Marina Abramović publici: Vi ste moj rad

Spektakularni povratak Marine Abramović u rodni Beograd retrospektivnom izložbom “Čistač” u Muzeju savremene umetnosti krunisan je 28. septembra na Ušću predavanjem pred više hiljada ljudi, tokom kojeg je svetska zvezda performansa napravila presek 50-godišnje karijere, osvrćući se na početke u Studentskom kulturnom centru (SKC), zajednički rad sa Ulajem i kasnije ključne samostalne radove, a publici, sa kojom je izvela i dva performansa, poručila je da joj je to “najveći događaj u životu”.

“Hvala! Volim vas! Ovo nikada neću zaboraviti!”, poručila je Marina Abramović pretežno mladoj publici, nakon jednoipočasovnog predavanja kojim je završila svoj sedmodnevni javni program od svitanja do sumraka između dve poslednje septembarske subote, odnosno od otvaranja izložbe “Čistač” pred medijima do predavanja u parku kod MSUB-a.

Dočekana i ispraćena aplauzima, Marina Abramović je sa koncertne bine sa dva velika ekrana, na kojima je prikazivala odabrane radove, pozvala u završnici predavanja publiku da izvede sedmominutnu vežbu “bezuslovne ljubavi prema drugim ljudima”.

“Moramo da naučimo da volimo čovenačanstvo, ne samo majku, decu, ženu, muža… nego čovečanstvo. To je moj poklon Beogradu danas -  sedam minuta potpune tišine i davanja bezuslovne ljubavi, dajte svu ljubav koju imate”, pozvala je Abramovićeva prisutne, koji su poslušno sledili njene instrukcije: “Ustanite, stanite stabilno sa malo raširenim nogama, nežno stavite ruku na čoveka pored sebe - ako ga ne poznajete još bolje, zatvorićemo oči i vežba će biti punih sedam minuta potpune tišine. Oči zatvorene! Ja ću da merim vreme”.

Foto: Bojana Janjić/MSUB

Nakon isteka tog vremena, pozvala je okupljene da polako otvore oči i spuste ruke, koje su ubrzo potom iskoristili za dug aplauz umetnici čija retrospektiva, u produkciji nekoliko evropskih muzeja, završava u Beogradu turneju započetu 2017. godine u Stokholmu, a prva je izložba Abramovićeve u rodnom gradu nakon 44 godine.

Publika javnog predavanja, za koje je, prema PR navodima, podeljeno više od 5.000 besplatnih ulaznica, prethodno je učestvovala i u svojevrsnom reizvođenju performansa “AAA-AAA” koji je Marina Abramović originalno izvela sa nemačkim umetnikom Ulajem 1978. godine neprekidno vrišteći jedno drugom u usta. Na poziv Abramovićeve, na hiljade ljudi zavrištalo je uglas na Ušću, a ona im se pridružila vičući u mikrofon.

“Treba upoznati svoj glas… Toliko imamo sami u sebi glasova koje uopšte ne znamo”, rekla je Abramovićeva publici, koja je pratila predavanje sedeći na livadi na jastučićima jednog od sponzora izložbe “Čistač” koja je izazvala kontroverzne reakcije u javnosti, pre svega zbog načina na koji je organizovana – na osnovu dogovora sa premijerkom Anom Brnabić pre dve godine u Oslu, kao i zbog ogromnog budžeta za prilike u Srbiji (oko 150 miliona dinara, od čega je oko 80 miliona obezbedila Vlada, a ostatak sponzori).

Obraćajući se publici sa “gospodo, drugarice, prijateljice, umetnici”, i ujedno konstatujući da njenih vršnjaka i “nema toliko mnogo”, Marina Abramović započela je predavanje osvrtom na to šta je performans, kako doživljava umetnost, šta znači biti vrhunski umetnik… a potom je dala hronološki presek karijere, predstavljajući odabrane radove slajdovima ili video snimcima. Posebno se osvrnula i na detinjstvo i odnos sa roditeljima, ponovivši priču o strogoj i hladnoj majci i ocu heroju, uz pojedine anegdote iz života dobrostojeće porodice posleratnih partijskih funkcionera.

Konstatujući da performans u oblasti vizuelnih umetnosti, koji je još kao mlada shvatila kao svoje oruđe, još uvek mnogim ljudima nije jasan, Marina Abramović je naglasila da je to nematerijalna vrsta umetnosti, koja se bitno razlikuje od stendap komedije, plesnog ili pak pozorišnog performansa, u kojem se glumi.

