Lične geografije
Izložba “Lične geografije” (Personal Geographies) u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda predstavlja tokom avgusta radove sedam internacionalnih umetnica - Ane Hoffner, Angele Melitopoulos, Angelike Levi, Lane Čmajčanin, Terese Mulet, Virginie Villaplana i Yare Haskiel, koje kroz mikro-istorije i probleme sećanja i zaborava u vezi sa sopstvenim poreklom, istražuju načine suočavanja sa tragovima prošlosti koji se upisuju u pejzaže, psihe i tela.
Od Jugoistočne Evrope do Južne Amerike i vice versa, namera je da se teritorije razmotre kao istovremeno geografski i emocionalni prostori, kao scenografije za procese prenošenja sećanja. Vizuelni eseji i instalacije u okviru izložbe bave se temama raseljavanja i migracija, nasilja, ratova i transgeneracijskih trauma, uvodeći anahronizme, drugačije temporalnosti i frakture, umesto da se fokusiraju na sveobuhvatne i gotove priče. Osnovni medij kojim se umetnice suprotstavljaju dominantnim političkim i istorijskim narativima jeste pokretna slika.
Izložba uključuje video i filmske eseje (Angela Melitopoulos, Angelika Levi, Yara Haskiel), video-instalacije (Ana Hoffner, Lana Čmajčanin), video intervju i video dokument u sklopu širih multidisciplinarnih projekata (Teresa Mulet, Virginia Villaplana). Od ključnog značaja, kako je navedeno u najavnom tekstu, jeste odnos pokretne slike i pisanih, oralnih i performativnih modela svedočanstva u formi monologa, dijaloga, gesta, poema i melodija.
Ideja vodilja "Ličnih geografija" je traganje za drugačijim načinima pripovedanja istorije izvan kategorija identiteta i teritorija. Fokus je na strategijama preživljavanja i na prostorima bola koja su istovremeno prostori otpora, nade, empatije, solidarnosti i utopijske imaginacije.
Angela Melitopoulos, Prolazeći kroz Dramu (Passing Drama), video esej, 66', 1999.
Angela Melitopoulos se u filozofski zasnovanim vizualnim esejima i zvučnim instalacijama bavi istraživanjem relacija kolektivnog sećanja, politike i psihičkih mehanizama. U video eseju “Prolazeći kroz dramu” (Passing Drama) tretira pitanje manjinskih naroda i izbeglica, kao što su Pontski Grci koji su proterani iz Male Azije i tražili utočište u Grčkoj između 1921. i 1925. godine. Među njima su bili i njeni baba i deda. Mnoga deca tih izbeglica, među kojima i Angelin otac, odvedena su u Nemačku da rade u radnim logorima tokom Drugog svetskog rata. Zbog konstantnih migracija nisu mogli da konstruišu istorijski kontinuitet, niti da se uklope u postojeće nacionalne identitete. Umesto da se sakrivaju lomovi i praznine i zamenjuju fiktivnim (istorijskim) elementima kako bi se stvorio homogeni kontinuitet, u radu “Passing Drama” se koriste prelazi između različitih vizuelnih i narativnih nivoa kako bi se vizualizovao proces zaboravljanja ili svest o tome da je nešto zaboravljeno.
Umetnica i istraživačica u oblastima vremenskih umetnosti, video i zvučnih instalacija, vizuelnih eseja i dokumentarnih filmova, Angela Melitopoulos nagrađivana je na brojnim međunarodnim video i filmskim festivalima (Berlinale, Lokarno, Roterdam…), a izlagala je na izložbama i muzejima kao što su Vitni u Njujorku i Muzej moderne umetnosti u Montrealu. Projektom “Prelazak” (Crossing) ucestvovala je na Documenta 14 (Atina i Kasel, 2017). Angela Melitopulos organizuje međunarodne seminare, inicira i radi na zajedničkim i aktivističkim medijskim projektima, živi i radi u Berlinu.
Yara Haskiel, Tsakalos Blues, video esej, 65', 2014.
