Može li kultura u Srbiji bez evropske podrške?

Kultura u Srbiji ne bi trebalo da očekuje bitne promene na sistemskom nivou od najavljenog otvaranja Poglavlja 26 u pregovorima sa Evropskom unijom, budući da je politika EU da na tu oblast ne utiče, osim pružanjem okvira za njen razvoj kroz programe finansijske podrške, kakva je Kreativna Evropa. Stoga je na samim akterima kulturne scene da se izbore za poboljšanje položaja kulture u društvu i izdejstvuju mere kulturne politike koje bi omogućile održivost i razvoj tog sektora, a samim tim i ravnopravnije učešće u evropskim programima podrške, čulo se 26. oktobra na panel diskusiji “Može li kultura u Srbiji bez Evrope” na štandu Delegacije EU i EU Info centra na 61. Sajmu knjiga u Beogradu.

U razgovoru predstavnika Delegacije EU, Deska Kreativna Evropa i Media deska, Foruma za kulturu Evropskog pokreta, ekspertskog Tima Evropa Srbija i Kolarčeve zadužbine, kao i aktera nezavisne kulturne scene i stručnjaka iz publike, predočeno je i niz problema sa kojima se suočavaju institucije i organizacije civilnog društva u kulturi kako zbog neodgovarajuće kulturne politike, tako i zbog ekonomske, pre svega poreske.

EU se, kako je rečeno, ne meša u oblast kulture u pregovaračkom procesu o poglavlju 26, u kojem su i obrazovanje, mladi i sport.

“Kultura je deo jednog prilično malog poglavlja od ukupno 35, koliko ih ima u procesu pregovaranja. Na žalost ili na sreću za kulturu, EU se ne meša u tu oblast. Ta oblast je nešto što članice EU ljubomorno čuvaju i to se neće menjati, kao što ne uređuju ni oblasti obrazovanja, mladih i sporta”, rekla je  rekla je savetnica za komunikacije u Delegaciji EU Nadežda Dramićanin, napominjući da to ne znači da za EU nije bitno da podrži kulturu i pomogne da se razvija, odnosno da daje okvire, a to čini upravo kroz program Kreativna Evropa. Tu su, kako je napomenula, i programi IPA, pretpristupni fondovi EU, koji mogu da podstaknu donekle razvoj kulture kroz razvoj civilnog društva kojem se svake godine dodeljuju grantovi u iznosu od jedan do dva miliona evra.

“Evropska komisija, dakle, ne ocenjuje kulturu, tu smo da podstaknemo i da ponudimo primere dobre prakse. Smatramo da kultura u Srbiji ili u bilo kojoj drugoj zemlji ne može sama. Zapravo može, ali ne mislimo da je to dobar put, odnosno mislimo da je put saradnje bolji. Jer, da biste dobili neke fondove morate da sarađujete s nekoliko zemalja u Evropi”, rekla je Nadežda Dramićanin.

Na važnost podrške EU ukazala je i moderatorka razgovora Vesna Milosavljević, urednica portala SEEcult.org, navodeći da je to zapravo gotovo jedina mogućnost finansiranja međunarodnih projekata, s obzirom na povlačenje većine ostalih fondova iz regiona. Bez podrške EU kultura u Srbiji bi, kako je dodala, ostala oslonjena samo na državni i lokalne budžete za kulturu, koji su notorno mali i ne mogu da obezbede održiv razvoj sektora. U tom pogledu je posebno ugrožena nezavisna scena koja deluje neprofitno i, za razliku od budžetski finansiranih ustanova kulture i aktera iz oblasti kreativnih industrija, u potpunosti zavisi od projektnog finansiranja. Stoga je, kako je rečeno, potrebno unaprediti svest i na nivou EU o neophodnosti uvažavanja realnih mogućnosti kulturne scene, jer čak i ako su neki fondovi dostupni, nije ih moguće koristiti zbog neizvesne održivosti i nedovoljno razvijenih kapaciteta.

