• Search form

28.07.2017 | 15:52

Neoplanking ili smrt na zajam

Neoplanking ili smrt na zajam

Novosadski umetnik Dragan Vojvodić (1965) je u Kulturnom centru Beograda priredio izložbu fotografija umetničkih akcija i video radova pod nazivom Neoplanking.  Izložba se sastoji od dva video rada Playing Dead i The Visitor iz 2017. godine i četiri ciklusa fotografija: Death In Paris (Pariz, 2014), Holocaust Planking (Berlin, 2017), Urban Planking (Novi Sad, 2016) i Tired Of Art (Muzej u Oslu i Venecijansko bijenale, 2013).

Planking (eng. plank - daska) je pojam nastao 2011. godine kao naziv za fotografski trend pokrenut na društvenim mrežama.  Ova vrsta fotografija uključuje snimanje sebe ili drugih prilikom ležanja na različitim javnim mestima, licem okrenutim prema zemlji.

Vojvodić preuzima ovu praksu, tretirajući je kao dokument duha našeg vremena. Pomenute fotografije se mogu posmatrati kao jedna vrsta savremenih (auto)portreta: na njima je identitet (lice) fotografisane osobe izostavljen u korist nemog prisustva tela kao tobožnjeg leša.  Na ovaj način fotografisani/e postaju vlastite “skraćenice”, budući da ih zastupa sopstveno truplo čiji se identitet ne prikazuje već samo podrazumeva  (da ne postoji tj. da nije presudan za integritet osobe!). U pitanju je očito paradoksalna portretna praksa, koja od onih koji je upražnjavaju zahteva “samosvesno”, lično depersonalizovano (samo)prezentovanje, na mestu klasičnog portreta. U izvesnoj meri, ovde se život i smrt poklapaju jer se život klanja smrti, pozajmljujući “autentičnu” nemuštost od nje.

Dragan Vojvodić svojim radovima pokušava da kritički preispita ovaj, čini nam se neizbežni, (ne)željeni nusprodukt ovovremenih  politika identiteta. Međutim, sporno je u kojoj meri mu to polazi za rukom. Naime, galerijski prostor odavno više ne predstavlja (isključivo) domen visoke, elitne kulture. Isto tako, više ne postoji ni nekada ključna arbitrarna instanca, tzv. svet umetnosti, koji je imao tu moć da resemantizuje  ili preoznači sve što se pojavi u njegovim okvirima.  Tako se recimo pre više od pola veka, u okrilju sveta umetnosti, mimezis pop arta mogao čitati ako ne kao ironija onda svakako kao neka vrsta persiflaže ili prikrivene društvene kritike pod maskom morfološke ’’istovetnosti”.  Danas  nijedna umetnička institucija umetnosti  ne nudi spreman, specifičan kontekst uokviravanja, zbog čega nam se izmeštanje fotografija ovog tipa sa društvenih mreža u galeriju ne čini dovoljnim odmakom za bilo koju vrstu refleksije.

To se najpre uočava u fotografskom ciklusu pod imenom Holocaust planking.  Reč je o snimcima na kojima autor leži između minimalističkih sivih kocki, spomenika  žrtvama holokausta, u memorijalnom centru u Berlinu. Ova akcija deluje tek kao tautologija izvedena u komemorativne svrhe.

U ciklusu Death In Paris (Smrt u Parizu), Vojvodić sučeljava dva oblika smrti, spajajući  fotografije nadgrobnih spomenika znamenitih ljudi sa fotografijama beskućnika koji spavaju ili leže na ulicama Pariza. U prvom slučaju, biološka smrt je prethodila večnom životu u pamćenju potonjih generacija.

U drugom slučaju, socijalna smrt prekriva zaboravom beskućnike još za njihovog života. Postavlja se pitanje šta se postiže jukstapoziranjem ova dva različita aspekta smrti.  Nije li reč o osporavanju starog truizma koji tvrdi da smo u smrti svi jednaki? Možda umetnik pokušava da posmatrače/posmatračice suoči sa komplementarnom socijalnom uskraćenošću: slavnima koji “nemaju pravo na smrt” i anonimusima koji “nemaju pravo na život”?

Donedavno je prosečno,  prosvećeno građanstvo trebalo da utopijski teži ka, uslovno rečeno, nedostižnim postignućima uzornih predaka.  Da li današnje (neprosvećeno) ali politički korektno građanstvo treba da utopijski teži  identifikaciji sa krajnje dostupnim ali neindentifikovanim pojedincima (čije je prisustvo njihovo delo!), to jest sa apstraktnom ljudskošću kao takvom? Otud u galeriji postamenti na kojima publika treba da imitira beskućnike? Da li puko dokumentovanje svakidašnjeg nemara treba shvatiti kao autorsku intervenciju ili čak intuitivnu(!) kritiku?

