• Search form

19.09.2022 | 14:23

Kumjana Novakova: Preživljavanje je postalo novi politički otpor

Kumjana Novakova: Preživljavanje je postalo novi politički otpor

Direktorka Pravo ljudski filmskog festivala u Sarajevu Kumjana Novakova govori u intervjuu za SEEcult.org o značaju kreativnih dokumentarnih filmova i njihovom emancipatorskom potencijalu, kao i o izazovima koji u tom pogledu postoje s obzirom na jačanje industrije zabave i u oblasti filmske dokumentaristike.

Novakova ukazuje i na bitno promenjene okolnosti u proteklih 17 godina od osnivanja Pravo ljudski festivala i početnog poleta i nade u mogućnosti jačanja uloge kulture i umetnosti u društvu do praktičnog nestanka nezavisne kulturne i umetničke scene u Bosni i Hercegovini, kojoj je preživljavanje postalo novi vid političkog otpora. Direktorka Pravo ljudski, čije je 17. izdanje u toku, smatra i da je pandemija nepovratno promenila svet i da su stoga potrebni i novi pristupi prema publici kako bi mogla da prepozna dokumentarce koji služe za zabavu s jedne strane i one koji podstiču kritičko sagledavanje sveta i građansko angažovanje u promenama na bolje, s druge.

Kumjana Novakova ističe i izuzetnu važnost saradnje sa partnerima u regionu, koje smatra porodicom.

PLJ je nastao kao manifestacija filmova za studente regionalnog magistarskog programa demokratije i ljudskih prava u Jugoistočnoj Evropi, a sada je na pragu punoletstva. Koliko se situacija u pogledu demokratije i ljudskih prava promenila u međuvremenu u Bosni i Hercegovini, regionu, ali i šire u Evropi, odnosno da li je te vrednosti sada možda još važnije braniti?

Kumjana Novakova: U vreme kada se Pravo Ljudski “kuvao”, u periodu od 2003. do 2005. godine – da bi prvo izdanje festivala bilo održano 2006. godine, posleratna Bosna i Hercegovina bila je zemlja u kojoj se još verovalo u sposobnost umetnosti, književnosti, pozorišta ili filma da se na neki način izbore sa (post)-konfliktnim izazovima u javnom prostoru: ekonomijom, političkim sistemom, socijalnim nejednakostima. Postojala je svojevrsna vera u društveni projekat, u mobilnost, u različitost, a pre svega u otpor koji je proistekao iz previše bliskih veza sa patološkim ideologijama nacionalizma. Dakle, u periodu osnivanja festivala Pravo Ljudski, nezavisne umetničke scene ne samo u Bosni i Hercegovini, već i u Hrvatskoj i u Srbiji, bile su veoma mnogo politički angažovane i kreirale su prostor za nove generacije intelektualaca i stvaralaca. Generacije koje su supele da prežive 1990-te napravile su transfer i nezavisna scena otvorena je ne samo za nove generacije, već i za nove ideje, nove saveze, nove metodologije. Bila je i mogla je biti polifonija, jer smo bili ujedinjeni u zajedničkoj veri u slobodu – slobodu od fašizma i slobodu da živimo.

Danas je situacija potpuno drugačija: teško da postoji nešto što bismo mogli nazvati nezavisnom umetničkom i kulturnom scenom. Potpuno fragmentovani (ne u dobrom smislu) i iscrpljeni, pokušavamo da nađemo snagu da preživimo prekarne uslove koji su postali normalnost, a ne izuzetak. Preživljavanje je postalo novi politički otpor.

Prostor u kojem delujemo danas izuzetno je neprijateljski i težak. Ne možemo da se složimo ni o jednoj vrednosti i dobru, zajedništvo i solidarnost postali su teorijski termini čije je značenje najbolje ilustrovano kroz iskustva iz vremena socijalističke Jugoslavije (bar u regionu). Teško da možemo da govorimo o praksama zajedništva, solidarnosti ili imaginativnih metodologija koje kreiramo ovde i sada kako bi bili u mogućnosti da odgovorimo na socijalnu, ekonomsku i političku stvarnost koje nam je nametnuta kroz nepodnošljivi politički pejzaž u kojem smo zaglavljeni.

Kakav je, prema Vašem mišljenju, značaj kreativnih dokumentarnih filmova u osvešćivanju javnosti u pogledu poštovanja demokratskih vrednosti i ljudskih prava?

Kumjana Novakova: Kreativni dokumentarni film je i kao forma političan, i kao takav, nosi politički ili bolje reći emancipatorski potencijal. U tom smislu, za mene njegova moć i potencijal nisu više upitni – oni su činjenice. Ono što je pitanje kada razmišljamo u ovom smeru jeste kako sačuvati ili kreirati prostore u kojima se iskren dokumentarni film stvara i deli.