Video esej “Tsakalos Blues” Yare Haskiel nastao je kao rezultat dugogodišnjih konverzacija umetnice i njenog oca, koji je odrastao u post-ratnoj Njemačkoj kao osoba bez državljanstva. Tsakalos je termin koji opisuje lumpen figuru Mangas grčke Rembetiko kulture. To je nadimak od milja za njenog dedu iz Soluna koji je preživeo logore smrti u Poljskoj i Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata. Film se bavi frakturama sećanja i tabuima koje umetnica povezuje sa življenim iskustvom, ali isprepletene sa fiktivnim super 8 dnevnicima. Anahronizmi vremena i prostora generišu ne-linearnu montažu, koja reflektuje hektični proces traženja odgovora. To je esej koji u prvi plan stavlja proleterski blues između druge i treće generacije nakon Holokausta.
Video umetnica, istraživačica i aktivistkinja Yara Haskiel, koja živi i radi u Berlinu, eksperimentiše sa nađenim materijalom, novim medijima i performativnim formatima putem video eseja i instalacija na više ekrana. Predstavljala je radove na međunarodnim filmskim festivalima i izložbama, uključujući Galeriju Angels u Barseloni (2015), Festival Dimitria u Solunu (2015) i Atinsko bijenale (2016). Držala je predavanja i imala projekcije na univerzitetima u Tesaliji, Berlinu, Peruđi, Beču i Centru za fotografiju i dokumentarne medije (CFD) u Barseloni.
Ana Hoffner, Preneta sećanja – otelovljeni dokumenti (Transferred Memories – Embodied Documents), video-instalacija, boja / zvuk, 14' 35'', 2014.
Možemo li povezati Drugi svetski rat i rat u Bosni i Hercegovini 90-ih na način koji se ne svodi na reprodukciju ikonografije horora, već otvara novu mogućnost gledanja i slušanja? Video-instalacija “Preneta sećanja – otelovljeni dokumenti” (Transferred memories, embodied documents) Ane Hoffner započinje složenim opisom video izveštaja o logoru Omarska u Bosni i Hercegovini, čiji je snimak pretvoren u “ikoničnu fotografiju” iz rata u BiH. Video-instalacija, koja priziva asocijacije na Bergmanov film “Persona” iz 1965. godine, razvija queer odnos između dva lica koja se zajedno suočavaju sa slikama zverstava i opisuju jedno drugom svoje reakcije. U sopstvenom umetničkom i teorijskom radu, Ana Hoffner traga za drugačijom mogućnošću gledanja i slušanja i razvija argument o queer dimenziji sećanja (koja se ne ograničava samo na sećanje queer osoba) i postavlja pitanje načina na koji proučavanje ove dimenzije i queer temporalnosti može pomoći u suočavanju sa sopstvenom traumom i traumom drugih?
Ana Hoffner, koja živi i radi u Beču, istražuje u umetničkoj praksi trenutke krize i sukoba u istoriji i politici. Izlagala je u institucijama kao što su: Kunsthalle u Beču, Kunstlerhaus u Gracu, Salzburger Kunstverein, Kunstlerhaus Buchsenhausen, Muzej moderne umetnosti u Klagenfurtu, Galerija savremene umetnosti u Lajpcigu... Filmovi Ane Hofner prikazivani su na međunarodnim festivalima kao što su Videoex u Cirihu, Ženski filmski festival u Briselu, Grad žena u Ljubljani i Feministički i lezbejski filmski festival u Parizu.
Angelika Levi, Moj život, drugi deo (My Life Part 2), filmski esej, 35mm, 90', 2003.
Angelika Levi, proučavajući sopstveno jevrejsko-nemačko nasleđe kroz arhiv svoje majke koja je značajan deo života provela u emigraciji u Čileu, dolazi do zaključka da transgeneracijska trauma može da služi kao osnova za pisanje drugačije istorije koja se ne svodi na kategoriju žrtve. Takva istorija uzima u obzir kompleksnost lične geografije, sva kretanja, susrete, slučajnosti i neminovnosti koje oblikuju senzibilitet spreman da transformiše bolna iskustva u priču o ličnom dignitetu. Angelika Levi je htela da razume na koji način trauma koju nije lično iskusila utiče na njenu percepciju. Kako je pisala Hana Arent u knjizi “Ljudsko stanje”: “Sve tuge mogu se podneti ako ih stavimo u priču. Priča otkriva značenje onoga što bi inače ostalo samo nepodnošljivi niz događaja”.