“Moraš da budeš na mestu ispred publike u određenom prostoru i vremenu u kojem će se ta razmena energije dogoditi. Sve što kasnije nastaje - video, film, fotografija, sve su to proizvodi dokumentacije. To nije rad. Rad je u razmeni energije sa publikom”, naglasila je Abramovićeva, napominjući i da performans nikada ne može da proba, već samo napravi koncept i to na osnovu ideja kojih se najviše plaši, dok ono što joj se sviđa ne dolazi u obzir.

“U životu uvek biramo stvari koje su nam lake, što znači da se ne menjamo - u istom smo paternu koji se ponavlja. Vrlo važan korak je ući u nepoznato, ići tamo gde nikada nisi bio, pogledati šta je strah, bol, privremenost. Svaki dan smo sve bliži smrti. To treba da znamo svaki dan. Svaki dan je kao zadnji dan života, jer onda možemo da živimo u potpunosti. Performans je, kao što je rekao američki umetnik Brus Nauman – pitanje života i smrti. Zvuči melodramatično, ali je apsolutno tačno”, rekla je Marina Abramović.

Objašnjavajući ko je umetnik, ona je rekla da se čovek takav rodi, a prepozna kod sebe umetnički talenat prirodno – isto kao što se ne pita kako treba da diše. “Probudite se ujutro i imate ideju, postane vam opsesija i sve je veća i veća, zbog čega osećate nemir u želucu, i niste sposobni za bilo šta drugo osim da odete u svoj studio i radite na tome”, rekla je ona, napominjući da je drugo pitanje kako biti vrhunski umetnik.

“To je sasvim druga stvar - treba da imaš groznicu, da si spreman na žrtvu… To nosi sa sobom dosta patnje i samoće. Umetnik je, u suštini, sam čovek sa svojim radom koji ga najviše ispunjava”, rekla je ona i naglasila da je posebno važno i kako se daješ publici.

“Kad daješ 50%, dobiješ 50% nazad. Prema mom iskustvu, kada daješ 100%, dobiješ 100% nazad, ali to nije dovoljno. Ti moraš da daš 150% samog sebe, poslednji atom u svom biću. Onda možeš da osetiš čudo. Publika se otvara prema tebi, ali moraš da budeš ranjiv, ne možeš da budeš prepotentan, da si idol… jer to znači da nisi pravi umetnik. Narcizam u umetnosti napravi prepreku između tebe i tvog dela, a delo je važno, ti nisi važan”, naglasila je ona.

Foto: Bojana Janjić/MSUB

Abramovićeva je rekla i da pred publikom nema glume.

“U pozorištu možeš da imaš nož koji nije nož, krv koji je kečap, ali u performansu nož je nož, krv je krv, telo je telo, žilet je žilet… istovremeno je i olovka, a krv je istovremeno boja”, rekla je ona i istakla da umetnik performansa mora da bude sa publikom i telom i umom, jer “publika je kao pas - može da oseti nesigurnost, strah…”

Energetski dijalog, kako je dodala, jedino je moguće napraviti ako je umetnik i telom i duhom u određenom prostoru u datom vremenu.

“Publika ti veruje i onda možeš da uzmeš njenu energiju, da prođe kroz tebe i da je vratiš publici”, dodala je Abramovićeva, navodeći i da umetnik koji posmatra performans kao pitanje života i smrti, sve i daje od sebe - kao da mu je zadnji dan. Istovremeno prolazi kroz period straha koji je “velika stvar koje se bojimo”, ali koje je moguće osloboditi se.

Onda publika, kako je dodala, može da bude ogledalo umetnika i prođe kroz isti proces, kojim će se osloboditi straha.

“U zapadnom društvu uvek živimo u glavi, ne živimo u duši, nismo spiritualni dovoljno da shvatimo da su telo i duša zajedno”, navela je Abramovićeva, koja je ispričala i da je još na početku karijere otišla da posmatra najteže operacije ljudskog tela. Tada se i zapitala gde je taj “duh koji je najvažniji u našem telu” “

Podsećajući da je živela sa Aboridžinima u Australiji, šamanima u Brazilu..., rekla je da je videla ljude koji mogu da pomeraju granice svog tela do takvih mera da zvanična medicina ne može to da objasni.

Foto: Bojana Janjić/MSUB

Abramovićeva se posebno osvrnula i na to šta je umetnost, navodeći da svaki umetnik ima svoju različitu viziju, pa je Jozef Bojs govorio o umetnosti kao šamanu, Mondrijan je govorio da je to nova vizija društva, a Maljevič da je novi korak u budućnost.

Za nju je umetnost, kako je naglasila, uvek vezana za Balkan.

