Moć malih, a velikih revolucionara – 30 godina Dah Teatra

Dah Teatar već 30 godina, uprkos teškim uslovima rada u kulturi i umetnosti u Srbiji, opstaje i razvija oblike delovanja, mreže saradnika i partnera, vođen vizijom nenasilnog i tolerantnog društva. Koliko smo toj ideji bliže posle tri decenije istrajnog nastojanja Dah Teatra da ukaže na probleme društva i ojača veru u mogućnost promena, govore u intervjuu za SEEcult.org rediteljke i koosnivačice Dah Teatra Dijana Milošević i Jadranka Anđelić, osvrćući se na revolucionarnu moć umetnosti uopšte, situaciju na domaćoj sceni i razlike u odnosu na prilike u razvijenim evropskim zemljama i SAD, potrebu promene odnosa prema vaninstitucionalnoj sceni i uspostavljanja savremenog pristupa pozorišnoj umetnosti, koja bi trebalo da krene iz oblasti obrazovanja, kao i na neophodnost jače podrške nadležnih saradnji javnog i civilnog sektora. Da Dah teatar ni u kriznom vremenu pandemije korona virusa nije posustao, govore nove produkcije i projekti, koji će biti predstavljeni na festivalu povodom jubileja "Spajajući vekove".

– Već 30 godina istrajno nastojite da angažovanim predstavama ukažete na neke od ključnih problema u društvu. Koliko se društvena stvarnost promenila u tom pogledu u protekle tri decenije i da li mislite da smo bliže ili dalje vašoj viziji nenasilnog i tolerantnog društva?

Dijana Milošević: Pozorište i umetnost imaju moć da opominju, ukazuju na probleme društva, probude verovanje u promenu. Naše društvo se jako polako menja na bolje, to je proces u kojem se konstantno ide dva koraka napred, tri koraka nazad. Ali promena je neminovna. Naše društvo je i dalje netolerantno i nasilno, ali ono što se dešava jeste da je sve više građanskog udruživanja u promeni te situacije i u odbrani svojih elementarnih prava. I to daje nadu. Ono što jeste opasno to je da se neka prava, koja smo uzimali zdravo za gotovo, ponovo dovode u pitanje. Tu je pravo na zdrav vazduh i zdravu prirodnu okolinu, koje se svakodnevno krši širom Srbije. Ili su to ženska prava, gde se još uvek srećemo sa jako mizoginim fenomenima, od mizoginije u jeziku do mizoginije u svakodnevnici, radu, odnosima itd. A delovalo je da se došlo do određenih neprikosnovenih ženskih prava. Tako da tu moramo da budemo stalno na oprezu i da podsećamo na ono šta se dešavalo, osvojilo, a šta se sada dešava.

– Jedan od programa vašeg festivala “Spajajući vekove”, organizovanog povodom 30-godišnjice, jeste i razgovor o revolucionarnim potencijalima umetnosti. Gde vidite taj potencijal, posebno danas, kada se čini da ni na političkoj sceni  Srbije nema potencijala za bilo kakve suštinske promene?

Dijana Milošević: Upravo u našoj predstavi “Zagonetka revolucije” glumci izgovaraju repliku kako je prava umetnost uvek revolucionarna. I ja u to duboko verujem I mislim da jedino takva umetnost ima smisla. Jer ona pokreće na otpor, na promišljanje, na neslaganje. Fantastičan mislilac, američki istoričar Hauard Zin, svojevremeno je napisao da je istorija pokazala da su se najstrašnije pojave – kao što su rat, genocid, ropstvo... desile kao rezultat poslušnosti, a ne neposlušnosti. I tu je revolucionarna moć umetnosti svuda. pa i u našem kontekstu – da održava plamen nepristajanja. Tako da je taj potencijal kod nas upravo među nama, koji ne pristajemo i nama kojih se tiču drugi. Konkretno, taj potencijal se nalazi u nezavisnoj sceni, pa je ona, između ostalog, i zato tako slabo podržana od strane državnih tela koji odlučuju o finansiranju kulture. A ne zbog toga što zaista nema para. Da parafraziram mađarskog filozofa Gaspara Tomasa – potencijal za promenu se nalazi u malim transparentnim organizacijama koje su posvećene istini.

Zagonetka revolucije, foto: Tanja Drobnjak

– Bili ste jedni od pionira alternativne pozorišne scene kod nas. Koliko je vaš rad u međuvremenu uticao na stvaranje novih grupa? Koga biste mogli da navedete kao svoje “naslednike” ili sledbenike?