Neoliberalna industrija zabave nije odustala od dokumentarnog filma kao forme, naprotiv. Ono sa čim se borimo u tom kontekstu je sadržaj koji je visoko komercijalan i ideološki problematičan, a deli se i distribuira kao umetnost. Stoga je pitanje kako da priđemo našoj publici, posebno mladoj, kako bismo je osnažili da prepozna zabavu u dokumentarnom filmu koji zapravo reprodukuje represiju, nejednakosti, društveno isključivanje itd. u sistemu u kojem živimo.

Koji su najveći izazovi bili u toku pandemije u pogledu organizacije PLJ?

Kumjana Novakova: Pandemija je promenila ceo svet: promenila je način na koji razmišljamo o svetu, promenila je način na koji razmišljamo o ljudima, promenila je način na koji mislimo o poslu.

Pravo Ljudski je tokom pandemije sve do danas bio fokusiran na preživljavanje – kao kolektiv, kao festival i kao legitiman prostor koji može bar postaviti prava pitanja ako ne i pružiti rešenja.

Realnost je da nismo isti, i ne treba ni da budemo isti. Ovim, 17. izdanjem festivala pokušali smo da odgovorimo na nove uslove, na novi svet koji je postao realnost previše brzo. To je svet u kojem ekstremnost može postati normalnost brže nego što je našem telu potrebno da se prilagodi tome, i to je svet u kojem je preživljavanje moguće samo kroz imaginativne alijanse.

Strahujemo, zabrinuti smo, ali smo takođe i srećni i neizmerno zahvalni na tome što imamo poverenje svih sa kojima sarađujemo i sa kojima aktivno pokušavamo da pronađemo i formiramo nove saveze. Tražimo pukotine kroz koje svetlost može da prođe.

– Da li mislite da je, posle dve i po pandemijske godine, potrebno posebno raditi na razvoju publike i šta planirate u tom pogledu?

Kumjana Novakova: Post-pandemijski svet je novi svet i očigledno je da stare forme više ne funkcionišu. Iako je izolacija bila veoma teška, novi svet u kojem smo se našli nije isti i nema iste potrebe. Filmska i umetnička publika nije izuzetak u tom smislu. Bioskopi kao javni prostori su jedno od pitanja o kojima ćemo morati ponovo da razmislimo.

Nisam jedan od zagovornika teorija da bi trebalo da obezbedimo “prilagođeno lično iskustvo i direktnu participaciju kao imperativ”. Projekti virtuelne realnosti koji su upakovani kao budućnost bioskopa zbog potrebe da publika ima telesno iskustvo su industrija zabave koja stvara pasivne konzumente sadržaja. Slažem se, međutim, da je potrebno da menjamo stvari i da same projekcije filmova nisu više dovoljne danas.

Ne znam šta je odgovor, jer i ne postoji jednostavan odgovor, ali znam da smo u potrazi za njim. Sedamnaestim izdanjem festivala pokušali smo da obezbedimo nekoliko vrsta intervencija – imamo projekcije koje prate razgovori sa širom publikom, uz učešće različitih grupa govornika. Otvorili smo i filmsko platno za nove intervencije – angažovali smo aktiviste, teoretičare, predavače, građane… koji će transformisati slike u različite inpute. Drugim rečima – u potrazi smo za novim metodologijama za rad unutar bioskopa. Poželite nam sreću!

Kakvu saradnju imate sa ostalim festivalima sličnog profila u regionu, poput Festivala filmova o ljudskim pravima u Zagrebu, DokuFesta u Prizrenu, Beldocsa i Slobodne zone u Beogradu?

Kumjana Novakova: Pravo Ljudski je blisko povezan sa svojim regionalnim partnerima. Rekla bih da smo postali - da zapravo jesmo porodica. To nije samo rezultat naših zajedničkih vrednosti i solidarnosti koju smo gradili kroz izuzetno teške zajedničke projekte, već je i odraz svesti da je nemoguće preživeti ako bismo shvatili film “lokalno” ili još gore – “nacionalno”. Dokumentarni film je kolektivna akcija i zahteva resurse koji mogu da prevazilaze zatvoreno čitanje teritorija u formi države. Regionalni autori dokumentarnog filma, festivali i platforme shvatili su to vrlo rano nakon raspada Jugoslavije, zajedno smo i ostaćemo zajedno.

*Naslovna fotografija: Diogen Hadži-Kosta Milevski

(SEEcult.org)

*Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS-a i Ambasade SAD, već isključivo autora.

biblioteka matice srpske, digitalizacja
Video
02.12.2024 | 22:06

VOĐENJE: Ana Knežević - Geometrija praznine

Nema umetnosti bez eksperimenta, stav je umetnice Ane Knežević, koji je dokazala na delu izložbom "Geometrija praznine" u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, čiji je katalog nedavno objavljen, a jedan od predstavljenih r