Rediteljka i istraživačica Angelika Levi, koja živi i radi u Berlinu, koristi različite medije, a najviše filmski materijal, video, audio, fotografiju i tekst. Od 1985. godine učestvuje na međunarodnim filmskim festivalima i osvaja nagrade. Njen prvi dugometražni dokumentarni film “Moj život II deo” (My Life Part 2) nagrađivan je nekoliko puta, a premijerno je prikazan na Forumu u okviru Berlinala 2003. Angelika Levi bavi se i predavanjem, savetnica je na scenariju i dramatizaciji i filmska urednica.
Teresa Mulet, Vežba vođenja računa (Accounting Exercise), instalacija i video document, 2013-2017.
Venecuelanska umetnica Teresa Mulet učestvuje na izložbi instalacijom i video dokumentom "Vežba vođenja računa" (Accounting Exercise), kojom otvara mogućnosti za suočavanje sa nasiljem koje nas svakodnevno okružuje. Teresa Mulet naziva svoju umetničku praksu “vežbom vođenja računa”. Sa svojim ocem izvela je vežbu vođenja računa za one koji su odsutni: 283.366 žrtava nasilja u Venecueli između 1999. i 2016. godine. U toj fatalnoj statistici brojevi bez imena prestaju da budu apstraktni podaci i postaju merljivi dokazi o nemerljivom gubitku. Ako je nasilje je postalo normalizovano i legitimizovano politikom straha i lažnih obećanja, to ne znači da trebamo prihvatiti poziciju pasivne žrtve ili posmatrača i prestati obraćati pažnju. Naprotiv, u meri u kojoj se čini beznadežno, utoliko više treba da vodimo računa i da svodimo račune.
Vizuelna umetnica i dizajnerka Teresa Mulet, koja živi u Barseloni i Karakasu, radi na transdisciplinarnim projektima koji se fokusiraju na reči i tipografiju kao konceptualnu i vizuelnu bazu primenjenu u oblastima komunikacije, dizajna, umetnosti i arhitekture. Njeni projekti su predstavljeni na samostalnim izložbama u Karakasu i Barseloni, te na kolektivnim izložbama kao što su Caracas Reset (Paris, 2018), Poli (criti) ca (Lima, 2018), Translokacije, vremenska iskustva – umetničke prakse i lokalni konteksti (Barselona, 2015).
Virginia Villaplana Ruiz, Trenutak pamćenja: Tačke podrške, zone otpora (Moment of Memory: Points of Support, Zones of Resistance), dokumentarni filmski esej, 44' 25'', 2009-2018.
Dokumentarni video je jedan od ključnih kritičkih modela kroz koji španska umetnica i teoretičarka Virginia Villaplana u poslednje dve decenije sprovodi društveno angažovanu medijsku praksu kao kontrapunkt propagandi kulturne amnezije, društvene inercije i političke represije. Konstrukcija sećanja i transgeneracijska trauma su osnovne teme kojima se bavi, polazeći od otvorenih rana prošlosti, kao što je Španski civilni rat i doba frankizma, i dotičući aktuelne borbe koje obeležavaju našu sadašnjost. Dokumentarni filmski esej “Tačke podrške, zone otpora” (Moment of Memory: Points of Support, Zones of Resistance), sadrži poslednji snimljeni intervju sa članovima gerilske grupa Levanta i Aragona Remedios Montero (Celia) i Florianom García (El Grande – Veliki) pre njihove smrti – to je usmeno svedočenje o otporu.
Intervju je deo većeg transdisciplinarnog projekta “Momenat sećanja” koji se bavi logikom kulturnog zaborava u današnjoj Španiji.
Spisateljica, vizuelna umetnica i nezavisna producentkinja u oblasti kulture Virginia Villaplana Ruiz, koja živi i radi u Mursiji i Madridu, bavi se kritičkom teorijom, uredničkim radom, kustoskom praksom i podučavanjem. Izlagala je na samostalnim i kolektivnim izložbama širom sveta. Autorka je knjiga: Softfiction. Chick Strand, Visuality affects and experimental film (2016), The moment of memory (2010), Infinitive Cinema (2008) i Cultural narratives of gender violence (2005). Jedna je od urednica časopisa Umetnost i politika identiteta, Mursija.
