Mandić: Srbi i Hrvati treba da žive jedni uz druge

Nepokolebivi zagovornik Jugoslavije i socijalizma kaže da je vreme za neuspele projekte nezavisnosti bivših jugoslovenskih republika isteklo.

Piše: Andrej Klemenčič

Igor Mandić u 72. godini života i dalje ne želi da se poistoveti sa novom političkom mapom stare Jugoslavije. Stavovi koje zastupa su uzrok njegovog stalnog konflikta sa hrvatskom javnošću ali ga istovremeno čine i zvezdom među onima koji Jugoslaviju još smatraju svojom domovinom.

Mandić, autor 30 knjiga kritika, polemika i eseja, navikao je da se nalazi u stalnom konfliktu sa uvreženim mišljenjma.

Kada je 1974. u jednoj od kritika napisao da je „opus Čajkovskog najkičastiji u istoriji muzike“, njegovi urednici u hrvatskim dnevnim novinama „Vijesnik“ branili su Mandića od javnosti koja je zahtevala da prestane da piše.

Od momenta kada je počeo da unosi svoje odvažne stavove u političke teme, Mandić je bio proteran iz hrvatskog književnog života.

Godine 1977. objavio je pozitivnu kritiku knjige koju je tadašnji režim označio kao nacionalističku. Kako je Mandić bio nedovoljno kritičan prema autoru Petru Šegedinu, hrvatski izdavači su prestali da sarađuju sa njim sve do pada komunističkog sistema.

Ipak, od izbijanja jugoslovenskih ratova Mandić je promenio fokus, pišući sve više o onome što vidi kao nesposobnost novoformiranih republika da opravdaju svoju nezavisnost.

Mandić je jedan od nekoliko preostalih pisaca koji su poznavali Miroslava Krležu, jednog od najvažnijih pisaca u Hrvatskoj tokom vremena Jugoslavije.

Krležina popularnost ponovo raste širom bivše Jugoslavije. U maju je održano gotovo 30 okruglih stolova, prezentacija i pozorišnih predstava u Beogradu, u okviru festivala posvećenog njegovom radu i nasleđu.

Deleći njegova jugoslovenska gledišta, Mandić tvrdi da je Krleža u političkom smislu bio dualistička figura koja je istovremeno prihvatala i kritikovala komunistički režim, sve vreme pišući iz ugla koji je mnogo širi nego samo hrvatski ili srpski.

„Krležin čitav opus je u suštini jugoslovenski, a njegova su gledišta iz perspektive današnje politike bivših jugoslovenskih republika, kao dinamit“, kaže i dodaje: „Ona zahtevaju de-kompoziciju svega što je stvoreno raspadom Jugoslavije“.

„Dominacija slobodnog tržišta, nacionalističkih partija i kapitala nad radničkom klasom je nešto protiv čega se Krleža borio“, dodaje Mandić.

„Zastupati njegova stanovišta značilo bi poništavanje svih dostignuća ovih mini-država, što bi bilo poražavajuće“, kaže Mandić.

Kada Mandić govori o Jugoslaviji, njegove se kratke rečenice, izgovorene sa gotovo vojničkom preciznošću, produžavaju i njegov glas postaje mekši.

On krivi političare jer nisu bili sposobni da prepoznaju pravu genijalnost Jugoslavije kao političkog projekta i brojne mogućnosti koje je nudila.

„Socijalistička Jugoslavija je bila jedini uspešan politički projekat Južnih Slovena. Taj projekat je bio dobro razrađen i prihvaćen od strane svih njenih naroda“, nastavlja Mandić.

„Raspad je pokazao da su Jugoslovenske republike isuviše nezrele da bi mogle da žive nezavisno. Čak i Srbija, koja ima dužu tradiciju državnosti nego ostale republike ima male šanse za uspeh. Isto važi za Hrvatsku i Sloveniju“, kaže Mandić.

Mandićev afirmativan stav prema titoističkom konceptu „bratstva i jedinstva“ čini ga usamljenikom u intelektualnim krugovima balkanskih zemalja.

Većina intelektualaca danas ili promoviše ili prihvata kulturnu i političku nezavisnost svojih nacija.

Ali ne i Mandić. „Verujem da bi Srbi i Hrvati trebalo da žive u istoj državi jer su oni zapravo isti narod. Ako se Slovenci pridruže imamo tro-plemensku naciju“, kaže Mandić sa dozom ironije u osmehu.

On veruje da iako sada intelektualci mogu da unesu u svoj rad mnogo više slobodnog mišljenja, rad sam po sebi nikada nije predstavljao tako nevažno javno dobro.

„Danas su slobode, bez sumnje, veće. Ali ironično je to što su možda sasvim nevažne. To je istinska ironija naših postignuća“, kaže on.

„Današnje slobode su velike, ali bespotrbne, lišene naboja kojeg je stvorila revolucija. Ranije, kada ste znali da se borite protiv autoritarnog režima, ova žudnja za drugim obalama imala je smisla. Utopija je tada imala smisla. Danas se utopija pretvorila u distopiju“, kaže Mandić.

Uprkos tome što je zagovornik Jugoslavije, Mandić se nikada nije povezivao sa nekom od političkih struktura koje su imale za cilj da povežu narode bivše Jugoslavije.

Na pitanje da li bi neka partija trebalo da preuzme takav zadatak na sebe, kaže da „Jugosloveni sami treba da preuzmu odgovornost za svoje političko postojanje“.

Ranih devedesetih, priseća se, politička partija koja se zvala UJDI (Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu) pokušala je da ujedini one koji su se još uvek osećali Jugoslovenima.

„Ali, znate, čim imate partiju stvari obično krenu pogrešnim tokom. Ipak, ovakva vrsta saradnje bi možda bila dobra polazna tačka za buduće političko delovanje Jugoslovena“, zaključio je Mandić.

*Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)”, koji realizuje BIRN. SEEcult.org je jedan od partnera projekta, koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu - SCP.