Budući da kultura u Srbiji nije na lestvici prioriteta, te da ni u predizbornim kampanjama nije bila tema političkih stranaka, da se budžeti za kulturu smanjuju i na državnom i na lokalnim nivoima i da postoji čitav niz otvorenih pitanja, uključujući i nedovoljnu saradnju javnog i civilnog sektora u interesu obostranog jačanja kapaciteta, u diskusiji je rečeno i da bi otvaranje Poglavlja 26 moglo da bude prilika da se te važne teme nađu ponovo u javnosti, između ostalog i zbog dugoočekivane Strategije razvoja kulture koja je predviđena Zakonom o kulturi, a prema najavi ministra Vladana Vukosavljevića, konačno je u izradi i trebalo bi da se nađe početkom sledeće godine na javnoj raspravi.

Iako je situacija u kulturi teška, Srbija se može pohvaliti učešćem na konkursima Kreativne Evrope, a ovih dana upravo se našla i na prvom mestu po broju odobrenih projekata književnih prevoda (od 19 podnetih, šest uspešnih). Ukupno u programu Kreativna Evropa trenutno učestvuje više od 40 organizacija iz Srbije, kako iz javnog, tako i iz civilnog sektora, rekla je Nina Mihaljinac iz Deska Kreativna Evropa Srbija, ukazujući i na mogućnost uticanja na pojedine uslove finansiranja.

“Konkurs za književne prevode je, na primer, najpre podrazumevao da može da se prevodi sa svih jezika i dobili ste situaciju da se veliki jezici prevode na velike, a mali na male, pa je došlo do segregacije. Sada je uslov da se sa malih prevodi na velike i obrnuto”, rekla je ona, dodajući da u procesu evropskih integracija i Srbija treba da pronađe svoje interese.

Iako iz Deska KE Srbija nema predstavnika u pregovaračkom timu za Poglavlje 26, ona je rekla da se to telo, koje deluje nezavisno od Ministarstva kulture, trudi da napravi širi uticaj, pa je u okviru Foruma održanog na Kolarcu, organizovalo niz ekspertskih radnih stolova na temu strateškog pozicioniranja međunarodne saradnje u Srbiji.

“Ekspertske grupe su pravile strateške analize i preporuke. Dobili smo zaključke sa kojima ćemo nastupiti pred ministrom kuture, objavićemo publikaciju, radićemo na promociji strateških ciljeva…”, rekla je Nina Mihaljinac, navodeći da rukovodilac Deska KE Srbija Dimitrije Tadić, inače savetnik za savremeno stvaralaštvo u Ministarstvu kulture, učestvuje u radnoj grupi za izradu Strategije razvoja kulture, a dobio je zadatak da definiše prioritete u oblasti kreativnih industrija.

Pitanje odnosa kulture i kreativnih industrija bilo je, inače, u žiži polemike i prilikom usvajanja programa Kreativna Evropa na nivou EU, koji je i kasnio upravo zato što države članice nisu mogle da se dogovore šta će biti njegov sadržaj, rekla je Nina Mihaljinac.

“U tom smislu program Kreativne Evrope ima i neke pozitivne, i neke negativne aspekte. Jedna struja je tražila da se akcenat stavi na neprofitne vrednosti (edukacija, socijalno uključivanje, eksperiment), neke su insistirale na projekte profitno orijentisane. Postoji i u EU ideološka podela, kao i kod nas”, rekla je Nina Mihaljinac, ističući da su svakako pozitivne neke primarne vrednosti koje program Kreativna Evropa razvija, a to je evropski kulturni prostor, demokratija, jednakost, prava, razvoj publike…

Nina Mihaljinac ocenila je i da uloga civilnog sektora nije da čeka da Ministarstvo donosi strategije, nego da bude korektivno u odnosu na delovanje javnog sektora, da iznosi predloge, lobira i traži podršku.

“Jedna od strategija za dobijanje te podrške jesu javno-civilno-privatna partnerstva, što je i rezultat svih diskusija koje smo vodili na Forumu Kreativne Evrope”, rekla je ona, ocenjujući i da se bez potrebe pravi polaritet i produkuju konflikti na nivou javno-civilno.

