Lost Country - slika mladosti 90-ih nevidljive u društvu

Film “Lost Country” Vladimira Perišića, koji će otvoriti 29. Festival autorskog filma (FAF) 24. novembra u MTS dvorani u Beogradu, priča je o sredini 1990-ih godina iz ugla sina portparolke Socijalističke partije Srbije (SPS) Slobodana Miloševića u vreme krađe lokalnih izbora i masovnih studentskih i građanskih demonstracija, a prema rečima reditelja pre svega je “slika jedne mladosti koja nije vidljiva u ovom društvu”.

“Nadam se da smo uspeli da napravimo tačnu sliku jedne mladosti koja nije vidljiva u ovom društvu. Nadam se da se oni u toj slici prepoznaju, da sam umeo da ih tačno gledam”, izjavio je Perišić 23. novembra na konferenciji za novinare FAF-a.

Dok je za novi film izjavio da je “ljubavno pismo publici”, a za prethodni “Ordinary People” rekao da je bio uvreda za publiku, Perišić je rekao da nema bilo kakve promene u tom pogledu, već je jednostavno reč o različitim filmovima.

“’Ordinary People’ je rađen kao vrsta fenomenološkog opisa i kliničke slike jednog zločina i rađen je s velikom emocionalnom distancom. Lik koji sam pratio je neko s kim nisam mogao da se identifikujem niti da ga volim. To je neka vrsta provokacije za gledaoce. A novi film sam radio s puno ljubavi, pre svega prema ovim mladim ljudima, kojima se zahvaljujem. Uživao sam da radim s njima”, rekao je Perišić, koji je film “Lost Country”, čija je svetska premijera bila u okviru Nedelje kritike na 76. Kanu, snimao na Vračaru, u školi u koju je išao (Vladislav Ribnikar), kao i u Vojvodini gde je odrastao u kući bake i deke.

Ekipa filma Lost Country, foto: ZD/SEEcult

“Kada sam birao bilo osobe koje snimam, bilo lokacije, prvi kriterijum je bio da ih zaista osećam i volim, da želim da snimam to. Nadam se da ta ljubav nosi neku zaraznu emocionalnu energiju koja se prenosi na gledaoce”, rekao je Perišić, čiji film opisuje događaje uoči i u vreme kontramitinga SPS-a 1996. godine u Beogradu iz ugla maloletnog sina portparolke vladajuće partije Slobodana Miloševića, koji donekle veruje majci da izbori nisu pokradeni ili da ona nema sa tim ništa. Odrastao u porodici jugoslovenskih komunista, mladi Stefan ostaje razapet između ljubavi prema majci (Jasna Đuričić) i saznanja da je ona jedan od kreatora kontgramitinga i drugih načina na koji su socijalisti pokušali da prevaziđu krađu izbora u Beogradu i najvećim gradovima u Srbiji s jedne strane i bunta najboljih drugova i okruženja u školi protiv režima.  

Na pitanje portala SEEcult.org u kojoj meri je prisutan autobiografski element, Perišić je rekao da je u prvobitnom scenariju bilo više ličnog, a nakon kontakta s mladim glumcima se udaljio od toga.

“Izabrao sam da snimam u vikendici i u školi u kojima sam odrastao, jer smatram da terba snimati one stvari koje poznajemo, koje smo dugo gledali. Koristim neki autobiografski materijal smao zato što sam siguan da ću u odnosu na to da budem tačan. Inače, nemam nikakvu potrebu da pričam svoju ličnu priču. Ali se koristim svojim iskustvom, školom koju sam dugo gledao, tom Vojvodinom, znam kako se menja svetlo tamo, imam neke senzacije iz detinjstva koje sam probao da prenesem. Samo tako me interesuje neki lični materijal. Kada sam izabrao ovo četvoro mladih, napustio sam ideju lika. Mislim da za sve njih, pre svega Jovana, ovaj film je dokumentarac o njima. Lik iz scenarija se zove Stefan, ali za mene je to Jovan. Od tog trenutka počinje pravljenje nečeg gde prihvatam sve što mi stvarnost donese. Na primer, ako sam u scenariju napisao da je sunčan tada, a onda kad po rasporedu treba da snimamo pada kiša, meni je to super, uzimam tu kišu i pokušavam da improvizujem s njom”, rekao je Perišić, sin prof. dr Nade Popović Perišić, ministarke kulture Srbije od 1994. do 1998. godine.

