Kultura i korona: Dimitrije Vojnov - Pandemija u znaku grozničave TV produkcije

Scenarista, dramaturg i filmski kritičar Dimitrije Vojnov smatra da pandemija korona virusa nije posebno zaoštrila nijedan problem u kulturi, ali je pokazala grozničavi razvoj televizijske produkcije, koja je forsirana i kada se epidemiološka situacija drastično pogoršala. Vojnov u intervjuu za portal SEEcult.org ocenjuje da će veliki izazov biti povratak publike u bioskope na nivou kakav je bio pre pandemije, a ukoliko se to ne dogodi do 2022. godine, veruje da će doći ne samo do poslovnih, već i do etstetskih transformacija na filmu.

- Na koji način je pandemija korona virusa promenila Vaš način rada?

Dimitrije Vojnov: Sticajem okolnosti, moj deo posla prilikom nastanka filma ili televizijske serije je sam po sebi vezan za kuću, pa samim tim ne mogu da kažem da je ova situacija u znatnoj meri uticala na moj način rada. Sastanci su se preselili na specijalizovane aplikacije i manje-više to je cela promena. Međutim, jasno je da moj deo posla prethodi onoj etapi koja se odvija u kancelarijama gde se priprema projekat, snimanju koje se odvija na terenu i postprodukciji koja se ponovo odvija u nekim kabinetskim uslovima. Stoga, neumitno se deo anksioznosti kolega iz drugih karika u lancu proizvodnje prenela na mene.

S druge strane, suštinska promena koju je moj rad doživeo jeste jedna izmenjena percepcija sveta koja će sada biti razlog jedne duboke upitanosti o tome koliko će se pandemija reflektovati na dramske priče, na likove. Neki autori smtraju da će korona virus ostati samo istorijska tema, ali da neće biti značajan deo filmskih priča. Ja sam mislio isto tako na početku, sada više nisam tako siguran.

- Koje probleme pozorišne, odnosno filmske scene vidite kao ključne pre pandemije i kako je ona na njih uticala u Srbiji? Ako kažemo da je pandemija pojačala društvene simptome koji su već postojali, koje je procese u sferi umetnosti i kulture dovela u prvi plan?

Dimitrije Vojnov: Čini mi se da pandemija u sferi kulture nije zaoštrila nijedan od postojećih problema per se. Međutim, ono što jeste pokazala to je grozničavi razvoj televizijske produkcije koja je stimulisana velikim ulaganjima telekomunikacionih kuća. U snimanja se ušlo čim je to iole bilo moguće, i krenulo se u jednom besomučnom tempu koji pritom nije opao ni kada je situacija postala dramatična tokom zime, a što su na kraju neki ljudi platili i životom, jer nisu uspeli da se izbore sa korona virusom. Ovo samo po sebi nije problem ali jeste veoma indikativno - mi imamo veliku ekspanziju televizijske produkcije i to je sada jedan veoma snažan deo naše kulturne industrije, veoma dinamičan, i sasvim sigurno na putu da se ubrzo malo uspori na neke realne dimenzije.

- Šta je unazađeno tokom pandemije u oblasti u kojoj radite?

Dimitrije Vojnov: Čini mi se da se veoma značajne stvari dešavaju oko bioskopa u Americi, a to će se neumitno reflektovati i na globalno tržište. U mom poslu su najviše ugroženi bioskopi, ali opet moram reći da su kod nas bioskopi - kada su proradili, imali rezultate koji su manji od redovnih, ali opet mnogo veći od onih koje sam ja očekivao. Čini mi se da su holivudski studiji doneli neke radikalne odluke tokom pandemije oko paralelnog puštanja filmova u bioskope i na striming, i iskreno se nadam da će se 2022. godine sve vratiti na onaj model koji smo imali do početka 2020. Ako se to ne desi, svedočićemo nekim ne samo poslovnim, već i estetskim transformacijama na filmu.

- Da li postoje pojave koje tokom pandemije prepoznajete kao pozitivne? Da li su se pojavile neke nove umetničke forme ili prakse podstaknute pandemijom?

Dimitrije Vojnov: Teško je smatrati da je išta pozitivno ako je iznuđeno ovako opasnom bolešću i skupo plaćeno ljudskim životima. Ono što je jako važno i ohrabrujuće za nas koji se bavimo time da ljudi imaju šta da gledaju jeste povećano interesovanje za naša ostvarenja, i ponovna potvrda koliki značaj mogu imati u životima ljudi. Ipak, voleo bih da smo tu validaciju dobili u nekim lakšim okolnostima.

- Koliko se menja percepcija umetnosti kada se ona posmatra uživo - u pozorištu ili bioskopu, ili onlajn, na internetu - na monitoru?

