Kritika na delu: Refleksije našeg vremena - Akvizicije MSU 1993-2019, 2/5
Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993 – 2019, MSUB/Legat Čolaković, Beograd
Kritičar na delu: dr Branislav Dimitrijević - 2/5
Istoričar umetnosti dr Branislav Dimitrijević smatra da izložba Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993 – 2019 predstavlja veliku propuštenu priliku za istorizaciju poslednjih 25 godina te ustanove. Umesto da zaista objasni istoriju i otkupnu politiku, izložba čak neistinito predočava period koji obuhvata kao period kontinuiteta, naveo je Dimitrijević u nastavku serijala Kritika na delu o izložbi akvizicija MSUB-a. Dimitrijević ocenjuje i da je podela postavke na programske celine besmislena, a posebno zamera i odsustvo edukativne dimenzije izložbe. Za propuste Dimitrijević ne krivi kustose, već smatra da je pre svega odgovoran v.d. direktor Viktor Kiš koji, kako je ocenio, očigledno ne poznaje kolekciju muzeja kojim upravlja.
“Bilo je za očekivati da, pošto su sve pare potrošene na izložbu Marine Abramović, MSUB ove godine neće imati novac za neke nove programe i ambicioznije izložbe”, izjavio je Dimitrijević, koji smatra i da je dobro što je organizovana izložba akvizicija, jer je važno da muzeji u određenim periodima prikažu dela koja su otkupljena i pruže publici priliku za uvid. Dimitrijević ističe i da su, naročito posle 2001. godine, otkupljena neka veoma relevantna i značajna dela, pa je izložba dobra prilika da se vide. “Takođe, zgrada Muzeja uvek pruža veliko zadovoljstvo posetiocima zato što je specifičnog enterijera i kustosi su uspeli da na određeni adekvatan način smeste, odnosno aranžiraju radove u tom prostoru. Naročito pozitivan utisak se stiče kada uđete u Muzej, na donjem nivou, gde imate rad Zorana Todorovića, pa sa druge strane Fila Kolinsa, sve do fotografija Ivana Petrovića. To je jedna vrlo zanimljiva celina”, izjavio je Dimitrijević, dodajući da se, međutim, tu i završava ono što može pozitivno da se kaže o izložbi akvizicija.
“Mislim da je ovo velika propuštena prilika da se zaista objasni i vidi šta je istorizacija samog Muzeja – šta je bio Muzej u tih poslednjih 25 godina, već se čini da je sama koncepcija ove izložbe, način na koji su radovi prezentovani – jedan novi dodatak na zapravo zaborav istorije Muzeja. Kao da sam Muzej zaboravlja sopstvenu istoriju. I ne samo to, nego pokušava da je niveliše – napravi vrstu uravnilovke, jer poslednjih 25 godina stavlja u jedan te isti koš, a govorimo o barem dve, ako ne i tri različite epohe”, naveo je Dimitrijević, jedan od četvorice kandidata za mesto direktora MSUB-a na osnovu konkursa, koji je početkom godine poništen, a odlukom Vlade Srbije na čelo MSUB postavljen je vršilac dužnosti direktora.
“Bar dve različite epohe svakako jesu. Zato što je period, kada je direktor bio Radislav Trkulja (1993-2001) verovatno jedini period u istoriji ovog muzeja kojom se ne bi mogao pohvaliti. Spajanje tog perioda sa periodom posle 2001. godine, kao da se radi o nekakvom kontinuitetu - to je jedna neistina kojom ova izložba učestvuje”, konstatovao je Dimitrijević.
Napominjući da ovo nije samo izložba umetničkih radova, koji jesu “lepo aranžirani”, već i izložba otkupne politike muzeja, Dimitrijević primećuje da se, međutim, jedino na osnovu godina nabavke, koje su navedene na legendama, može zaključiti nešto o promenama u muzejskoj politici, i to samo može znati neko ko se zaista time bavi.