Ipak, na izložbi se izdvaja grupa fotografija nazvana Tired Of Art (Umoran od umetnosti). Ovde Vojvodić  leži licem prema tlu, u praznoj  galeriji i pred različitim delima savremene umetnost. Ovoga puta umetnik uspeva da svoju rezigniranost prezasićenošću umetnošću, prožme diskretnim humorom. Vizuelna umetnost je u naše vreme sveprisutna. Nikada nije bilo toliko umetničkih manifestacija i umetnika/ca koliko ih ima sada, niti su pojedina dela dostizala današnje nezamislivo visoke cene. Kvantitativnost dominira nauštrb kvaliteta – davno i brzopleto oklevetanog kao konzervativizam.

“U rasponu od jedne decenije, likovna umetnost i arhitektura su se preobrazile: umesto da stvaraju iluzije, ove su postale njihovo pribežište. Umesto da se bave temama kao što su kontemplacija i predstavljanje, radije dopuštaju da ih slikaju i da se u njima uživa. Uloge su se promenile: umesto da prikazuju prostore i predstave, da kao sredstva posreduju u pristupu stvarnosti, likovna umetnosti i  arhitektura dopuštaju da budu “viđene”.  Na svoj spoljašnji izgled privlače sve poglede, pretvaraju se u spektakl jednog kulturnog bivanja, čija se realnost ne razotkriva toliko u konkretnim postupcima koliko u ’’teatralnosti”, što ih, opet, čini nalik kulisama i fasadama.  Pošto više ne rade na isticanju vizuelnih i ambijentalnih varki, same su postale njihove graditeljke, tako da irealno i predstavljeno zauzima mesto suštinskog jestanja. Zatim, s obzirom da teže neaktivnosti, moglo bi se tvrditi da se umetnost i arhitektura pojavljuju kao ready-made: “već gotove” jezičke operacije, čije postojanje opravdava jedino prosto prisustvo, bez složene dekonstrukcije i diskusije koje bi se ticale njihovih izraza. U toku je, dakle, proces autosugestije: na delu je kruženje oko sebe, uz opravdanje da je posredi analiza prošlosti i proticanja istorije.¹

Umetnost je (p)ostala nezaobilazna, autistična vizuelna pozadina naših života, koja se često shvata zdravo za gotovo. Ona je odavno prevazišla svoje nekadašnje institucionalne okvire i izašla u tzv. spoljni svet, gde predstavlja kulturno korektni dom ili “ekološku nišu” za “nezbrinuta” neuspela poduzeća na tragu političkog amaterizma, estetskog diletantizma, oveštalog i manirističkog altruizma itd.  Stoga nam se čini da umetnik ovim svojim gestom cinično poručuje da je i umor od umetnosti – umetnost.

Premda nije prisutan na izložbi, set fotografija Vojvodićevih akcija nazvanih Facing The Art Without Head (Suočavanje sa umetnošću bez glave) se tematski nadovezuju na prethodno pomenuti ciklus. Vojvodić se na tim snimcima susreće sa umetničkim delima “obezglavljen”, glave sklonjene iz vidnog polja posmatrača/posmatračica.  Umetnik ovde odražava kontinuitet (i doslovno, na fotografiji sa ogledalom): od smrti umetnosti preko smrti autora do smrti publike.

U prvoj polovini pretprošlog veka, Hegel je prvi počeo da govori o smrti umetnosti ne kao o njenom potpunom nestanku već kao o gubitku relevantnosti (njemu) savremene umetnosti za vreme u kome nastaje. Umetnost je još tada izgubila neposredan kontakt sa preovlađujućim stilovima života svoga doba, u korist idiosinkrazije autora ili progresivističke vizije modernog/avangardnog umetnika XIX i XX veka.

Sredinom prošlog veka, aura značajnog autora se “rastopila” u korist interpretativne slobode publike. Danas prisustvujemo smrti ili kraju publike, u korist…?! Vojvodić  na ovim snimcima pokazuje tu teskobnu, neimenovanu nemoć publike pred umetnošću, ili onim što je od nje preostalo.

Dušica Popović, istoričarka umetnosti

¹ Đermano Čelant, Artmix, Hesperiaedu, Beograd, 2011, str. 135.

*Foto: Ljiljana Maletin Vojvodić

Video
15.10.2017 | 13:43

KND: Sve je dobro - 2/2

Ivan Petrović: Sve je dobro, galerija Artget, Kulturni centar Beograda, 3-24. avgust 2017.

2/2 Kritičarka na delu: Ana Bogdanović, istoričarka umetnosti