Dimitrije Vojnov: Menja se manje nego što bismo voleli. Ako je sadržaj uzbudljiv, on ima sposobnost da prevaziđe svaku tehničku barijeru. Ako nema podjednak efekat u formatu u kom nema impozantne veličine, to znači da da je reč o pukom spektaklu. Kada je o pozorištu reč, mislim da se ono ne može u potpunosti sagledati u monitoru, na snimku, ali da gledanje živog prenosa ipak nosi određeno uzbuđenje. U svakom slučaju, pozorište jeste bilo osakaćeno prelaskom na internet, a kod filmova je to više neka romatična priča nego što se išta zapravo izgubilo. Mi možemo da lažemo sebe kako nema filma bez bioskopa, ali u našoj kulturi se filmovi već dobrih 50 godina gledaju na televiziji, i tu nema dileme.

- Izvesno vreme tokom pandemije pozorišta i bioskopi su radili relativno normalno. Koliko ste posećivali predstave i projekcije i da li te posete (ako ih je bilo) dobijaju nove nivoe značenja u odnosu na period
pre pandemije?

Dimitrije Vojnov: Godišnje u proseku odem na stotinak bioskopskih projekcija. Od kada je počela pandemija, dakle od početka marta, nisam nijednom bio u bioskopu. Spadam u rizičnu grupu i smatram da je besmisleno odlaziti u bioskop u ovakvim okolnostima. Spadam među one koji od početka pandemije nisu čak ni popularizovali odlazak u bioskop, jer sam smatrao da bi to bilo licemerno, a i neodgovorno. Iskreno, čak i ja kao čovek kome su bioskopske predstave najveće uživanje, ne mislim da na njih treba ići pošto-poto. Međutim, bioskopi su morali da počnu rad da ne bi propali, dovijali su se oko nabavke filmova jer su holivudski studiji smanjili svoju ponudu i zaslužuju sve čestitke.

- Kakvu ulogu u posredovanju umetničkih sadržaja za vreme pandemije (još uvek) imaju umetnici; institucije; vaninstitucionalne organizacije, mediji?

Dimitrije Vojnov: Čini mi se da su se mediji i institucije dosta solidno pokazale kada je krenula pandemija i prišle su problemu aktivistički. Kao da je izbio rat, odmah su se mobilisali mediji sa akcijom "Ostani kod kuće", filmadžije su stavile svoje radove na internet, pozorišta su počela sa direktnim prenosima i emitovanjem snimaka, muzičari su počeli da sviraju od kuće. Socijalne mreže i mediji su odigrali značajnu ulogu, ali su institucije bile neočekivano agilne i kreativne.

- Kako ocenjujete rad Ministarstva kulture i informisanja u prethodnom periodu i koje biste korake predložili novoj ministarki kulture i informisanja za vreme pandemije i u periodu po njenom završetku u pogledu kulturne politike, posebno u odnosu na oblast Vašeg delovanja?

Dimitrije Vojnov: Smatram da je Ministarstvo kulture u prvom trenutku dobro reagovalo, jer je uvažilo molbe udruženja da se umetnici pomognu kroz program jednokratne bespovratne pomoći. S druge strane, smatram da je bilo potrebno uraditi jednu jako ozbiljnu reviziju podržanih manifestacija, videti šta je od toga moglo biti reducirano tokom pandemije u pogledu pomoći i da li su se još neka sredstva mogla preusmeriti za pomoć najugroženijim umetnicima. Ovako, čini mi se da je i dalje deo aktivnosti u našoj kulturi postavljen da bi njihovi rukovodioci imali šta da rade, a ne da bi društvo imalo šta da vidi i doživi.

- Kako vidite budućnost scene i svoje profesije nakon pandemije?

Dimitrije Vojnov: Mislim da je ova već pomenuta ekspanzija televizijske produkcije nešto što će potrajati još neko vreme kad se bude završila pandemija i to će biti osnovna zanimacija ljudi u mom i srodnim esnafima. Kod nas se neke velike upitanosti sa kojima se suočavaju holivudski studiji neće javljati još neko vreme, ali postepeno će i kod nas rasti ta kultura striminga i predstavljati izazov klasičnom bioskopu. Otud, mislim da će kreativna pitanja o kojima sam govorio biti možda i važnija od ovih poslovnih.

- Koja su, prema Vašem mišljenju, 3 najznačajnija događaja u 2020. godini u oblasti kulture u Srbiji (bilo pozitivna, bilo negativna), i zašto?

Dimitrije Vojnov: Nažalost, ova godina ima samo jedan događaj i on nije iz oblasti kulture. Ako bih sada izdvojio nešto, lagao bih jer, nažalost, nisam siguran da smo o bilo čemu drugom i približno razmišljali. Stoga, izdvojio bih solidarnost kolega iz mog Udruženja dramskih umetnika Srbije koji su pokrenuli fond za pomoć ugroženim kolegama i humanitarne akcije mojih kolega da se pomogne lečenje Anike Manić.

(SEEcult.org)