Novo svetlo na nasleđu konkretne utopije

Arhitektura socijalističke Jugoslavije tema je međunarodnog foruma u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) u Beogradu, koji je organizovan povodom aktuelne izložbe posvećene istoj temi u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, ali je osmišljen i kao svojevrsni poziv na bavljenje jugoslovenskim arhitektonskim nasleđem i procesima koji su prethodili postavci u MoMA, budući da ni gotovo 20 godina nakon raspada Jugoslavije nije bilo većih istraživačkih projekata ili poduhvata u tom kontekstu.

Četvorodnevni forum “Stvaranje konkretne utopije – arhitektura Jugoslavije 1948-1980” počeo je 12. novembra razgovorom sa Marojem Mrduljašem, autorom hrvatske TV serije "Betonski spavači" koja se emituje na HRT-u, a koja na izvanredan način otkriva posleratnu arhitekturu Jugoslavije i istražuje njeno mesto u društvu.

Mrduljaš je član i savetodavnog odbora izložbe “Ka konkretnoj utopiji: arhitektura Jugoslavije, 1948-1980” (Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948-1980) u MoMA, kroz koju je prisutne u krcatom CZKD-u “vodio” putem slajd projekcije jedan od kustosa tog izložbenog projekta Vladimir Kulić.

Tim koji je radio na izložbi u MoMA sastao se 2009. godine tokom pripreme projekta “Nedovršene modernizacije - između utopije i pragmatizma” i nastavio je da radi kroz neformalnu mrežu koju je taj projekat stvorio, granajući se u niz drugih programa, od kojih je izložba u MoMA svakako najznačajniji.

Autorka Foruma Ljubica Slavković kazala je da je mnogo pojedinaca koji su svoja istraživanja usmerili u pravcu jugoslovenske arhitekture, što je bio pionirski poduhvat, ključan za početak bavljenja tom temom, ali nedovoljan da obuhvati njenu kompleksnost. “Teškoće su se javljale i na drugim mestima: arhivska građa je bila tek delimično dostupna, preduzeća ophrvana tranzicionim problemima, a njihovi službenici nenaviknuti na rad sa istraživačima. Pojedini pokušaji koji se javljaju u zemljama regiona dovode do umrežavanja istraživača i pojave jedne nove scene koja već nekoliko godina intenzivno radi na pisanju istorije arhitekture Jugoslavije, ali pokušava i da zaštiti to nasleđe”, rekla je Ljubica Slavković povodom tog skupa, na kojem će do do 15. novembra učestvovati i ostali istraživači iz regiona okupljeni oko tog projekta, kao i protagonisti i arhitekte, stvaraoci iz perioda socijalizma.

Naslov Foruma “Stvaranje konkretne utopije” je dvojakog smisla, a odnosi se na izložbu u MoMA, kao događaj od izuzetne vežnosti, ali istovremeno se bavi i time kakva je stvarna ta konkretna utopija, kakva je arhitektura socijalističke Jugoslavije, odnosno kakva je bila Jugoslavija.

Modernizacijski procesi bivše Jugoslavije, kako navode organizatori, omogućili su intenzivnu izgradnju i urbanizaciju, stvarajući infrastrukturu koja je i danas osnov funkcionisanja gradova i regiona, kao i jedinstveno arhitektonsko, umetničko i kulturološko nasleđe. Arhitektura i urbanizam, razvijani kao pokretači modernosti društva u Jugoslaviji u drugoj polovini 20. veka, dostigli su stvaralačke vrednosti koja su specifična u odnosu na svetska ostvarenja, kako u vremenu u kome su nastajali, tako i danas. Istovremeno, procesi koji su usledili raspadom Jugoslavije i razvojnim putevima samostalnih republika neodvojivi su od pomenute infrastrukture, arhitekture i urbanizma. Odnos prema tom nasleđu utkan je u tranzicijske transformacije, kako fizičke, tako i društvene, i ključan je ne samo za razumevanje savremenog razvoja gradova, već i za njihovu budućnost. Arhitektura i urbanizam druge polovine 20. veka u Jugoslaviji zasnivali su se na sveukupnoj emancipaciji i umrežavanju, na stvaralačkoj slobodi i autorstvu, na eksperimentu i istraživanju. Razvijali su se kako na području Jugoslavije, tako i širom sveta. Ipak, umesto vrednovanja kulturnog i stvaralačkog nasleđa, to stvaralaštvo u našoj sredini biva marginalizovano.

Ako postoji jedan zajednički označitelj za arhitekturu i urbanizam socijalističke Jugoslavije, onda je to heterogenost.