“Ja sam sa Balkana, i ako živiš negde daleko u svetu, uvek imaš Balkan u sebi. Balkan je na mostu između Istoka i Zapada, a na svakom mostu duvaju vrlo snažni vetrovi. Mi smo proizvod tih vetrova i vetrova samih sa sobom. Zbog toga imamo energiju da možemo ludački da volimo i mrzimo, da budemo osetljivi, da zaboravimo... To su elementi mog rada”, naglasila je Abramovićeva.

Zainteresovana za umetnost još u ranom detinjstvu, prvu lekciju dobila je, kako je ispričala, za 14. rođendan, kada joj je otac, general i narodni heroj, nabavio uljane boje preko prijatelja, svog nekadašnjeg vojnika u Drugom svetskom ratu, a tada studenta apstraktnog slikarstva u Parizu Fila Filipovića. On joj je dao i prvu lekciju, koja je bitno uticala na njen rani period. Uzeo je platno, isekao ga, stavio na pod njene sobe, dodao tutkalo, malo gipsa i slame, te posuo crvenim i žutim pigmentom, a onda zapalio sve i rekao joj: “Ovo je zalazak sunca”. Kada se taj rad sasušio, okačila ga je na zid, a posle povratka sa letovanja, zatekla je sve odlepljeno i pretvoreno u prah.

“Mnogo kasnije, shvatila sam da je u stvari - što kaže Džekson Polok, a govorio je i Klajn, da je proces važniji od rezultata. Proces je sve. Rezultat je kraj”, navela je Abramovićeva, koja je više puta tokom predavanja - kao što čini u gotovo svim intervjuima i javnim nastupima, govorila i o složenom odnosu sa roditeljima, koji su se upoznali kao partizani za vreme rata, ali su bili “dva različita sveta” i razveli su se kada je imala 17 godina, a njen brat Velimir 12.

Dok je za majku, koja je bila iz građanske porodice, rekla da je otišla u partizane “iz intelektualnih razloga”, za oca je naglasila da je to uradio iz “stvarnog verovanja u komunizam”, budući da je bio iz siromašne porodice, koja gotovo da nije imala šta da jede. Kada je za vreme studentskih protesta 1968. godine bila na barikadama, njena majka, koja je radila u Muzeju revolucije naroda Jugoslavije, nije htela da ima bilo kakve veze sa tim, dok je otac čak i govorio na Studentskom trgu, a onda i bacio partijsku knjižicu uz reči: “Za ovo se nisam borio”.

“Bila sam vrlo ponosna na njega”, rekla je Abramovićeva, ističući da je otac “uvek bio na belom konju i uvek zgodan”.

Pokazujući publici fotografije iz detinjstva, i ponovivši priču o bliskom odnosu sa bakom, sa kojom je često išla u crkvu, prisetila se, između ostalog, i da ju je majka, kada je imala četiri godine, obukla za dečju svečanost kao đavola, dok su sve njene drugarice bile anđeli, partizani, vile…

Takođe, rekla je da je njena majka “stvarno shvatala slikarstvo, ali da ništa od (Endija) Vorhola za nju nije postojalo”. “Uvek je bila okružena Titovim slikama i bistama” i silno je želela da se ona uda za advokata, arhitektu ili lekara kako bi neko brinuo o njoj.

Govoreći o početnoj posvećenosti slikarstvu i posebnoj inspiraciji oblacima, ispričala je i da je shvatila da više nikada neće ući u studio da slika kada je jednom prilikom, gledajući u nebo bez oblaka, ugledala veliki trag koji je napravilo 12 vojnih ultrasoničnih aviona. “Kao neko predskazanje da je bilo. Slikarstvo je dvodimenzionalno, a zapitala sam se šta ako bih radila sa telom, vatrom, vodom… Sve mi se otvorilo”, rekla je ona, pokazujući jednu od slika iz tog perioda na kojoj “Tito jede zemlju”.

Ponovila je i anegdotu o odlasku u vojnu bazu da traži 12 aviona da bi napravila crtež sličan prizoru koji je videla na nebu, ali su oficiri zvali njenog oca i isterali je. Iako se to što je nameravala nije desilo, želja da ne ide više u studio je ostala i počela je da radi performanse.

Kao važan detalj iz ranog perioda istakla je i uspeh studenata da dobiju SKC u kojem je do tada bio klub “tajne policije u koji su dolazili da igraju šah, a njihove žene da tračare i štrikaju”.

