Moj otac je bio ubica
Dokumentarni film “Dobar otac - optužnica ćerke” Joaša Tatarija (Yoash), uz razgovor sa Beate Niman (Beate Niemann), ćerkom šefa beogradskog Gestapoa koja predstavlja sopstvenu istragu o zločinima svoga oca, imaće srpsku premijeru 20. oktobra u Kulturnom centru Rex, u okviru projekta “Poseta Starom Sajmištu. Kriterijumi i merila sećanja” u realizaciji Rexa. Film “Dobar otac - optužnica ćerke” prikazuje ženu koja je spremna da beskompromisno predstavi očevu mračnu prošlost, ali pokazuje i da njen stav nije uvek bio prihvatan sa razumevanjem.
Dokumentarni film “Dobar otac - optužnica ćerke” Joaša Tatarija (Yoash), uz razgovor sa Beate Niman (Beate Niemann), ćerkom šefa beogradskog Gestapoa koja predstavlja sopstvenu istragu o zločinima svoga oca, imaće srpsku premijeru 20. oktobra u Kulturnom centru Rex, u okviru projekta “Poseta Starom Sajmištu. Kriterijumi i merila sećanja” u realizaciji Rexa.
Film “Dobar otac - optužnica ćerke” prikazuje ženu koja je spremna da beskompromisno predstavi očevu mračnu prošlost, ali pokazuje i da njen stav nije uvek bio prihvatan sa razumevanjem.
U potrazi za istinom o prošlosti svog oca, Beate Niman je 2001. godine prvi put došla u Beograd. Njen otac, Bruno Zatler (Bruno Sattler), kao šef Gestapoa u Beogradu, bio je direktno odgovoran za ubistva jevrejskih žena i dece iz logora na Sajmištu.
Tatari je dokumentovao je jednogodišnju istragu o zločinima Zatlera, a Beate Niman će u razgovoru nakon projekcije, koju će moderirati Rena Redle, govoriti o procesu kroz koji je prošla tokom svoje istrage i odgovarati na pitanja publike.
Porodica Beate Niman decenijama je smatrala da njihov otac nije kriv i da je ležao nevin u zatvoru Demokratske Republike Nemačke. Zatlerove kolege, zločinci iz rata, kao što je bio njegov direktor i šef Gestapoa cele okupirane Srbije - Emanuel Šefer (Emanuel Schäfer), boravile su kratko u zatvorima Savezne Republike Nemačke (Šefer je u zatvoru bio tri godine).
Kako su njegove kolege u Zapadnoj Nemačkoj bile brzo oslobođene, smatrano je da je Zatler “nevina žrtva komunističkog nepravednog suda DDR-a”, jer je tamo bio osuđen na doživotnu robiju zbog zločina u Jugoslaviji i SSSR.
U početku svog istraživanja, sa namerom da oca posthumno rehabilituje, Beate Niman je odmah nakon pada Berlinskog zida predala zahtev za pregled akata i dokumentacije kod Gauck-Behörde - institucije koja je zadužena za čuvanje akata i dokumentacije državne bezbednosti DDR-a. Ali, saznanje o jezivim zločinima koje je njen otac počinio u SSSR, Jugoslaviji i drugim okupiranim teritorijima, predstavljalo je šok za nju.
Odlučila je da predstavi priču svoga oca u javnosti i krenula je u potragu za dokumentima o njegovim zločinima koji su je doveli u Beograd. Na mestu bivšeg logora, sastala se sa Ljiljanom Đorđević koja je kao logoraško dete preživela Sajmište i koja joj je ispričala svoje sećanje na odvođenje ljudi u gasne kamione “dušegupke”.
U filmu nema spoljnog naratora ili komentatora, što ga čini ga posebno autentičnim.
Nagrađen je glavnom nagradom na New York Festivals - International TV Programs and Films, a nastao je u produkcji Westdeutscher Rundfunk.
Film će biti prikazan sa srpskim i engleskim titlovima, a razgovor sa Beate Niman će biti uz simultani prevod na srpski i na nemački jezik.
Logor na Sajmištu je, inače, odnovan 8. decembra 1941. godine, pod upravom Gestapoa za Srbiju i komandom oficira SS.
Posle streljanja muškaraca, prve jevrejske i romske porodice, uglavnom žene, deca i starci, odvedeni su u Jevrejski logor Zemun. Ukupno je bilo internirano oko 6.400 Jevrejki i oko 600 Romkinja.
U drugoj polovini marta 1942. godine specijalni kamion - gasna komora marke Zaurer (Saurer), napravljen u Nemačkoj kao sredstvo za masovno ubijanje, stigao je u Beograd sa dvojicom oficira Vilhelmom Gecom (Wilhelm Goetz) i Ervinom Majerom (Erwin Meyer). Nemačka policija je uhapsila sve lekare i bolesnike iz Jevrejske bolnice u ulici Visokog Stevana (danas se u toj zgradi nalazi Defektološki Fakultet, dok je pre okupacije to bila zgrada Jevrejskog ženskog društva), 18. i 19. marta 1942. godine.
Uhapšeni su i osoblje i bolesnici smešteni u zgradi Jevrejskog kulturnog društva “Oneg Šabat" u Jevrejskoj ulici.
Od 19. do 22. marta 1942. godine, između 700 i 800 Jevreja iz te grupe odveženo je i ubijeno u gasnom kamionu, “dušegupki".
Njihova tela su zakopana u posebno pripremljenim rakama u Jajincima.
U periodu od aprila do 10. maja 1942. godine Jevrejkama i njihovim porodicama u logoru na Sajmištu saopšteno je da će biti prebačeni u drugi logor u Rumuniji ili Poljskoj. Rečeno im je i da svoje stvari spakuju u pakete i da ih označe imenom i adresom.
Svi su bili ugušeni u “dušegupki" na putu preko pontonskog mosta kroz Beograd ka Jajincima.
Tamo su njihovi leševi zakopani, zajedno sa leševima drugih zatočenika.
Tokom 1943. i 1944. godine, leševi su ekshumirani i spaljeni da bi se uništili svi tragovi zločina.
Odgovorne osobe za uništenje Jevreja bile su: Emanuel Šefer, šef svih policijskih službi u Srbiji, Bruno Zatler, šef Gestapoa, kao i komandant Jevrejskog logora Zemun, Herbert Andorfer, sa pomoćnikom Edgarom Engeom.
Sajt projekta “Poseta Starom Sajmištu. Kriterijumi i merila sećanja” je
http://starosajmiste.info
Događaj su podržali Rosa Luxemburg Stiftung i Goethe Institut Beograd.
(SEEcult.org)
