Neverbalni antiratni poklič
U Kulturnom centru Zrenjanin najavljena je predstava „Pacifizam“ koju su napravili članovi Dramske grupe Organizacije gluvih i nagluvih osoba iz Zrenjanina u saradnji sa Kreativnim centrom CEKOM. Sa grupom je radila Smiljana Tucakov, po ideji i u režiji Predraga Karanjca. Na Republičkom festivalu kulturno-umetničkih ostvarenja gluvih i nagluvih Srbije, koji je održan u Jagodini 26. novembra ove godine, predstava „Pacifizam“ je osvojila treće mesto.
Došao sam bez očekivanja, ali sam opet bio iznenađen onim što sam video. Velika sala Kulturnog centra Zrenjanin može da primi hiljadu ljudi, ali u tom ogromnom prostoru sedelo je dvadesetak nas. Tišinu je naglašavala motorika znakovnog jezika. Malobrojna publika međusobno se poznaje, a ja ulećem na njihov događaj poput uljeza i ne znam o čemu se razgovara i pitam se hoću li sa istom dozom nerazumevanja gledati i predstavu? Pitam se i da li se gluve ili slepe osobe osećaju kao ja na svakom kulturnom događaju koji podrazumeva mogućnost sluha i vida.
Predstava počinje, a moje brige da li ću razumeti predstavu ubrzo nestaju. Na podijumu ne govore znakovnim jezikom, već univerzalnim jezikom pozorišta i poezije. Scena je rešena kao prazan prostor sa belim sufitama u koji polako stupaju uniformisana lica. Nakon zauzimanja simetrično raspoređenih položaja nastaje simulakrum ratne histerije. Pušta se veoma glasna muzika i zvuci eksplozija. Odmah postaje jasno da je prekomerna jačina tonova proizvedena zato da bi se zvučnim vibracijama ostvarilo taktilni efekat. Zvučni talasi su zapljuskivali auditorijum, a pod i sedišta su se tresli od buke. Istovremeno su upotrebljeni i vizuelni efekti. Na belim zavesama projektuju se video materijali rata. Izvođači na sceni pokreću jednostavnu koreografiju ratnih žrtava, padaju, čuče, pokušavaju da se zaštite, beže od nadolazećih agresora itd. Haosu se pridružuju i svetlosni efekti koje proizvode izvođači jakim baterijskim lampama preko čijih svetlosnih zraka prelaze prstima te proizvode uznemiravajuću, treperavu atmosferu.
Nakon tih prikaza ratnih strahota, preko ozvučenja se mogu čuti stihovi pesme Dušana Vasiljeva „Čovek peva posle rata“, dok se reči stihova projektuju na platnu tako da se mogu pročitati.
Ekspresionistička poezija Vasiljeva oslikava posledice rata na pojedinca i njegove bližnje. Dok se stihovi smenjuju, možemo videti podelu izvođača na muške i ženske figure. Žene u crnini dodiruju klečeće muškarce koji ne reaguju na dodire svojih supruga i majki. Oni su mrtvi ili otupeli, njihovi životi izgubljeni u svakom slučaju kao i životi njihovih porodica. Takve prizore uništenja zamenjuje pesma Đorđa Balaševića „Samo da rata ne bude“ i projekcija krvave mape sveta na šta izvođači reaguju odlučnim skidanjem i odbacivanjem vojnih uniformi.
Ovu emotivno i taktilno potresnu predstavu mala grupa ljudi nagrađuje nečujnim aplauzom znakovnog jezika u kome se šake podižu i brzo rotiraju. Svedočim o razmeni utisaka jezikom koji ne govorim, ali kao što smo svi u jednakoj meri razumeli predstavu, tako sam ovoga puta i ja u stanju da razumem razmenu koju posmatram. Univerzalni jezik facijalne ekspresije dovoljan je da mogu da shvatim radost i oduševljenje predstavom koju su pravili pripadnici jedne zajednice, prijatelji za prijatelje, koja ih je okupila, koja im je pružila priliku da se druže, da zauzimaju prostor koji im pripada na način koji im je prijemčiv.
Andrej Čanji
*Foto: Tanja Ćirić
*Kritika je deo projekta Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije pod nazivom Kritička recepcija amaterskog pozorišta u Srbiji ko je ove godine podržalo Ministarstvo kulture Srbije
