In memoriam: Nada Knifer

Nada Knifer, supruga Julija Knifera i majka Ane Knifer, preminula je 15. novembra 2015. u Zagrebu. Radi se o porodici u kojoj se sve kretalo oko dela Julija Knifera i koja je svim srcem živela umetnost. Neponovljiv i čudesan fenomen koji ima trajnost još od ranih početaka i ostaje i dalje, od Julijeve smrti do Nadine. Ana će nastaviti sada profesionalno da prati taj neobični meandrirani životni tok umetničkog dela Julija Knifera.

Ovo delo govori o životnim okolnostima, o vremenu i kretanjima uvek i gore i dole, o naporima i uspesima, o sudbinskom odlasku za Francusku početkom devedesetih i velikim zalaganjima da se izbori status i renome Kniferove umtnosti. Tu je Nada Knifer preuzela ulogu da obezbedi dobar plasman, afirmaciju i zainteresovanost tržista za Kniferovo delo, od poznatih kulturnih institucija do uspostavljanja kontakta sa nizom galerija i kolekcionara. To je bio pozadinski i ne lak zadatak koji je Nada uspešno savladavala. Dolazilo je do sjajnih poziva koji su podrazumevali značajne produkcije, izložbe i nastupe na samom vrhu.

U jedinstvenoj relaciji razumevanja i međusobne podrške Julija i Nade, obično u javnosti i kulturnim krugovima nikada se nije ozbiljnije skretala pažnja na njenu ulogu kao žene i majke, što inače prati i druge slične primere ličnog davanja u formiranju visoko kretivnih i intelektualnih ličnosti.

Obred pogreba bio je svečan i nad odrom se obratio Zvonko Maković, upravo rečima o značaju Nade Knifer tokom stvaralačkog puta Julija Knifera.

Sećam se izuzetnog primera Ota Bihalji Merina, kada je svoje knjige počeo potpisivati i Lizinim imenom i time odao priznanje koliko je ona bitan učesnik u njegovom radu. Miodrag Protić je pisao u Nojevoj barci o Lali, kao životnoj saputnici, ali i kao jakom stubu u formiranju njegove karijere. Naravno, ove žene nisu imale zvanja poput menadžera, partnera, saradnica, jer su motovi bili mnogo neposredniji i prisniji u zajedničkom hodu kroz život.

Postoje i mnoge majke koje su imale nepisane uloge u brojnim i nevidljivim gestima. Navela bih Ljubu Šuvaković, nedavno preminulu majku Miška Šuvakovića. Često sam mislila da je ona mnogo više uradila za Grupu 143 od svih nas koji smo se svake subote, godinama okupljali u njihovom porodičnom domu. Ona  je tokom tih intelektualnih treninga prilično zanesene grupe istraživača umetnosti, filozofije, nauke... pokazivala jednu posebnu pažnju i brigu, indirektno i nenametljivo podizala je naš nivo i ozbiljnost, rekla bih, sazrevanja.

Neke stvari se ne mogu zaboraviti i mada ostaje tuga, zapravo, neizmerna radost da ste deo nekog posebnog doba. Zaista, sa Julijem i Nadom sve je bilo posebno, nasmejano, lepo, sa dubokim prijateljstvom koje nema granica. Na kraju, mi se opraštamo, ne može se zaustaviti protok godina, ali ne mogu se ni izbrisati naša sećanja, niti ona osećanja koja čine naš život mogućim, ispunjenim i zahvalnim.

Biljana Tomić