“Meni je žao što nisu pokazana neka dela koja sigurno postoje u kolekciji Muzeja, a izraz su jedne bizarne kulturne politike koju je Muzej pokušao da sprovodi 90-ih godina, koja je bila krunisana izložbom ‘Istočnici’, koju su radili (Dragoš) Kalajić i (Dejan) Đorić, i bio sam siguran da će nešto i od toga biti prikazano. Međutim, to su na neki način kustosi sakrili - pokazuju samo dela nekog poznog modernizma koja su kupovana, koja još uvek nisu dela savremene umetnosti. Ako pravimo razliku između epohe poznog modernizma, koji ovde 80-ih i 90-ih godina polako jenjava, i onoga što zovemo savremena umetnosti, tu se vidi velika razlika - da je pre 2001. godine veoma mali deo dela savremene umetnosti zaista otkupljen”, naveo je Dmitrijević.
Kao nešto što mu najviše smeta na izložbi, Dimitrijević navodi podelu na programske celine, koje smatra besmislenim i pitanjem za stručnu javnu raspravu.
“Ono što najviše pada u oči je da su kustosi podelili izložbu na nekakve programske celine koje nemaju smisla. kao da su pokušavali da slede (Miodrag) Protićevu logiku tzv. ‘stilskih nizova’”, naveo je Dimitrijević, ocenivši da stilski nizovi na izložbi ništa ne govore. “Ti natpisi - ono što treba da bude didaktički materijal, potpuno su haotični, nerazumljivi… Zaista, vi ne prepoznajete radove u određenoj sekciji na osnovu toga što je napisano. I mnogim radovima nedostaje objašnjenje. Savremena umetnost zahteva dodatne informacije za određene radove. Imate mnogo radova koji vape za nekom vrstom informacije”, naveo je Dimitrrijević i kao primer naveo rad Milice Tomić koji bez osnovne informacije ne može da bude razumljiv publici.
Prema mišljenju Dimitrijevića, kustosi se nisu nimalo potrudili da svoju kolekciju predstave.
Dimitrijević je izrazio nadu da će MSUB smoći snage da organizuje stručnu debatu o tome, kao što je nekada radio. “Trenutno ne vidim kapacitet za to, ali se nadam da će to početi da rade, jer ovo treba među stručnjacima raspraviti”, naveo je Dimitrijević.
Prema njegovom mišljenju, bilo bi zanimljivo čak napraviti obilazak tabli na kojima su tekstovi o programskim celinama. “Ne znam da li će biti upotrebljeni za katalog izložbe, ali bilo bi zanimljivo obići ih i od njih napraviti neku vrstu refleksije. To bi bila refleksija našeg vremena – refleksija načina kako se tumači savremena umetnost. Ja mislim da je ovo regresivan način, naročito time što ne podržava dela iz same kolekcije. Šta je glavni zadatak muzeja? Da promoviše dela iz svoje kolekcije, a ne samo da promoviše imena. Imamo Nedka Solakova, jer je bio deo ove scene. I mi smo bili svi deo neke scene kojom se kretao Nedko Solakov ili bilo koji od regionalnih umetnika koji su ovde izloženi ili nisu… Znam recimo da Dan Peržovski ima svoj rad”, naveo je Dimitrijević.
Prema njegovom mišljenju, sve su to teme koje su na neki način progutane, a posebno sama dela iz kolekcije nisu dovoljno akcentovana i dovoljno predočena, naročito dela savremene umetnosti za koja su potrebna određena objašnjenja. “Bolje da nisu delili na programske celine, već da su samom izlozbom pokazali politiku akvizija i promene u politici akvizicija, a da su tekstovi bili posvećeni pojedinačnim radovima, jer između radova iapk nema takve neke srodnosti”, ocenio je on.
Dimitrijević kao zanimljivo izdvaja i to što je reč o institucionalnoj izložbi – jer je potpisuju gotovo svi kustosi, osim kustosa novih medija, iz čije je kolekcije pritom dobar deo dela na samoj izložbi. “On nije među autorima izložbe, što deluje dosta čudno”, primetio je Dimitrijević.
Ono što najviše izložba akvizicija pokazuje, prema mišljenju Dimitrijevića, to je manjak autoriteta direktora.
