Makrotonaliteti Vladana Kuzmanovića

Kompozitor neoklasične, elektroakustične i konkretne muzike Vladan Kuzmanović objavio je novi album “Les Macrotonalités” za francusku etiketu Elektramusic iz Strazbura, kao i singl “Personne Excentrique”, kojima nastavlja istraživanja i eksperimentisanja u oblasti tonaliteta, formata i žanrova.

Singl Personne Excentrique sa albuma “Les Macrotonalités” je, prema rečima Kuzmanovića, pionirska trodimenzionalna kompozicija. Naspram stereo zvuka na dvokanalnom sistemu, 3D okruženje podrazumeva četvorokanalni zvuk razvijen najpre kao A Format, sa četiri umesto dva zvučnika, što obezbeđuje puno sferno ozvučenje.

“Personne Excentrique” je svojevrsni test zvučnika. Akcenat je na neobičnom, ekstravagantnom, impresivnom, drugačijem. Sonični eksperiment i akustična kompozicija, naveo je Kuzmanović (1977), koji je objavio u protekle dve godine i albume Few Fair Harps (Record Union, Švedska), Avant-Garde N/A (Argali Records, SAD), Sailing (Licier Int, Švajcarska) i Ethnic - Etnički pejzaži (WMAS, Srbija).

Eksperimentišući formatima A i B, multikanalnim 3D zvukom, mikrotonalnim skalama, polifonijom i hipertonskim kompozicijama, Kuzmanović u svom radu razvija konceptualnu muziku i konceptualni pristup klasičnim i novim mikro-oblicima, tumačeći koncept kao autentični muzički fenomen - kao akt, performans i temu, počev od osnovnih muzičkih celina (modusa) do složenih muzičkih formi - etida, bravura, fuga, kakofonije i hiperfoničnih dela. U odnosu prema zvuku, stoji sa teorijske i praktične tačke gledišta, gde je koncept kreativan, promišljen, razumljiv stav prema strukturi, samom motivu, cilju i efektu kompozicije.

Komponuje meta-barokne, hiperfonske kompozicije, kao i konstrukcije i minimalne forme za dvanaestostrunu gitaru, okarinu, harfu, preparirani klavir… Poseban deo njegovog opusa čine podzvučne i ultrazvučne kompozicije, sa dostignućima u podžanrovima kao što su hipertonska sumblimativna dela i muzika u niskim oktavama.

Prema njegovim rečima, razlika između tona i kompozicije, zvuka i frekvencije, frekvencije i visine, tišine i zvuka, pruža osnovna programska pitanja muzike i drugih formacija makrotonalnosti, poput trajanja i upotrebe. Stoga se bavi transžarnovskom i transmodalnom muzikom koristeći koncept marginalne kompozicije. Pojava negativnog zvuka ili prisustvo zvuka u tišini dovodi do pojave koncepta zvuka i konceptualne kompozicije, naveo je Kuzmanović, koji se bavi istraživanjima u oblasti elektroakustičke muzike, egzoakustičkih polja, subakustike (manje od 20 Hz), graničnih frekvencija i tona, negativnog zvuka (-dB), sublimativnih kompozicija, ultrasoničnih (iznad 20 kHz), upotreba nonoktavnih skala (Makam, Slendro, Bohlen-Pierce, Gamut, Shruti) u mikrotonalnim kompozicijama, izlažući tonalne pomake makrotonalnim intervalima, formirajući trostruki tonalni obrazac: mikrotonalno-tonalno-makrotonalni (mikroton ispod 1/10 sek, ton 1-8 sekundi, makroton iznad 8 sekundi), što bi odgovaralo konvencionalnoj, nonotavnoj i ambijentalnoj muzici.

Kuzmanović eksperimentiše novim tonalnim oblicima, efektima poput muzike izduženog trajanja. Upotrebu loop-ova zamenjuje upotrebom arpeggio-a, poliritma, postižući tako inovativan zvuk.

Razlika između tona i kompozicije, zvuka i frekvencije, frekvencije i visine, tišine i zvuka, kako navodi, pruža osnovna programska pitanja muzike i drugih formacija makrotonalnosti, poput trajanja i upotrebe.