Foto: Bojana Janjić/MSUB

Prva izložba, kako je istakla, bila je “bukvalno temelj za sve što se kasnije desilo u avangardnoj Srbiji, bivšoj Jugoslaviji”, a dogodila se nakon što je tadašnja direktorka SKC-a Dunja Blažević dala zadatak grupi od 12 umetnika da donesu stvari koje nisu njihova umetnost, ali ih inspirišu.  

Evgenija Demnievski donela je svoja vrata, Zoran Popović svoj radio, Dragoljub Raša Todosijević je poveo devojku Marinelu, Gergelj Urkom staro ćebe… “Ja sam donela kikiriki, zakačila ga čiodom na zid”, rekla je Marina Abramović, dodajući da je ta izložba učinila da svi počnu da razmišljaju o umetnosti na drugi način.

Pokazujući i jednu fotografiju sa ostalim kolegama sa kojima je činila neformalnu grupu šestoro umetnika (Raša Todosijević, Zoran Popović, Gergelj Urkom, Era Milivojević i Neša Paripović), te sa Jozefom Bojsom i Dunjom Blažević, Abramovićeva je rekla da im je SKC bio život. “Dolazili smo ujutro, odlazili uveče… To je jedno od najinspirativnijih perioda u mom životu ovde u Beogradu”, rekla je Abramovićeva, podsećajući da je poslednju samostalnu izložbu imala u Salonu MSUB-a 1975. godine, nakon čega je i napustila Jugoslaviju.

Kao jedan od prvih konceptualnih radova navela je “Oslobađanje horizonta”, seriju za koju je dobila inspiraciju nemogućnošću putovanja u inostranstvo. “Nismo imali problema da putujemo izvan Jugoslavije, ali nismo imali novac. Želela sam da se stvari otvaraju, da se pravi prazan prostor, da otvaram horizonte, da mogu da zamislim putovanja koja nisam napravila… Kupila sam razglednice i plavom ili belom bojom prekrečila postojeće zgrade na njima… Zanimljivo je da jedna od njih stvarno ne postoji više, nakon što su nas Amerikanci bombardovali. Eto kako umetnost može da bude predikcija budućnosti. Vrlo opasna stvar”, rekla je Marina Abramović, koja poslednjih par decenija živi i radi u Njujorku.

Kao posebno važan rad iz beogradskog perioda izdvojila je performans “Ritam 5” koji je izvela 1974. u dvorištu SKC-a u zapaljenoj petokraki, natopljenoj prethodno sa sto litara benzina. Pošto se nije pomerala, niko nije ni primetio da se bila onesvestila sve dok jedan lekar u publici nije video da ne reaguje čak ni kada je manji plamen pao na njenu nogu. On ju je i izvadio iz upaljene zvezde, a kako je rekla, na osnovu tog performansa je shvatila da telo ima granice i da mora da radi stvari koje ih nemaju.

Ritam 5 (1974), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Kao istorijski rad iz tog perioda izdvojila je i “Ritam 0” koji je izvela 1974. u Napulju, kada je pozvala publiku da na njoj, kao na potpuno pasivnom objektu, upotrebi tokom šestočasovnog performansa, sve što želi od 72 predmeta izložena na stolu.

Neki su bili predviđeni za zadovoljstvo, a neki za mučenje, a među njima je bio i pištolj sa metkom u cevi, koji joj je i stavljen u ruku, sa njenim prstom na obaraču.

“Ne predlažem nikome da tako nešto ponovi”, rekla je Marina Abramović, ponovivši i ovom prilikom da se 70-ih toliko loše pisalo o performansu da ne bi izašla iz kuće da je obraćala pažnju na sve te natpise o tome da su performans umetnici mazohisti, sadisti…

Ritam 5 (1974), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Abramovićeva je poseban deo predavanja posvetila radovima nastalim tokom 12-godišnjeg životnog i umetničkog partnerstva sa Ulajem, nakon odlaska iz Jugoslavije 1975. godine.

Pokazujući fotografije njihovog beskompromisnog i skromnog petogodišnjeg života u kombiju, kao i slajdove nekih od ključnih radova, kao što je "Imponderabilia" (1977), istakla je da je prilikom izvođenja performansa "Širenje u prostoru" (1977) prvi put osetila snagu publike.

“Do tada je publika performansa bila vrlo mala. Nekada je 20-30 ljudi bila velika publika, a ovde je bilo preko hiljadu ljudi. Tada sam prvi put osetila šta znači snaga publike i kako možes da guraš granice beskrajno mnogo”, rekla je ona, pokazujući i snimak performansa "Svetlo-tama" (1977), tokom kojeg su se ona i Ulaj neprekidno šamarali najbrže što mogu, stvarajući ritam bubnja.