Jovan Ginić, Vladimir Perišić i Ana Simeunović, foto: Filip Olćan

Prema rečima Perišića, prošlo je dosta vremena od ideje do realizacije filma “Lost Country”, koji je inspirisan njegovim diplomskim filmom “Dremano oko”.

“Tada sam znao da imam još jedan fim na tu temu, ali sam imao potrebu da prvo snimim ‘Ordinary People’, da se ja sam razračunam s ratnim zločinima iz 90-ih, pa da onda pređem na ovo, da bih mogao da idem ka nečemu što je više romaneskno i fiktivno. Zatim je trebalo dosta vremena dok smo isfinansirali film. Desila se i korona. I inače je proces stvaranja jednog filma u Srbiji nenormalno dug, ide i na pet-šest godina”, rekao je Perišić.

Prema njegovim rečima, scenario mu je samo predložak za film.

“Od trenutka kada izaberem naturščike, odnosno modele, jer mi je bliži taj Bresonov izraz, stavim scenario na stranu i provodim dosta vremena s njima. Redovno smo se viđali tokom sedam-osam meseci. Snimam ih malom kamerom kao neka vrsta slikara koji pravi skice, dok ih ne upoznam. Onda ponovo pišem scenario i dijaloge na osnovu toga što sam od njih video i čuo”, dodao je Perišić, dodajući da mladi glumci nisu
čitali scenario, već su ga znali samo okvirno. Objašnjavao im je o čemu se radi u sceni koju snimaju tog dana i ostavljao ih relativno slobodne da sami reaguju u tim situacijama.

“Likovi u sva tri pomenuta filma su u ranim ili kasnim adolescentskim godinama i nemaju potpuno formiranu svest. Uhvaćeni su u neku vrtstu političke intrige. Kako napreduje film, tako fiktivni lik shvata političku i istorijsku situaciju u koju je uhvaćen, jer se njegova svest budi i sazreva.

U procesu snimanja redom težim da miniram fiktivnu situaciju. Onako kako fiktivni lik otkriva situaciju u koju je uhvaćen, na isti način je Jovan shvatao, snimajući scene po redu dešavanja. Ja dokumentarno hvatam njegove reakcije na ono što on otkriva i to igra za fiktivnog junaka koji počinje da shvata zaveru u koju je uhvaćen. To je metoda za ovu vrstu filma, za neke druge je drugačija. Mislim da su na filmu metode rada zapravo načini mišljenja”, dodao je Perišić.

Ekipa fiulma Lost Country, foto: VM/SEEcult

Mladi glumci izjavili su da su o događajima 90-ih saznali snimajući film.

Jovan Ginić, nagrađen u Kanu, rekao je da je film “Lost Country” jedna “prelepa stvar” koja mu se desila u životu, a nada se i drugima. “Mislim da se niko nije slučajno pojavio ovde. Mićka sam znao pre snimanja, trenirali smo zajedno vaterpolo, Ana se druži s mojom sestrom, a Lazar ide sa mnom u školu, on je godinu dana stariji. Mislim da je film jedna prelepa stvar, koaj me je izvukla četiri meseca iz škole. Zato sad moram odmah posle konferencije da se vratim u školu”, rekao je Ginić, koji je u Kanu dobio nagradu “Otkrovenje” za najboljeg mladog glumca, a potom je na 29. Sarajevo Film Festivalu osvojio nagradu “Srce Sarajeva” za najboljeg glumca.

“Bilo je više scena koje nam je filmska ekipa približila. Na primer, scena kako gledam na tevleviziji kako policija tuče protestante - oni su mi stvarno pustili scenu kako policija tuče protestante i nisam morao da da glumim. Sve što smo saznali o devedesetim, saznali smo kroz film”, kazao je Ginić.

Miodrag Jovanović kazao je da nijen mnogo znao o vremenu 90-ih - samo je čuo za to… Perišić im je tokom filma objašnjavao šta se sve dešavalo, a roditelji su mu, kada su čuli o čemu se radi, takođe govorili kako je bilo, kako su oni živeli tada, kao i baka i deka.

Ana Simeunović, koja igra devojku glavnog lika, odgovorila je slično.

“Trenirala sam odbojku i Vlada je došao na trening i podelio nam te flajere i ja sam otišla na kasting. Snimanje je meni bilo lepo, isto kao i svima nama. Uživala sam. I posle, kad je došao Kan i sve, bilo je sve bolje i bolje”, dodala je ona.