Srbija je od kraja 2015. godine uključena i u potprogram Media Kreativne Evrope za audioviuzelnu delatnost, a prema rečima rukovoditeljke Media deska Srbije Nevene Negojević, za sada je podržano osam projekata, najviše za razvoj filmova. Takođe, Srbija je jedna od prvih zemalja niskog produkcijskog kapaciteta koja je dobila podršku na konkursu za TV program, koji je jedan od najkompleksnijih. Festivali se nisu baš najbolje snašli, pa je jedino Palićki filmski festival dobio podršku.

“Ali, za sledeću godinu znamo gde smo grešili, pa će i te aplikacije biti kvalitetnije. Ono što je zanimljivo jeste što je Beldocs, međunarodni festival dokumentarnog filma, dobio podršku za razvoj industrijskog marketa. I tu se negde vidi prioritet Media potprograma, jer su im dali pare da organizuju prvi market filmkih profesionalaca. To Srbija do sada nije imala i biće jedna od retkih zemalja u regionu koja će to organizovati ove godine”, rekla je Nevena Negojević, dodajući da se kroz sve podržane projekte prepoznala tendencija da su projekti odobreni kompanijama koje su već uglavnom veoma aktivne na nivou međunarodne saradnje.

Specifičnost Media programa, koji ima kontinuitet već 25 godina, jeste u tome što je pre svega orijentisan ka profitnoj strani, pa iz toga proizilazi i problem odnosa malih zemalja i zemalja koje imaju visoke produkcije.

“Neka od tih pitanja se rešavaju među deskovima i među samim zemljama, neka se rešavaju u Briselu. Naši kapaciteti da utičemo na te  programe postoje”, rekla je ona i istakla da je dobro što je kod potprograma Media i dalje bitno regioalno umrežavanje, koje tek onda ide na međunarodni nivo.

Na teškoće aktera iz Srbije da učestvuju na konkursima KE govorila je i Lola Joksimović, koja je vodila Tačku kulturnog kontakta u okviru ranijeg programa “Kultura 2007-2013”, a članica je i Tima Evropa Srbija koji okuplja stručnjake različitih profila kako bi pružili pomoć i informacije građanima, udruženjima, medijima… o procesu evropskih integracija i EU.

Posebno je skrenula pažnju na umanjene šanse OCD, naročito manjeg obima, koje i čine 80 odsto civilnog društva u kulturi.

“Male organizacije mogu sebe da dovedu do stravičnog zamora zbog hiperprodukcije kroz koju jedino mogu da dođu do sredstava i to kroz proces u kojem predstavljaju jednog od manjih partnera. Naš kulturni sistem je potpuno pogrešno postavljen, a nije nikad razvijan, ne postoji kulturna strategija koja bi pomogla manjim organizacijama”, rekla je Lola Joksimović, koja radi i kao projektni menadžer u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Napominjući da se smanjio broj fondacija i drugih izvora finansiranja iz regiona, koji je jedno vreme bio politički interesantan, Lola Joksimović je podsetila da je za učešće u KE neophodno pribaviti najmanje 40% sufinansirajućih sredstava od ukupne vrednosti projekta, zbog čega organizacije dolaze u situaciju da li da se uopšte u to upuštaju i prihvate grant.

Iako u Ministarstvu još od 2008. godine i ulaska Srbije u tadašnji program Kultura 2007-2013. postoji mehanizam dodele određenog procenta neophodnih sufinansirajućih sredstava, a od pre dve godine je uveden i poseban konkurs za projekte podržane od međunarodnih fondova (do 30% vrednosti odobrenog budžeta za status partnera, odnosno do 40% ako je reč o nosiocu projekta), opet je neophodno obezbediti najmanje 10-20% nedostajućih sredstava, a mogućnosti za to je sve manje.