Njihova saradnja i veza okončana je šetnjom po Kineskom zidu 1988. godine, na kojem su prvobitno nameravali da se venčaju, kada su osam godina ranije zatražili neophodnu dozvolu za takav poduhvat od kineskih vlasti. Kada su je konačno dobili, njihova veza je bila pri kraju, ali su rešili da izvedu performans tako što je Ulaj pošao iz Gobi pustinje, a ona sa Žutog mora, a sastali su se posle 2.500 kilometara koje je svako od njih prešao sa suprotnih strana Kineskog zida.

“To je bio težak momenat u mom životu. Imala sam 40 godina, izgubila sam čoveka koga sam volela i u isto vreme ceo zajednički rad sa njim. Ponovo sam bila na početku”, rekla je Marina Abramović, žaleći što je baš u tom trenutku zvuk zakazao, pa publika nije mogla da čuje kako je plakala pri susretu sa Ulajem posle mukotrpnog prelaska polovine Kineskog zida.

Iz samostalnog perioda posebno je istakla rad “Balkanski barok”, za koji je 1997. godine dobila Zlatnog lava u Veneciji, a nastao je, kako je navela, zato što ju je bilo sramota rata u bivšoj Jugoslaviji.

“Stidela sam se svega što se dešavalo, otišla sam davno i nisam znala prave političke razloge, nisam poznavala ništa, samo sam bila protiv ubijanja”, rekla je ona, povodom tog performansa u kojem pere kosti i krv.

“Možeš da pereš kosti koliko god hoćeš, ali nikada ne možeš krv sa ruku da skineš”, rekla je ona i pozvala publiku da rad “Balkanski barok” pažljivo pogleda na izložbi “Čistač”.

Istakla je posebno i rad “Heroj” (2001) koji je posvetila ocu, jer se “nikada nije navikao” na političke promene u bivšoj Jugoslaviji.

“Sedela sam na belom konju, kao i on, ali sa belom zastavom – simbolom predaje, uz zvuke Titove himne u pozadini. Htela sam da mu kažem da nekad ipak mogu stvari da se promene”, rekla je Marina Abramović, posebno izdvojivši i rad “Računajte na nas” (2004) godine sa horom dece od 10 do 12 godina koja pevaju himnu Ujedinjenih nacija.

“Ako ta deca mogu tako da pevaju i budu nevina i čista, onda postoji budućnost u našoj zemlji, bolja istorija”, rekla je Marina Abramović, koja je taj rad izvela pre 15 godina u Beogradu povodom počasne nagrade 45. Oktobarskog salona, kada je takođe izazvala veliku medijsku pažnju i kada je prvi put i najavljivana njena retrospektiva.

Računajte na nas (2004), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Abramovićeva je deo predavanja posvetila i čitanju Manifesta umetnikovog života, koji je takođe predstavljen na izložbi “Čistač” kao jedan od ukupno više od 120 radova iz svih faza njene karijere.

Publici na Ušću prikazala je i sedmominutni dokumentarni film “The Space In Between” (2016) o svom boravku u Brazilu u potrazi za spiritualnom snagom prirode.

Uoči završnog poziva publici na performans iskazivanja ljubavi prema bližnjima, ona je rekla da je vrlo lako spustiti duh čoveka, a mnogo je teže podići ga.

“Uvek se žalimo na nekoga što nešto nije uradio, ili na politiku, na stanje stvari, a nikada ne polazimo od samog sebe. Ako promenite sami sebe, možete da promenite stotine ljudi”, rekla je Marina Abramović, ističući da je to “jedini ključ koji je u životu naučila”.

Foto: Bojana Janjić/MSUB

Izložba “Čistač” u MSUB-u otvorena je do 20. januara 2020. godine, a ulaznice su u prodaji po ceni od 600 dinara, uz popuste za određene grupe.

Izložba u Beogradu, čiji su kustosi Dejan Sretenović (MSUB), Lena Essling (Moderna Museet), Tine Colstrup (Louisiana Museum of Modern Art) i Susanne Kleine (Bundeskunsthalle), predstavlja poslednju stanicu na turneji koja je počela 2017. godine u Stokholmu, a obišla je i Dansku, Norvešku, Nemačku, Italiju i Poljsku.

MSUB organizuje izložbu “Čistač”, uz podršku Vlade Srbije i sponzora, a producent je Moderni muzej u Stokholmu, u saradnji sa Luizijana muzejom moderne umetnosti (Humlebek) i Bundeskunsthale (Bon).

(SEEcult.org)