Jesenje izložbe ULUS-a. Već u prvoj rečenici koncepta kustosa dr Dejana Sretenovića i dr Jelene Stojanović ukazuje se na vanredno stanje prema tumačenju Đorđa Agambena – kao stanje kada su ljudska prava i pravni sistem suspendovani zbog neke velike krize koja ugrožava državni poredak.
“Mada je sama izložba posvećena pandemiji i posebno karantinu, prisustvujemo vanrednom stanju na svakodnevnoj bazi”, konstatovala je Mirjana Boba Stojadinović.
Kao posebno važno, ona je istakla to što je koncept izložbe koncipiran u saradnji Umetničkog saveta ULUS-a i ULUS-a, što govori o tome da umetnici sami iniciraju saradnju, produkcije, umetnički program, koji je na visokom nivou. “On nije muzeološki u klasičnom smislu, ali jeste provokativan na način koji u ovom obimu koji zapravo ne postoji nigde u Srbiji”, dodala je.
“Jesenja izložba posvećena je pandemiji i problematici koja je proistekla iz karantina i tog jednog vanrednog stanja, jedne opšte blokade, uznemirenosti, itd. Sam koncept izložbe posvećen je tome šta nam se dešavalo od prošle godine naovamo, kao jedan destilat procesa koji su se samo ubrzali, koji traju dugo vremena. I citati koje autori navode su citati tekstova, pogotovo Agambena, koji su klasična literatura koja nije vezana striktno za pandemiju”, napomenula je Mirjana Boba Stojadinović.
Prema njenom mišljenju, bitno je što je Jesenja izložba u potpunosti posvećena tim temama, kao prva te vrste i koncepcijski i produkciono.
“Postojale su druge inicijative koje su tretirale u nekim segmentima istu tu temu, ili je to možda bila produkcija koja je bila neminovna s obzirom na umetničke produkcije, međutim, ova izložba je prva koja je u celini posvećena problematizovanju vanrednog stanja”, dodala je.
Ukazujući i na značaj konteksta, ona je podsetila na problematiku samog Umetničkog paviljona “Cvijeta Zuzorić”, činjenicu da je reč o 90. izdanju Jesenje izložbe, kao i na kontekst samog Udruženja likovnih umetnika Srbije, koji je izuzetno kompeksan i odražava mnoge procese koje ovo društvo prolazi, akoji su prisutni i globalno.
Ti procesi, kao što su autori izložbe i naveli u kustoskom tekstu, mogu se tumačiti u određenom ključu koji oni nazivaj kulturocid.
“Kulturocid označava uništavanje kulture u potpunosti. Na neki način, sadašnji procesi pandemije su ubrzali taj proces gde se kultura stavlja kao neprimarna, nevažna, sklanja se iz fokusa javnosti i društva u potpunosti da bi zauzela neki periferni položaj. To nikome nije ni bitno čini mi se”, rekla je Mirjana Boba Stojadinović, dodajući da i ULUS, koji nije jedino, ali je najveće umetničko udruženje, uspeva da se održi na mišiće samih umetnika.
Iako postoji i određena podrška Ministarstva kulture i informisanja, koju smatra važnom, Mirjana Boba Stojadinović ukazuje da postoje, međutim, i velika opterećenja i neizvesnosti, počev od upravljanja samom zgradom “Cvijete”, preko neizvesnog statusa Galerije ULUS, te opšte neizvesnosti opastanka samog udruženja u ovom veoma nesigurnom vremenu.
Mirjana Boba Stojadinović skrenula je pažnju i na fenomen uznemirenosti, plahovitosti, straha i neizvesnosti, koji je u poslednje vreme prisutan na umetničkoj sceni, između ostalog i na nedavnim izložbama Milice Ružicičh, Mladena Miljanovića, Ive Kuzmanović… a kanališe se u umetnickim radovima na veoma slijevit načion. “To nije identična manifestacija te teme, ali jeste potka koja povezuje i izražava tu količinu uznemirenosti koju svi zapravo osećamo. Umetnici, naravno to kanališu je su, kao što i autori teksta pominju - neka vrsta avangarde u društvu, jer osvetljavaju tačke koje su aktuelne ili koje tek dolaze”, dodala je.
Kao još jedan važan fenomen, Mirjana Boba Stojadinović navodi to što pojedinačni radovi formiraju očiglednu celinu, pa na tako izuzetnoj postavci gotovo da nije ni potrebno znati ko je autor rada.