Dijana Milošević: Kada smo počinjali, gotovo da nije bilo profesionalnih pozorišnih trupa, ili neki sporadični slučajevi koji su nastajali brzo su i nestajali. Ta situacija se polako menjala i jako sam ponosna što smo mi, sa drugim trupama, prvo osnovali Asocijaciju nezavisnih teatara, kojih je bilo manje od desetak tokom devedestih, da bi se na taj način položilo zrno za današnju veliku mrežu NKSS, koja broji gotovo stotinu organizacija u Srbiji. Reakcije drugih koje smo dobijali ticale su se toga da je važno da mi postojimo kao neki svetionik, jer dajemo nadu onima koji dolaze da je moguće opstati i raditi svoju umetnost na naš način. To je nešto što je i nama bilo izuzetno važno i davalo snagu da istrajemo.

Ne bih mogla reći ko su nam sledbenici jer bi to bilo nadobudno, ali sigurna sam da smo bili inspiracija mnogima, ne samo kod nas, već i u svetu. Tokom ovih godina stotine studenata iz celog sveta je dolazilo da radi sa nama, pa je to ostavilo traga i van granica naše zemlje.

Zemlja, foto: Đorđe Tomić

– Čini se da je ovdašnja institucionalna pozorišna zajednica i dalje više ravnodušna nego solidarna u odnosu na nezavisnu scenu. Kako to tumačite? Šta bi trebalo promeniti da dođe do snažnije saradnje javnog i civilnog sektora u kulturi i umetnosti?

Dijana Milošević: Promena prvo mora da krene od obrazovanja, tj. od Fakulteta dramskih umetnosti i srodnih umetničkih fakulteta. To govorim sa punom odgovornošću, jer sam i sama profesorka na Institutu za umetničku igru, koji neguje jedan savremeni sinkretički pristup scenskim umetnostima i dokazuje koliko je taj pristup uticao na našu plesnu scenu u pozitivnom smeru. Naše pozorišne visokoškolske ustanove često neguju jako staromodan izraz i pristup, koji je već uveliko prevaziđen u svetu, a koji upravo formira ovu podelu koju ste naveli. Taj pristup zamrzava pozorište u vremenu, takvo pozorište se nije pomerilo od prve polovine prošlog veka, ne uvažava savremenu vizuelnu umetnost, savremenu muziku, instalacije, performans, tako da onda pozorišne kuće postaju bastioni nekog muzejskog teatra. I, naravno, drugi važan uslov za promenu jeste da država počne da finansira saradnju institucionalnog i civilnog sektora, kao nešto što bi donelo napredak i jednoj i drugoj strani.

– Imate li uvid kakav je na tom planu odnos u svetu, s obzirom da dosta nastupate u inostranstvu?

Jadranka Anđelić: Velika većina pozorišnih škola i akademija u Evropi i Americi se bazira na proučavanju scenskih umetnosti u svim svojim oblicima i različitim metodologijama tako da studenti već na prvim studijama mogu da upoznaju različite umetničke pristupe i da ih praktikuju. Takođe su česti gostujući profesori – pozorišni umetnici koji predstavljaju svoje pristupe rada i drže praktične seminare, pa studenti imaju uvid u još raznovrsnije umetničlke prakse. Tako da se mladom umetniku otvara polje mogućnosti, a kasnije stvaralaštvo je stvar ličnog senzibiliteta i odabira.

Žene dade, Bojana Janjić

– Kako je pandemija korona virusa uticala na vaš rad i međunarodnu saradnju i šta mislite o posledicama pandemije na kulturu i umetnost uopšte?

Jadranka Anđelić: Pandemija je najviše pogodila aspekt igranja predstava koji je cilj pozorišne produkcije. Kontakt sa publikom je ono što je najviše nedostajalo i nama i, verujem, publici. Ipak, u DAH Teatru smo kreirali kontinuitet rada, uspeli da završimo novu predstavu "Za tvoje dobro", sa prekidom u vreme restrikcija. Uz pomoć Goethe Institita, koji je finansirao projekat, kreirali smo u 2020. godini "Preobražaj teatra ka novoj budućnosti", projekat koji se bavio susretom digitalne umetnosti i teatra. U saradnji sa video-filmskim umetnicima (Evelini Kosta i Nemanja Maraš) snimili smo 24 kratka video koji se baziraju na scenama iz tri predstave i bave se temama kao što su multikulturalna tolerancija, kreativna artikulacija građanskih nezadovoljstva i dečja prava. Kao i vebinar "Igraj svoje pravo" i seriju onlajn razgovora sa međunarodnim i lokalnim umetnicima – "Povezivanja". Nastavili smo da igramo predstave čim su se pozorišta otvorila. Kreirali smo performans "Zemlja". Na kraju godine smo realizovali uživo festival Umetnost i ljudska prava.