Veliki problem je i nedostatak prostora za rad, koji organizacijama civlinog sektora hronično nedostaje, a javni prostori im nisu na raspolaganju, što sve utiče, kako je ukazala Vesna Milosavljević, na smanjenje njihovog kapaciteta za sprovođenje projekata i programa koji bi bili finansirani kroz evropske fondove. Kao primer je navela, aktuelni problem Dah teatra, svojevremeno prvog i dugo jedinog predstavnika kulturne scene iz Srbije koji je bio uspešan nosilac projekta podržanog od programa Kultura 2007-2013, a sada se suočava sa sudskim nalogom da napusti zakupljeni prostor u osnovnoj školi u Marulićevoj koji već deset godina koristi, i to na osnovu tužbe gradskih vlasti. Stoga je pitanje kako će organizacije civilnog sektora u kulturi, koje su pritom posebno marginalizovane na gradskim konkursima za kulturu, moći da obezbede osnovna sredstva za funkcionisanje da bi mogle da učestvuju na konkursima Kreativne Evrope i bile konkurentne ne samo u odnosu na kolege u široj Evropi, već i na organizacije u pojedinim zemljama u regionu koje su u boljem položaju.

Iako je situacija jako teška, kako je rekla Lola Joksimović, ipak nije sve tako crno, i to pre svega zato što sve organizacie iz Evrope “jako emancipovano prihvataju saradnju sa organizacijama iz Srbije”.

“Mi svi imamo svoju istoriju, svoj portfolio, znanje, ideje, i to je ono što predstavlja našu dodatnu vrednost. Problemi su objektivni, a nacionalni moraju i da se rešavaju na nacionalnom nivou”, dodala je ona.

I direktorka Kolarčeve zadužbine Jasna Dimitrijević ukazala je na probleme kulturne politike koji predstavljaju prepreku i akterima sa institucionalne, i sa nezavisne scene, kao i unapređenju njihove saradnje koju Kolarac, inače, pokušava da razvije.

“Ako mi nemamo unutar naše države definisanu kulturnu politiku, ne možemo da očekujemo od pregovaračkih poglavlja da će nam neko dati rešenje za ono za šta mi sami nemamo rešenje”, rekla je Jasna Dimitrijević, koja je detaljno predstavila i projekat Take Over, podržan od Kreativne Evrope, u kojem Kolarac učestvuje kao jedan od partnera, a usmeren je na razvoj publike.

Prema njenim rečima, primetno je i pogrešno poistovećivanje međunarodne saradnje (u vidu gostovanja stranih pozorišta na primer ili stranog učešća na festivalima) sa saradnjom koja se postiže kroz program Kreativna Evropa.

“Jedan od utisaka sa sesije na Forumu Kreativna Evropa, na kojom smo se bavili analizom izvođačkih umetnosti, bio je da postoje državna pozorišta i institicije koje kažu – dobro, mi imamo godinama unazad festival, komuniciramo svake godine sa inostranstvom, imamo 11 gostujućih ansambala iz inostranstva, to se plaća iz lokalnog budžeta, ili Ministarstva, i to je međunarodna saradnja, te nam u tom smislu Evropa i ne treba. Pitanje učešća u projektima EU nije, međutim, stvar međunarodne saradnje, nego je povezivanje i komunikacija na bazi razmene ideja, prioriteta, strategija, znanja, koje će unaprediti život u Evropi kroz ono što je kultura. Tako da ono što su teme kojima se bave konkursi jeste nešto što je zajednički problem, ili zajedničko nalaženje rešenja kroz projekte za sve nas”, rekla je ona, navodeći kao primer jednog takvog problema upravo pitanje razvoja publike, kojim se bavi Kolarčeva zadužbina kroz projekat “Take over”, specifičan između ostalog i po uvođenju inovativnog modela Saveta mladih koji predlažu i učestvuju u produkciji novih programa.

Napominjući i da je Kolarac netipična institucija, jer već pet godina nije na budžetskom finansiranju, ona je rekla da je tipičan, međutim, po svemu onome što karakteriše svaku instituciju koja ima toliko godina rada za sobom.

“Imamo iste probleme koje imaju i sve državne institucije - u sistemu, načinu organizovanja, broju zaposlenih, troškovima struje i grejanja, nemogućnostima da se investira u tehniku…”, rekla je ona, pominjući i problem velikog broja zapolenih, čija struktura, međutim, nije u skladu sa realnim potrebama i novim tendencijama na kulturnoj sceni.