“Imajući to u vidu, izložba me uvodi u jedno stanje koje je kao da stojim na jednom pragu, ispod mene se nalazi ta ogromna neizvesnost, uzurpiranost, strah itd. u veoma širom dijapazonu – od društvenog do privatnog. Na tom pragu sam između nečega što je preda mnom tako neizvesno i nečega što je iza mene, a što je poznato, artikulisano, što je fomiran umetnički rad, što je opipljivo… To je jako čudna pozicija, koju sam prepoznala i na izložbi Kate Mijatović u Legatu Čolakovića, gde takođe ona stoji na pragu između nečega što je budno stanje, svesna analiza snova, i onoga što je to stanje sanjanja, koje može da bude različito - ne mora da bude samo lepo. Stojeći na tom pragu, ona otvara vrata tog nečega nepoznatog što je pred nama, ali zapravo ne ulazimo u njega”, navela je Mirjana Boba Stojadinović.
Mirjana Boba Stojadinović izdvojila je sa Jesenje izložbe tri grupe radova koji su joj bili posebno zanimljivi, napominjući da su moguća, naravno, i mnoga druga viđenja.
Jedna grupa radova odnosi se na zarobljeno telo, koje je – u kontekstu karantina, zarobljeno u prostoru, a u izvesnom smislu i u vremenu. Milica Đorđević, na primer, snimala je tokom izolacije video rad sa jednom osobom u jednom stanu, posle čega ništa više ne sledi, već samo još jedan takav dan, sa istim dnevnim ritualima.
Rad Marije Kućan “Usamljenost” predstavlja tri svetlosne kutije sa kadrovima iz filmovima gde ona tretira, izvlači i akcentuje telo glumca koje boravi u prostoru ne zna se koliko. “Boravi mirno, staloženo, usamljeno. To telo i ta sekvencijalnost kadrova govori mi nekako o meditativnom procesu kroz koji je i ona sama prolazila tokom karantina”, navela je Mirjana Boba Stojadinović, koja je izdvojila i rad Dude Radmile Ludošan “Inicijacija” - seriju kuprnih kadrova ruku. “To bih interpertirala u smislu kontakta žene same sa sobom, tog jednog potpuno profanog, jednostavnog, smirenog dodira, koji nekako podrazumevamo, ali koji se, pogotovo u vanrednim okolnostima, ne ceni mnogo”, dodala je.
Radovi u ostale dve grupe koje je izdvojila su na neki način suprotni.
Rad Nemanje Lađića predstavlja ulazak u prostor, iz kojeg se ulazi u novi prostor. “To provođenje iz prostora u prostor, iz sobe u sobu, asocira me na tekst i knjigu, pogotovo u kontekstu karantina, Ksavijea de Mestra ‘Putovanje oko moje sobe’ - putopis čoveka koji je kažnjen da boravi u kućnom pritvoru i ispisuje svoje mikro putovanje između fotelje i prozora, usložnjavajući taj jedan jednostavan dnevni ritual koji podrazumevamo, ali koji zapravo tim koncentrisanim pogledom dobija potpuno druga značenja. Na taj nacicn je Nemanjin rad provokativan, pogotovo u kontekstu karantina”, navela je Mirjana Boba Stojadinoivić,
Posebno je izdvojila i rad Dimitrija Plećića “Aerodomi”, napominjući da je fizički bilo veoma teško izraditi klišee za grafike od drveta ogromnog formata. Rad predstavlja avione koji više ne mogu da polete, što opet asocira na neku blokadu kretanja, uzdizanja na neki način…
Treća grupa radova su crteži kao primarni gest umetnika da “razgovara sam sa sobom” na neki način.
Sa jedne strane, izdvojila je rad Jelene Ilić “Sveska 7a”. Ona je nekoliko godina pre početka pandemije počela da beleži svoje unutrašnje pokrete, koristeći veoma minuciozne, izuzetno delikatne, veoma ponavljajuće motive koje koristi. “Veoma, veoma su nežni”. Nasuprot njoj na neki način je rad Bojana Radojičića “Noćna straža”, monumentalni format crteža koji predstavlja sado-mazo scenu seksualnih perverzija na papirima koji predstavljaju zapravo kopije ugovora “Beograda na vodi” koji su mogli da dođu do javnosti. “To je jedna ozbiljna, ogromna društvena kritika svakako”, dodala je Mirjana Boba Stojadinović.
*U prvoj epizodi serijala Kritika na delu o Jesenjoj izložbi ULUS-a učestvovao je dr Jovan Čekić, a u drugoj istoričarka umetnosti, nezavisna kustoskinja dr Maja Ćirić.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2021. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2021/22.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
(SEEcult.org)