Lana Čmajčanin, Promena je na vidiku (A Change is Gonna Come), video i foto-instalacija, 2015-2018.
Video-instalacija Lane Čmajčanin “Promena je na vidiku” (A Change is Gonna Come) prikazuje morski horizont, pri čemu more nije tek turistička destinacija, već je politički pejzaž na kojem se ocrtavaju podele nacionalnih teritorija. Polazište za seriju fotografija su nedavni sukobi u vezi sa graničnim vodama između Bosne i Hercegovine i njenih suseda, tj. u vezi jedine dve tačke pristupa BiH moru: Neum-Klek i Sutorina kod Herceg-Novog. Još jedan primer problema pri uspostavljanju granica u Jadranskom moru je sukob Slovenije i Hrvatske oko Piranskog zaliva koji traje već 30 godina i još nema rešenja. More je takođe put migracije, jedini put kojim se stiže na drugu obalu, a postalo je masovna grobnica za mnoge koji su uložili sve nade u to poslednje putovanje. Morski horizont je takođe filozofsko-poetski pejzaž i zona kontemplacije koja stavlja u pitanje geopolitičke podele i mehanizme moći od kojih zavisi konstrukcija identiteta i teritorija.
Lana Čmajčanin, koja živi i radi u Beču i u Sarajevu, bavi se u umetničkoj praksi političkim okvirima ratne i posleratne situacije u BiH, kao i geopolitičkim mapiranjima. Njena interdisciplinarna praksa obuhvata video radove, performanse i zvučne instalacije. Izlagala je u brojnim galerijama i muzejima širom sveta, a njeni projekti prikazani su, između ostalog, u muzejima Zhejiang Art u Handžou, Muzeju moderne umetnosti u Ljubljani, Pera muzeju u Istanbulu, Kunstraum Niederoesterreich u Beču, Stedelijku u Amsterdamu, Garaži u Moskvi…
Izložba “Lične geografije” deo je dugoročnog istoimenog projekta koji je nastao iz prijateljstva, a čije su autorke istoričarka umetnosti Branka Vujanović iz Sarajeva i vizuelna umetnica Yara Haskiel iz Berlina. Projekat se bavi političkim, društvenim, kulturnim i intimnim okvirima sećanja ali takođe i pitanjem dispozitiva kroz koji pokretne slike uspostavljaju komunikaciju sa posmatračima.
Angelika Levi, Moj život, drugi deo (My Life Part 2), filmski esej, 35mm, 90', 2003.
Galerijski prostor je jedan od dispozitiva u kojem se pokretne slike predstavljaju kao deo izložbe. Drugi način predstavljanja će biti bioskopska projekcija u okviru filmskog programa, koji je planiran za 2019. godinu u koncepciji filmske umetnice Angelike Levi iz Berlina i teoretičarke filma Borjane Gaković iz Sarajeva.
Prateći program u okviru izložbe u Podroomu uključuje prezentacije knjiga i razgovore sa umetnicama.
Knjiga Ane Hoffner “The Queerness of Memory”, u izdanju b_books iz Berlina, biće predstavljena uoči otvaranja izložbe, 2. avgusta u 18.30 sati.
Za 3. avgust u 18.30 sati najavljena je prezentacija knjige kao umetničkog objekta Terese Mulet “Informe 1999-2016”, nakon čega će biti upriličeni razgovori sa umetnicama Angelikom Levi, Lanom Čmajčanin i Yarom Haskiel.
Organizaciju izložbe su podržali: KCB i Grad Beograd, ifa-Institut für Auslandsbeziehungen, Evropska kulturna fondacija, Compagnia di San Paolo, Austrijski kulturni forum u Beogradu, Institut Servantes u Beogradu i Hamaca-Moving Image Platform.
Izložba će biti otvorena do 25. avgusta, koliko traje i izložba Igora Bošnjaka “EUtopija” u Likovnoj galeriji KCB-a.
(SEEcult.org)