Osvrćući se na problem nedovoljne saradnje javnog i civilnog sektora, koja bi javnom mogla da donese nove programe za koje ona inače nema dovoljno sredstava, a civilnom da obezbedi prostor za rad i predstavljanje programa, koji mu nedostaje, Jasna Dimitrijević je rekla da to zavisi u praksi prevashodno od lične inicijative, jer nije regulisano sistemski.

“Svi izveštaji svih institucija su savršeni - sve je u savršenom redu. Znači, od inicijative jednog čoveka, bilo da je glavni urednik ili direktor, jer treći nema tu mogućnost, zavisi koliko će se stvoriti prostora za dodatne programe ili projekte. Dakle, institucije rade i u nima je sve dobro ukoliko ne postoji jedna osoba koja će stvoriti prostor za nešto više. Programski je to najlakše ako se da prostor za projekte čiji je nosilac civilni sektor i to je jedan model. Drugi model je da se na nivou kulturne politike budžetski kaže da svaka institucija - kako bi se promenila, treba da izdvoji recimo 30% od redovnog budžeta za program usmeren ka novim inicijativama, za projekte čiji kreatori će biti oni koji nisu stalno zaposleni u instituciji”.

Na problem inertnosti pojedinih institucija i nemogućnost civilnog sektora da utiče na njihov rad ukazala je i Nevena Negojević, navodeći primer Filmskog centra Srbije, pri kojem je, inače, formiran Media desk.

“Slažem se da civilni sektor treba da služi kao korektivni mehanizam, međutim, mi smo imali problem u FCS-u zato što u samoj instituciji dugo nije postojala volja da se bilo šta radi. I onda se ta institucija malo promenila, tako što su se ljudi u njoj promenili, i sada je počela da funkcioniše onako kako je trebalo oduvek da funkcioniše. Hoću da kažem - civilni sektor svakako može da utiče, ali na kraju dana - institucije se menjaju iznutra i ne može njih niko spolja da natera”, rekla je Nevena Negojević.

Na specifične probleme sektora kulture u Srbiji na putu ka EU, ali i nemogućnost efikasnog uticaja na donosioce odluka, skrenula je i pažnju Hristina Mikić, ekspertkinja za kulturnu politiku i kreativnu ekonomiju, koja je učestvovala ranije i u radnoj grupi za izradu predloga Strategije razvoja kulture.

Hristina Mikić posebno je ukazala u tom smislu na pogubnu praksu instrumentalizacije ekspertizma u funkciji političkih interesa.

“Postoji dishamonija između toga šta eksperti misle i predlažu Ministarstvu i ono što je politička odluka da se implementira. Vi kažete jedno, onda dođe neko i prepriča onako kako je to shvatio i kaže kako prethodna grupa ništa nije uradila, a onda dođe treći koji ima, opet, neku političku poziciju. Moram da priznam da i mi kao struka jesmo odgovrni za to, jer se nije čuo ni jedan glas protiv te instrumentalizacije. Mi pričamo po kružocima, ali kada treba javno da se identifikuje ko je odgovoran za stanje u kulturi, tu smo svi nemi. Mislim da svi mi javno treba da prepoznamo ko je odgovoran za ovakvo stanje, odakle kreću svi problemi”, rekla je ona, navodeći da je to upravo Ministarstvo kulture, jer se pasivno odnosi prema akterima u oblasti za koju je nadležno.

Hristina Mikić je naglasila i da je neke od ključnih problema kulture neophodno rešiti u predstojećim pregovorima sa EU u poglavljima koja se bave ekonomskim pitanjima i poreskom politikom.

“Imamo pogrešan stav da kulturu samo gledamo kroz produkciju. U pregovaračkom poglavlju mnogo veći problemi su u okviru poreske politike i meni nije poznato da mi imamo stav kakvo je oporezivanje dohotka umetnika i kakvo će biti u procesu pristupanja”, rekla je ona.

Kao veliki problem, navela je i mobilnost umetnika i oporezivanje dohotka u drugim državama.