Na pitanje koliko su njihovi vršnjaci danas uključeni u neku vrstu aktivizma, Ana Simenuvić odgovorila je da nisu uključeni. “N ne bavimo se toliko time uopšte i to je to”, dodala je Ana Simeunović.

Ekipa filma Lost Country, foto: Filip Olćan

Lazar Kocić pomenuo je pokret “I mi se pitamo” o državnoj maturi, ali je dodao da nije siguran koliko se mladi uključuju u politiku. “Možda posle 18. godine, kad dobiju pravo glasa, tek onda misle da mogu da urade nešto”, dodao je Kocić, koji igra jednog od najboljih drugova glavnog junaka, koji ga odbacuju i kada se pridružuje protestima, svestan uloge svoje majke u tim istorijskim događajima.  

Upitan kako reaguju stranci koji ne znaju kontekst filma, Perišić je rekao da je to jedan od razloga za saradnju sa koscenaristkinjom Alis Vinokur, koja mu daje pogled spolja, pogled nekoga ko ne zna priču koju priča.

“To mi je omogućilo da izađem izvan sfere obaveze prema istorijskim činjenicama, realizmu i političko-moralnog suda koji mi imamo kada se bavimo devedesetim i da idem više ka fikciji, ka nečemu romanesknom i, pre svega, ka terenu emocija”, kazao je Perišić.

Kao jedan od razloga za poodužu pauzu od debitantskog filma “Ordinary People”, Perišić je naveo da je osetio da je potrebno da se “istorija devedestih napiše, da se ta magla rata razmagli, da se sudski procesi odviju”, upravo da bi mogao da sebi dozvoli pravo na fikciju i neko uživanje u njoj.

“Tako da smo ovaj fim radili kao neku vrstu političkog trilera, koji je i neki omaž ‘Gloriji’ (1980) Džona Kasavetesa, gde Đina Roulend s detetom beži od mafije, a političke organizacije su slične mafiji. Zabavaljalo me je da preuzmem tu figuru žene i deteta u jednom političkom trileru. S druge strane, interesovalo me je da kroz tri generacije - deka koji je komunista, partizan, majka portparol Socijalističke partije i sin koji je pocepan konfliktom dvostruke lojalnosti, ne ume, ne uspeva da odabere svoju stranu - pričam o velikoj levičarskoj utopiji 20. veka, koja je bila izneverena”, rekao je Perišić.

Prema njegovom mišljenju, ta dimenzija filma i tako postavljena priča vrlo dobro komuniciraju sa stranom publikom.

“Već se sedam nedelja prikazuje u Francuskoj. Izašao je na 50 ekrana, sa izvrsnim kritikama. Bio je drugi najbolje ocenjen film te nedelje u francuskim bioskopima. Inače, u oktobru su u Francuskoj izašla 73 različita filma”, rekao je Perišić, čiji je film koprodukcija Francuske, Srbije, Luksemburga i Hrvatske, a jedini je iz ovog dela Evrope koji je prikazan na 76. Kanskom festivalu.

Prema rečima Perišića, nalosv filma je na engleskom, jer su njegovi filmovi su francuske ili francusko-srpske koprodukcije, zbog čega je trebalo da nađe naslov koji bi mu se dopao i na francuskom i na srpskom, ali nije uspeo. “Kad na jednom dobro zvuči, na drugom mi se ne sviđa. Tako sam se odlučio za naslov na jednom jeziku koji važi za sve, gde god se prikazuje”, kazao je Perišić.

Film je sniman delom u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u kojoj je nekoliko meseci kasnije dogodila tragedija.

Prema rečima Jovana Ginića, provodili su dosta vremena u toj školi, a kada su čuli za tragediju, ni njima, kao ni celoj Srbiji, nije bilo svejedno. “Ali ovaj film stvarno volim i mislim da ga svi volimo. To je bilo jedno od mesta gde smo snimali i kad se to desilo svima nam je bilo jako krivo”, dodao je Ginić.

S obzirom na veliki interesovanje za film otvaranja 29. FAF-a, organizovana je i druga projekcija (21.30) nakon prve rasprodate, a biće i dve u subotu, 25. novembra, kada će Perišić odgovarati na pitanja publike.

Film “Lost Country”, inače, stiže u bioskope 30. novembra.

Festivalski sajt je faf.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u prilogu (pdf).

*Naslovna fotografija: Filip Olćan

(SEEcult.org)