Normalizacija navodno nenormalne saradnje

Dramski pisci Biljana Srbljanović i Jeton Neziraj, koji godinama sarađuju preko organizacija Hartefakt iz Beograda i Ćendra multimedija (Qendra) iz Prištine, smatraju da saradnju srpskih i kosovskih umetnika i dalje ometaju opšte prilike u političkim odnosima Beograda i Prištine, ali veruju i da situacija nije tako crna i da i umetnici, i obični ljudi sve više pronalaze zajedničke interese i načine za komunikaciju.

U razgovoru povodom gostovanja Nezirajeve predstave “55 Shades of Gay” na Beogradskom prajd pozorišnom festivalu, koji Hartefakt prvi put organizuje od 10. do 14. septembra, dvoje autora osvrnulo se na ne baš bogat i intenzivan, ali izuzetno značajan istorijat kulturne razmene dve sredine u posleratnom periodu, kao i na reakcije publike na gostujuće programe, te na relativnu spremnost institucija da podrže inicijative za saradnju koje za sada uglavnom dolaze iz civilnog sektora.

Neziraj ima utisak da je poslednjih pet-šest godina čak teže ostvariti saradnju, jer je imao problem da pronađe prostor za izvođenje predstava, osim u CZKD-u, gde tehnički uslovi, s druge strane, ne odgovaraju svakoj produkciji. Pokušavao je da ostvari komunikaciju s Jugoslovenskim dramskim, Ateljeom i Bitef teatrom, sa kojim je ranije sarađivao, ali je ostajao bez odgovora ili bez konkretne potvrde, pa učešće na prvom BPTF-u, koji njegovom predstavom i počinje, vidi kao svojevrsno obnavljanje saradnje. S druge strane, konstatovao je da se povećao broj ljudi sa obe umetničke scene koji cirkulišu, sarađuju i učestvuju u dijalogu, a svojevrsni pomak vidi i u znatno manjem broju negativnih komentara u medijima na gostovanja iz Prištine.

“Dobar je znak što ljudi počinju da vide saradnju kao nešto normalno. Ranije ‘nenormalne’ stvari - da prištinska predstava gostuje u Beogradu, sada postaju ‘normalne’”, rekao je Neziraj, koji smatra da saradnja u kulturi utiče i na političke odnose. “Ako bismo zamislili ovih 15-20 godina bez bilo kakve umetničke saradnje i ako bi komunikacija bila svedena samo na politički nivo, onda ne bi bilo ni nje”, konstatovao je Neziraj, autor više od 20 predstava izvođenih širom Evrope i u SAD i prevedenih na više od 15 jezika.

55 Shades of Gay

I sam Neziraj pretrpeo je početkom druge decenije 2000-ih, kada je bio umetnički direktor Narodnog pozorišta u Prištini, posledice nerazumevanja potrebe jačanja saradnje sa Beogradom, budući da je tadašnji kosovski ministar kulture bio protiv gostovanja nacionalnog teatra na Mucijevim danima u Beogradu, na poziv Ateljea 212 i tadašnjeg upravnika Kokana Mladenovića. I ljudi iz umetničke zajednice, kako je rekao, počeli su da vode kampanju i optužuju njega i saradnike da hoće da vrate Jugoslaviju. Samo nekoliko godina kasnije (2015), kada su političke prilike sazrele za saradnju, došlo je do beogradsko-prištinske koprodukcije Šekspirove tragedije “Romeo i Julija”, u režiji Predraga Mikija Manojlovića, projekta njegove Radionice integracije i Ćendre, koji je dobio podršku vlasti i u Beogradu, i u Prištini.

Prema rečima Neziraja, dvojezična predstava “Romeo i Julija” dobro je prihvaćena u Prištini i zbog velikog broja albanskih glumaca, među kojima je i Uliks Fehmiu, sin legendarnog Bekima Fehmiua, koji je ostao mitska figura na Kosovu, između ostalog i zbog toga što nikada nije profesionalno igrao na nekoj pozorišnoj sceni na albanskom.

I nova produkcija Ćendre “55 Shades of Gay” - prva predstava na LGBT teme na kosovskoj sceni, dobro je prihvaćena među publikom, iako su pre samo par godina huligani sprečili održavanje izložbe slične tematike u organizaciji medijske kuće Kosovo 2.0.

“Ljudi su obično navikli da sama LGBT zajednica pokreće takve produkcije, a ovde je reč o profesionalnoj pozorišnoj trupi, pa ih je zanimalo o čemu se radi. Takođe, policija je oštro reagovala na napad huligana”, rekao je Neziraj, čiju je premijeru obezbeđivala policija, ali je protekla bez bilo kakvih incidenata i kasnije je predstava igrana i u drugim gradovima na Kosovu. Ujedno, smatra da je doprinela i mirnom održavanju prve Parade ponosa u Prištini u oktobru 2017. godine.