“Našu kulturu kolju porezi, doprinosi, manjak para, nije definisano kako možete stranog umetnika da angažujete u okviru međunarodnog pojekta, a da ne napravite neku prekršajnu ili krivičnu stvar, pa posle koje mogu i dvas gone”, rekla je Hristina Mikić, dodajući da sistem produkcije u kulturi u Srbiji podrazumeva da od budžeta treba izdvojiti najmanje 35% na poreze i doprinose, ugovori o izbegavanju dvostrukog oporezivanja postoje samo za neke zemlje, nema jasnih uputstava kako da to nevladine organizacije primenjuju, niti je regulisano pitanje PDV-a i oslobađanje od PDV-a.

Hristina Mikić je ukazala i na niz zakona i druge regulative koji su u međuvremenu zastareli i neusklađeni sa realnim potrebama ektora, ali i sa pojedinim međunarodno preuzetim obavezama.

“Imamo Zakon o javnim institucijama koji je iz 1996. godine, Zakon o zašiti kulturnih dobara iz 1994. godine, neusaglašen sa svim konvencijama koje smo potom potpisali, imamo pravilnik o oslobađanju rashoda koji se priznaju u kulturi koji nije usaglašen sa klasifikacijom delatnosti iz 2010. godine…”, rekla je ona.

Koliko je tokom vremena otežan položaj aktera kulturne scene predočila je u živoj diskusiji iz publike i direktorka CZKD-a Borka Pavićević koja je rekla da je svojevremeno, kada je bila dramaturg Ateljea 212, porez na autorsko delo bio 3 do 5%, a potom, kada je bila umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta – od 11 do 15%.

Pitanje finansiranja i položaja civilnog sektora u kulturi u odnosu na državu, bili su i među temama prethodnog panela na štandu Delegacije EU i EU info centra, posvećenog pomoći EU civilnom društvu.

Program menadžer u Delegaciji EU Svetlana Đukić, koja vodi program za civilno društvo i medije, rekla je da su problemi koje je pomenula Hristina Mikić generalno problemi svih koji rade u civilnom sektoru.

“I jeste pitanje oporezivanja nevladinog sektora ključno za njihovu održivost… Problemi su isti. Kultura ne sme biti privilegovana samo za državne institucije, ona mora biti dostupna svima, i onima koji rade u nevladinom sektoru, i publici”, rekla je ona, navodeći kao pozitivan primer prakse Hrvatsku, gde se iz sredstava lutrije finansira rad civilnog sektora, ukljućujući i onog u kulturi.

U razgovoru je neformalno zaključeno da je neophodan nastavak dijaloga o mnogim otvorenim pitanjima kako bi bila unapređena svest o potrebi sveobuhvatnog pristupa toj problematici, između ostalog i zbog sve jačih tendencija primoravanja aktera u kulturi da, u nedostatku javnih sredstava ili nemogućnosti dolaska do donatorskih, pronađu izlaz na tržištu koje pritom praktično ne postoji. Posebno je naglašena i potreba usklađivanja strategija u oblasti obrazovanja i medija sa Strategijom razvoja kulture koja bi, prema najavi ministra, trebalo da bude na javnoj raspravi početkom sledeće godine.

Zagovaranjem za usvajanje Strategije razvoja kulture baviće se, između ostalog, i Forum za kulturu Evropskog pokreta u Srbiji, koji je slične aktivnosti preduzeo i prilikom izmena i dopuna Zakona o kulturi, smatrajući da je potrebna proaktivnija uloga samog sektora kako bi uticao na promene u željenom pravcu.

Prema rečima potpredsednice Foruma za kulturu EpuS Milene Stefanović, teško je, međutim, ujediniti različite aktere u zajedničkom interesu.

“Mnogi se nisu odazvali na naše apele da se ujedinimo oko promene nekih članova Zakona o kulturi, koji je negde dobar, a negde loš, ali je kao takav prošao i sad imamo to što immao. Imamo definisana i načela razvoja kulture i opšti, javni interes u kulturi koji ima smisla, ali to ostaje na papiru. Tako da nas veoma interesuje kako će se to ogledati u nekakvoj razvojnoj strategiji kulture i koliko ćemo svi mi biti uključeni u donošenje te strategije”, rekla je Milena Stefanović.

(SEEcult.org)