Monografija Gorana Markovića

Knjiga “Nacionalna klasa – Igrani filmovi Gorana Markovića”, koju je priredila Maja Medić, a objavio Filmski centar Srbije, predstavlja na više od 300 strana, uz mnoštvo fotografija, impresivnu karijeru jednog od najznačajnijih srpskih filmskih reditelja i scenarista.

Luksuzno izdanje predstavili su 8. decembra u Jugoslovenskoj kinoteci Goran Marković, direktor izdavačke kuće “Klio” Zoran Hamović, glumac Sergej Trifunović i Maja Medić, a promociju je vodio urednik izdanja FCS-a Miroljub Stojanović, u prisustvu velikog broja glumaca, prijatelja i saradnika, ali i obožavalaca Markovićevih filmova koje je moguće videti na retrospektivi u Muzeju Kinoteke.

Povodom izlaska monografije, Marković je rekao da je u prvi mah bio uplašen, jer “nekako nameće ideju da je to kraj”, što ne može da prihvati. “Naravno, kada sam video sadržaj obradovao sam se. Toliko je puno truda i dobrog ukusa uloženo u nju”, rekao je Marković, koji je i sam autor jednog od tekstova u monografiji, odnosno odlomka iz njegove knjige “Češka škola ne postoji” u kojem se osvrće na svoje početke i prvi amaterski film “Pustite me da prođem”.

Maja Medić je izjavila da joj je u tom obimnom projektu saradnja sa Markovićem bila najzahvalniji deo priče.

“On je osoba od poverenja i davanja šanse ljudima. Ta podrška me je motivisala. U radu na knjizi najveći deo posla bio je pronalaženje arhivskih materijala i fotografija iz njegove 40 godina druge karijere. Kada sam sve prikupila i počela da slažem ovu slagalicu, to je bilo čisto uživanje”, rekla je Maja Medić, koja je nedavno priredila i knjigu povodom 40 godina serije “Grlom u jagode” (sa Stefanom Arsenijevićem).

Direktor izdavačke kuće Clio, Zoran Hamović, koji je objavio dve Markovićeve prozne knjige, rekao je da je monumentalnost “jedina reč koja ga karakteriše”.

“Ova voluminozna knjiga je prirodan odgovor. Onaj ko ju je smislio i pravio pronašao je odgovarajući izraz, nije bio pretenciozan”, rekao je Hamović, navodeći da je atmofera u knjizi filmska, i u “jednom segmentu moćnija od slike, jer objašnjava i ono ispred i iza scene, rekonstruiše jedno vreme i njegov duh, a Marković je upravo onaj ko daje priliku da se razume jezik epohe”. 

Marković je rekao da je zapravo režirao pišući.

“Puno sam radio na scenarijima, u mnogo verzija, tako da sam uvek mnogo pisao. Za ‘Nacionalnu klasu’ čak 12 verzija, svaku na po više od 100 strana i to u ono doba na pisaćoj mašini. Uostalom, Žika Pavlović je rekao: ‘Pisanje se uči tako što sedneš i pišeš’. Kada su se pojavili kompjuteri, odmah sam se ‘primio’, seo pred ekran i u jednom dahu napisao prvu ruku scenarija ‘Već viđeno’”, rekao je Marković, čiju je monografiju dizajnirao Slavimir Stojanović.

Miroljub Stojanović istakao je da je knjiga stručno opremljena bitnim podacima i kao takva značajna sa istraživače, ali da kroz sećanja Markovićevih saradnika pruža čitaocu i razne šale i pikanterije.

Posebno je istakao “stilsku i tekstualnu bravuru” Sergeja Trifunovića, koji je rekao da je njegov tekst “Goran i ja” prilično emotivan i da je Marković, koji mu je bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odigrao važnu ulogu u njegovom životu.

“Ja sam njegov student, saradnik, fan - sve to, ali pre svega fan. Kada sam kao srednjoškolac gledao filmove Gorana Markovića i Srđana Karanovića  definitivno se kod mene iskristalisalo da ću se baviti glumom”, istakao je Trifunović.

Knjiga “Nacionalna klasa: Igrani filmovi Gorana Markovića” sadrži više od 300 crno-belih i fotografija u boji, kako prizora iz Markovićevih filmova, tako i sa snimanja, kao i stranica scenarija, nacrta/skica scenografa i kostimografa…

Autor uvodnog teksta “Struktura paradoksa” je Miroljub Stojanović, koji je dao prikaz Markovićevog opusa, sa posebnim akcentom na njegov eklekticizam. Nešto ličniji ton izrazio je Rade Šerbedžija u osvrtu na saradnju i prijateljstvo sa Markovićem.

Knjiga hronološki prati Markovićev opus, počev od debitantskog igranog filma “Specijalno vaspitanje” (1977), kojim je 5. decembra i otvorena njegova retrospektiva u Jugoslovenskoj kinoteci, do poslednjeg – “Falsifikatora” (2013). Svaki odeljak sadrži tehničke podatke o filmu i kratak osvrt reditelja, te kraće izjave njegovih saradnika, uz mnoštvo fotografija.

Opisano je ukupno 13 dugometražnih filmova (12 igranih i jedan dokumentarni) – “Nacionalna klasa” (1979), “Majstori, majstori!” (1980), “Variola vera” (1982), “Tajvanska kanasta” (1985), “Već viđeno” (1987), “Sabirni centar” (1989), “Tito i ja” (1992), “Urnebesna tragedija” (1995), “Srbija godine nulte” (2001), “Kordon” (2003), “Turneja” (2008) i “Falsifikator” (2013).

Monografija sadrži i obimnu biografiju Markovića, uključujući i njegovo delo u pozorištu.

(SEEcult.org)