Pandemija je intenzivirala upotrebu digitalnih medija koji su već bili sve prisutniji. Sa jedne strane su otvorili nove mogućnosti i navike komunikacije, pogotovu sa udaljenim umetnicima-partnerima, ali u isto vreme podsetili su i na važnost živog kontakta koji je nezamenjiv. Karakteristika našeg rada su međunarodna gostovanja, pa je pandemija prošle godine to drastično promenila, kao i u mnogim teatrima širom sveta. Međunarodna saradnja u nekoliko evropskih projekata je nastavljena preko digitalnih platformi i tako smo održavali redovne kontakte, a polako se vraćamo i  programima i susretima uživo.

Protekla godina je već ostavila velikog traga na umetnost uopšte, pre svega kroz ograničenja umetničkog rada, što zbog nedostatka aktivnosti/angažmana, finansiranja, nemogućnosti rada sa drugima kao i  velikog straha publike da se sretne sa umetnicima i njihovim delima (od pozorišta do galerija i muzeja). Međutim, većina umetnika je ovaj period promišljala na dubljem nivou (što je u prirodi umetnosti) i, pored ogromnih prepreka i zastoja u radu, nudila kreativna pitanja o vremenu koje živimo. Kao i uvek u kriznim vremenima, na nama je da smisleno upotrebimo tehnike i instrumente umetničkog izraza koji su nam dostupni.

Za tvoje dobro, foto: Una Škandro

– Kako ste izdržali proteklu godinu u pogledu finansija i kako vidite odnos države prema kulturi u kontekstu posledica pandemije?

Jadranka Anđelić: Mi smo nezavisna organizacija koja projektno funkcioniše i redovno konkuriše na dostupne konkurse. Prethodnu godinu smo pomenute projekte realizovali uz pomoć Međunarodnog fonda za pomoć nemačkog Saveznog ministarstva spoljnih poslova, Goethe-Instituta i drugih partnera, holandske ambasade, Fonda za otvoreno društvo, Ministarstva kulture, u saradnji sa Kulturnim centrom Parobrod, Malim pozorištem "Duško Radović", Kućom ljudskih prava, Centrom za kulturnu dekontaminaciju, kao i sredstvima iz programa Kreativne Evrope. Država je odvojila pomoć samostalnim pozorišnim umetnicima, što je svakako bilo dobro, bez obzira na skromna sredstva. Nama hronično nedostaju veća sredstva za ulaganje u kulturu, jer samo tako je moguće ostvariti relevantnu produkciju u zemlji koja će onda biti primećena i na međunarodnom nivou, što je državi u interesu.

– Kako imperativ sveopšte digitalizacije utiče na vašu produkciju i odnos prema umetnosti generalno?

Jadranka Anđelić: Kao što sam rekla, ona je sve uključena u naš rad ali vodimo računa da ima smisla, da je povezana sa našom misijom i da odražava naše umetničke kriterijume.

– U novije vreme dosta se govori o edukaciji publike. Vi se time odavno bavite. Ima li napretka?

Jadranka Anđelić: Verujemo da ima. U odnosu na početke DAH Teatra, čini se da je veći broj publike koje je otvoren za savremeni teatarski izraz koji je, pored svega i primereniji duhu i dinamici života npr. mladih.

Mislimo da se edukacija publike bazira na veri da svaki gledalac ima potenicijal da komunicira sa delom, bez obzira na svoje iskustvo, obrazovanje, pripadnost... Jer, polazimo od stava da predstave ne komuniciraju samo tekstom ili idejama, već na više nivoa, koji uključuju vizuelnost, muzikalnost, energiju, dinamiku celine i kao i kada slušamo muziku, možemo da uživamo u predstavi i da ne tražimo stalno da “razumemo” ono što vidimo. Jer, tradicionalno to razumevanje treba da dođe iz glave, iz deklarisanih ideja i jedne poruke, a to očekivanje ograničava percepciju predstave. Savremena umetnost se već odavno – - početkom XX veka, oslobodila od takvog interpretiranja umetnosti. Kroz predstave, radionice, kroz razgovore posle predstava i naš opši stav o umetnosti, želimo da “edukujemo” kreativnog i slobodnog gledaoca.

– Festival “Spajajući vekove” svojevrsna je revija vaše recentne produkcije, uz gostovanje Odin teatra. Na koji ste projekat posebno ponosni u protekle trio decenije i zašto?

Dijana Milošević: Ponosna sam pre svega na to što smo ostali i dalje posvećeni svom radu, sa verom da umetnost i teatar imaju moć da podstaknu pozitivne promene i što smo sačuvali jezgro DAH Teatra, koga čine individue potpuno posvećene svom radu sa velikom verom i ljubavlju i za rad i jedni za druge.

(SEEcult.org)