Na zgarištu Zelenog zvona
Ekipa okupljena oko Zelenog zvona u Zrenjaninu, na čelu s Bratislavom Gutom Grubačkim, obeležiće 25. jula 25-godišnjicu osnivanja tog nezavisnog kulturnog centra koji je nedavno obustavio rad.
Umesto proslave rođendana, najavljen je kraći performans u 19 sati na zgarištu Zelenog zvona u Prvomajskoj 16.
Pozorišni klub Zeleno zvono, jedan od najaktivnijih nezavisnih centara kulture u Vojvodini, odlučio je krajem aprila da obustavi rad nakon 25 godina postojanja, tokom kojih je priredio više od 1.700 koncerata i više od hiljadu tribina, promocija i drugih programa. Među razlozima za zatvaranje Zelenog zvona navedeni su finansijski problemi, kao i pritisci i nerazumevanje lokalnih vlasti.
Povodom 25. rođendana Zelenog zvona, list “Danas” objaviće 25. jula četiri strane posvećene tom zrenjaninskom fenomenu. Neki od autora tekstova govoriće istog dana na zgarištu Zelenog zvona.
Tekst Ljube Živkova:
Dobrovoljni zvonar
Nema više “Zelenog zvona”, zelenoga više ja nikada videt neću, ali zar nije prijatno i kad zvonjava utihne? Kad slušaš leti kumrije i zvoni večernje, srce ti je puno, ali zar nije lepo i kad zvona zaćute (tri ih je bilo, sad rade dva, dobrim parohijanima je i tako srce na mestu)?
Dobrovoljni zvonar Guta zvonio je da nam malaksala nada ne zaspi zauvek, a spavalo joj se kao Oliveru Ridu, kad je odabrao za sebe smet i legao na njega kao što bi čovek legao u toplu postelju, ali ne treba nam više taj Guta ni taj njegov paratoranj sa zvonom obojadisanim u zeleno, kao što je poneka koza plava kod Šagala!
Optimizam nam je bio potreban kad je naša država bila u zavadi sa ljudskim rodom (koji rod isto nije cvećka, ali šta da se radi: i pojedinac samatra da mu pripada kvalitetnija rodbina i prijatelji, pa ništa od toga; tako bismo i mi voleli da je čovečanstvo bilo malo duševnije nego što se prema nama pokazalo, ali ni od toga ne beše u crno doba ništa).
“Zeleno zvono” je, uz nos državi i njenim glasilima, jakože čorbu u narodnoj kujni, delilo stanovništvu porcije razuma, savesti i dobrohotnosti. Zato ti, Guto, hvala, ali bez uvrede, nisi nam više potreban. Sada se optimizmom bavi naša država na čelu sa našim čelnikom, i činiti to isto u domaćoj takoreći radinosti značilo bi javno ispoljavati nevericu u ono što naš najbolji sin, koji ovog puta nije iz Kumrovca, za naše dobro danonoćno smišlja, preduzima i sprovodi u takozvani život.
(SEEcult.org)