‘Vidite da je ovaj muzej zapravo obezglavljen. Uloga direktora bi u ovom slučaju bila, jer je ovo institucionalni iskaz – institucija sama sebe predstavlja, da na neki način usmeri kustose, da ih ispravi u njihovom poslu, da na neki način predstavi ovo na najbolji način, a on je zapravo v.d. koji daleko manje zna o ovoj kolekciji, nego bilo koji kustos ovog muzeja. To pokazuje zapravo taj jedan odnos prema ovoj instituciji koji vodi uskoro ka situaciji da jednog dana neko kaže – pa dobro, savremena umetnost... to je glupo, dajte da ovaj muzej iskoristimo za druge potrebe. I to je ono što ovakve izložbe, umesto da iskoriste priliku, tu priliku propuste, i zato ne bih zaista krivio kustose Muzeja. Za ovo je odgovoran direktor koji o sopstvenoj kolekciji ne zna ništa, a i sam tvrdi da on o tome ne zna ništa”, naveo je Dimitrijević.
Iako je svestan da muzeji imaju i promotivnu funkciju, Dimitrijević ističe da bi glavni zadatak muzeja ipak trebalo da bude edukativni.
“Edukativna uloga je ona koja muzej stavlja u prostor društvenosti i gde se uloga muzeja u društvu može objasniti. Muzej je, kako bi rekla bivša direktorka, najskuplji udžbenik, najveći udžbenik”, istakao je Dimitrijević, podsećajući da je MSUB bio poznat po edukativnim programima u različitim periodima - kada je direktor bio Protić, i Zoran Gavrić, i potom Branislava Anđelković.
“Imam utisak da u ovom trenutku, osim možda decjeg programa, koji će se razvijati i dalje, a koji je neutralna stvar, da program edukacije ne postoji, i što je najgore ne postoji ni potreba Muzeja da istorizuje savremenu umetničku praksu. Prošlo je 15 godina od poslednje izložbe u ovom muzeju koja se bavila umetnošću 90-ih, koja je u logici jednog velikog pregleda pokušala da predoči, da pruži nekakav predlog tumačenja ili refleksije tog vremena. Ovo bi upravo mogla da bude takva izložba koja bi tako nešto mogla novo da pokaže - šta se dešavalo u poslednje dve decenije na umetničkoj sceni. To se, nažalost, nije dogodilo, ali bi moglo da se dogodi kroz debate, razgovore...”, naveo je Dimitrijević.
Prema njegovom mišljenju, reč je zapravo o jednom aspektu zaborava istorije, jednoj vrsti - kako bi rekao Slavoj Žižek – zabrane mišljenja da se zapravo otvore javne debate o bilo čemu.
“To imamo i na nivou ozbiljnih stvari, kao što je seča šume u Košutnjaku, gde građani moraju sami da isprovociraju javnu debatu, jer sistem ne nudi to, tako da se i ovde bojim da ovaj muzej neće tu javnu debatu nikada proizvesti, a naročito neće u postojećem status kvo stanju, sa postojećom upravom”, dodao je Dimitrijević.
“Zato kažem da je ovo velika propuštena prilikda da se konačno razmotre različite stvari – od same kulturne politike Muzeja, da se vidi kakva je zaista bila istorija, šta je zadnjih 25 godina Muzeja bilo, da li je to zaista bio kontinuitet kako ova izložba pokušava da pokaže.. Otkud dela strane umetnosti na ovoj izložbi? Koja je bila logika otkupa i pokllona koje su strani umetnici davali Muzeju? To se sve dešava u periodu 2001. godine, kada se ovaj muzej internacioinalizuje i uspostavlja vezu sa svetskim umetničkim tokovima. To je nekako moralo sve da se izbriše da bi se sve ponovo iznivelisalo i prikazala neka slika lažnog kontinuiteta”, ocenio je Dimitrijević.
*U prvoj epizodi Kritike na delu o izložbi akvizicija MSUB-a govorila je dr Jelena Stojanović
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2020. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2020.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
(SEEcult.org)