Kuzmanović se bavi transrodnom i transmodalnom muzikom koristeći koncept marginalne kompozicije. Pojava negativnog zvuka ili prisustvo zvuka u tišini dovodi do pojave koncepta zvuka i konceptualne kompozicije.

“Makrotonaliteti su nastavak istraživanja na području elektroakustične tonalnosti, marginalnih područja tonalnosti i naročito širenje žanrovskog shvatanja. Shvatanje strukture i mogućnost zvuka uvodi nove pod-žanrove: subakustične, ultrakustične kompozicije, sublimativnu, low octave muziku, makrotonalitete. Istraživanja uvode trojnu shemu mikroton-ton-makroton. Zvučna kompozicija je u određenom smislu zasnovana na modalnoj podeli i zvučnom shvatanju muzike, ali i koncepta: poput odnosa tišine i ne-tišine, definicije šta je to zvuk, koncept zvuka, moguća su proširenja shvatanja tona: hiperton, supraton, ultraton, non-ton, antiton (negativan zvuk). Podela prema zvučnosti, volumenu, trajnosti (nanoton, mikroton), takođe u području ritmičke egzomuzike, nemogućnosti percipiranja vrlo kratkih tonova, impulsa i njihove produkcije. Impulsi su tonovi koji se nalaze u prirodi, poput šumova i drugih egzoakustičnih zvukova, to su supstancijalni takođe ambijentalni zvukovi, ali intencionalnih poput subsoničnih upotreba. Egzoakustika frekvencija zvuči kao tišina, dok egzoakustika ritma kao ton, neprekidan ton, frekvencija koju ljudsko uho čuje kao monoton”, naveo je Kuzmanović, dodajući da je razlika između frekvencije zvuka, zvuka i ritma – marginalna, dakle modalna, pa je pitanje ne samo perceptivne, već i konceptualne prirode da li je nešto što je tišina zaista tišina, i da li je zvuk jedinstven ili – totalno strukturisan, šta sve može biti specifičan ton ili specifična tišina (hiperton i egzofrekvencija).

Prema rečima Kuzmanovića, uvek je imao specifičan i izgrađen odnos sa klasičnom muzikom. Voleo je Šenberga, strukturu u muzici i prirodnu složenost.

„Savremena muzika je neposredovan zvuk. Elektroakustičnu muziku shvatam kao nešto što ne mora da se svidi, ali mora da zadivi“, naglasio je Kuzmanović, napominjući da je elektroakustična muzika za njega  improvizacija sa zvukom - nije cilj, namena, forma, već koncept, sadržaj.

„Elektroakustična muzika deluje kao živo izvođenje. Zvuk je manifestacija ne forma. Air je forma a trebala bi biti koncept, nešto što jeste, a ne nešto što treba da bude, projekcija, interpretacija. Ne samo da muzika ima strukturu, već i zvuk. I stuktura muzike se izvodi iz strukture zvuka. Čini se da elektroakustika se više bavi zvukom, a manje muzikom. To je slučaj kod mikrotonalne muzike“, smatra Kuzmanović.

Makrotonaliteti su, kako dodaje, na području ekstenzivne upotrebe ultratrajnih tonova i sistematičnog bavljenja eksperimentanom upotrebom dugih tonova, dakle svesnom, modalnom, konceptualnom, ambijentalnih, dronskih, meditativnih kompozicija i njihovim kompozitnim strukturisanjem. „Makrotonovi su u ovom slučaju ekstenzije, fragmenti cele kompozicije trajanja 1,5 triliona godina, od subakustičnog impulsa do protežno transponovanog makrotona“, ističe Kuzmanović, navodeći i da makrotonaliteti pokazuju zapravo kako približno zvuče ekstremno duga trajanja, kakav je zvuk neograničenog vremena, što zahteva koncentrisano i znatiželjno slušanje.

Među svoja značajna akustična i neoklasična dela Kuzmanović ubraja kompozicije: Polifonija (2019), Bravura za dvanaestožičanu gitaru (2019), Konceptualna etida za slomljeni klavir br. 2 (2019), Paganski koncerti br. 2 i br. 4 (2019-20) i Avangarda (2021).

(SEEcult.org)