55 Shades of Gay

“To je ono što pozorište može da uradi…. Naravno, ne možemo da promenimo mišljenje ljudi, ali možemo da promenimo situaciju iz ‘nenormalne’ u ‘normalnu’”, dodao je Neziraj, koji je inspiraciju za predstavu “55 Shades of Gay”, u režiji Blerte Neziraj, dobio na osnovu vesti o istopolnom paru koji je želeo da se venča u Kačaniku na osnovu ustavne definicije braka kao zajednice “dvoje ljudi”, a ne muškarca i žene – kako je obično u ustavima. Neziraj ne zna da li je takvo rešenje slučajno promaklo u ustavnom tekstu, ili je posledica opštepoznate spremnosti kosovskih vlasti da učine sve što bi moglo da doprinese ulasku u Evropsku uniju.

Iako Ćendra multimedija ne sarađuje direktno sa akterima kulturne scene sa severa Kosova, jer i inače ne uspostavlja saradnju po bilo kakvom nacionalnom ključu, već na osnovu profesionalnih potreba, poslednje dve godine, zahvaljujući projektu “Kultura za promene”, podržanom od Evropske unije, posredno podržava i kulturnu produkciju srpskih organizacija na osnovu mini-grantova.

Prema rečima Neziraja, prošle godine bilo je 200 aplikacija, od čega je oko 40% bilo srpskih. Ove godine ih je nešto manje, što je verovatno posledica i manjeg broja srpskih organizacija aktivnih u oblasti kulture i umetnosti.

Mina Ćirić, Biljana Srbljanović i Jeton Neziraj, foto: SEEcult.org

Kosovska pozorišna produkcija od oko 30 naslova godišnje, prema rečima Neziraja, neujednačenog je kvaliteta i bar dve trećine predstava je svojevrsnog zabavnog karaktera. Polako se, međutim, menja i repertoarska politika institucionalnog sektora, pre svega Narodnog pozorišta, koje postaje angažovanije. Ipak, i to zavisi pre svega od aktuelnog upravnika, rekao je Neziraj u razgovoru, koji je u prostoru CRD-a moderirala mlada dramska autorka i rediteljka Mina Ćirić.

Biljana Srbljanović i Neziraj osvrnuli su se i na aktuelne zaleđene odnose Beograda i Prištine, konstatujući da obični ljudi ipak pronalaze načine za različite saradnje i ostvarivanje zajedničkih interesa.

“Kada uđete u šoping mol, čujete i albanski i srpski jezik… Obični ljudi dolaze da kupe nešto što im treba. Ljudi sarađuju u zajedničkom interesu, znaju da nađu put za komunikaciju”, rekao je Neziraj, navodeći primer Etno festa na koji su lokalni Srbi najpre nelagodno dolazili da prodaju rakiju, a kada su videli da je Albanci kupuju, jer je dobra, počeli su da dolaze redovno.

“To je dobar znak”, dodao je Neziraj, koji za 24. septembar priprema premijeru predstave koja se bavi fenomenom tzv. građevinske mafije, ilegalne gradnje u Prištini, pogibije radnika zbog loših uslova rada, nepostojanja osiguranja, nadoknade za porodice…

Posebnu pažnju Neziraj je skrenuo na primere sprečavanja pojedinih kosovskih umetnika i intelektualaca da dođu u Beograd, ispričavši kako je u junu 2018. godine to bio slučaj sa Škeljzenom Malićijem koji je pošao u CZKD da bi učestvovao na promociji publikacije koja upravo govori o 20-godišnjoj saradnji dve scene. Sprečen je bez obrazloženja da pređe administrativnu liniju. Neziraj je tada bio u njegovom društvu, kao i direktorka Kosovo 2.0 Majlinda Hodža, a oboje su se vratili u Prištinu, solidarišući se sa Malićijem.

Biljana Srbljanović je rekla da joj se desila suprotna stvar, odnosno da je pre dve godine bila na svojevrsnoj crnoj listi za ulazak na Kosovo, kada je htela da sa jednom filmskom ekipom obiđe manastire i pomogne im prilikom snimanja, jer je interesuje ta tematika i dosta o njoj zna. “Ispostavilo se da sam ja na nekoj crnoj listi. Naši mi nisu dali, vladike…”, rekla je ona, dodajući da nije htela da pravi problem.

Na pitanje da li vide izvesne dramske elemente u dijalogu Beograda i Prištine, usmerene na prikupljanje političkih poena na unutrašnjem planu, Biljana Srbljanović je rekla da je određeno "glumatanje neophodno" i da se podrazumeva da pregovori nisu sasvim iskreni, ali joj sve to više liči na operetu, nego na dramu.

“To je kao komad sa pevanjem i pucanjem. Puca se u vazduh i peva se, poziva na neko junačenje, što deluje dosta providno”, rekla je ona, dodajući da, s druge strane, ohrabruje što je tako, jer bi se ozbiljno zabrinula kada bi sve to bilo stvarno. “Mislim da ti odnosi uopšte nisu tako zaoštreni i da je to neka opereta. I hvala bogu što je tako”, dodala je Biljana Srbljanović.

Neziraj je rekao da veruje da u tom pogledu postoji neka strategija i konstatovao da obe sredine imaju "slične gluposti".

(SEEcult.org)