“Upravo zbog toga ćemo u četiri radna dana, kroz niz predavanja, razgovora, projekcija i radionica, raditi na razmeni znanja u oblasti arhitektonskog i urbanističkog stvaralaštva, u svrhu razumevanja umetničkih i kulturnih dostignuća, odnosa izgrađene sredine i društva, vrednovanja kulturnog nasleđa i jačanja kritičkog mišljenja”, rekla je Ljubica Slavković, predstavljajući program Foruma.

Otvaranje Foruma, CZKD, foto: Vesna Tašić

U prepunoj sali CZKD-a prvog dana Foruma predstavljen je i jedan od dokaza rastućeg interesovanja za posleratnu arhitekturu Jugoslavije - serijal “Betonski spavači” Maroja Mrdušalja, vodećeg stručnjaka za modernu arhitekturu regije i jednog od osnivača platforme “Nedovršene modernizacije – između utopije i pragmatizma”.

Betonski spavači dokumentarni je serijal koji gradi priču oko moderne arhitekture u Hrvatskoj i regiji bivše Jugoslavije, području jedinstvenom po velikom broju napuštenih i ruševnih zgrada iz 20. veka, izuzetne arhitektonske vrednosti. Zamišljen je kao celina sastavljena od četiri tematska bloka, od kojih se prvi bavi arhitekturom turističke namene, drugi spomeničkom i komemorativnom baštinom, treći post-industrijskom i post-vojnom okolinom, a četvrti velikim ambicijama modernizacijskih projekata.

Svaka tematska celina obuhvata četiri epizode, a svaka od njih dramatična je priča o protivurečnostima jugoslovenskog socijalističkog društva smeštenog između Istoka i Zapada, demokratije i totalitarizma, prožetog utopijskom idejom da arhitektura može učiniti svet boljim.

Mrduljaš je podsetio da su nakon prelomne 1991. godine i promene društvenog sistema, nova politika i novi vlasnički odnosi promenili ekonomski, socijalni i urbani pejzaž regije. Vremenom, moderna arhitektura, umesto važan deo života društva, postala je tek niz ruševina. Arhitekte fetišistički posećuju uništene građevine. Predatorski investitori nadaju se brzoj zaradi, lokalne vlasti ubiranju komunalnih naknada, a konzervatorske institucije tromo se odnose prema modernoj baštini. U tom vrtlogu različitih interesa, izvorne zamisli arhitekata i društva koje je idealistički gradilo s mišlju o preobražaju putem arhitekture, odzvanjaju kao nostalgično sećanje, ali i upozorenje.

“Pre par godina reditelj Saša Ban mi je prišao sa idejom da snimamo razrušene kuće. Romantična ideja vrlo brzo je prerasla u ‘napuštenost’ i ‘zapuštenost’ koje se mogu odnositi na mnogo različitih stvari, ne nužno na fizičku propast, kao što mogu značiti  razne oblike zanemarivanja i ideološkog potiskivanja… Počeli smo ruinama, ali ovoga puta onim iz našeg neposrednog nasleđa, i to fokusirano na turističku arhitekturu na hrvatskoj jadranskoj obali, bivšoj jugoslovenskoj jadranskoj obali, gde imate fundamentalni ekonomski, pa i socijalni resurs koji u svojim paradigmatskim delima i arhitektonskim masterpisovima danas stoji u razrušenom stanju. Što je, naravno, gotovo neverovatno. Povela se priča o arhitekturi, o našoj nedavnoj modernoj povesti, a još više o ljudskim sudbinama na koje ta arhitektura utiče, kako u ono vreme kada je bila korišćena, tako i danas kada je neiskorišćeni resurs. Nakon toga shvatite da se oko arhitekture nižu krugovi, socijalnih i politički relevantih priča, a serijal dobija dobre rezencije u Hrvatskoj, ali i globalno, jer ga šaljemo na internacionalne festivale”, kazao je Mrduljaš.

Maroje Mrduljaš i Ljuba Slavković, foto: Vesna Tašić

Serija se bavi zdanjima velike arhitektonske vrednosti i na izvanredan način prikazuje odnos arhitekture i društva, arhitekture i njene društvene uloge, što je upravo kroz izložbu u MoMA i potencirano. Dakle, ne radi se samo o lepim objektima, već i o njihovoj društvenoj ulozi i značenju njihovog propadanja.

Na HRT-u je u toku emitovanje prve sezone, a prema rečima Mrduljaša, pokazalo se da je i najšira publika nacionalnog servisa zainteresovana za taj serijal.

“Duži dokumentarni format bio bi ubitačno dosadan da se bavi samo čistom arhitekturom. Razvili smo drugi oblik naracije – kako je arhitektura delovala na društvenu stvarnost i društvene zajednice, što je izuzetno značajno ako govorimo o transformaciji hrvatske jadranske obale, odnosno jugoslovenske obale”, rekao je Mrduljaš, dodajući da serija pokušava da odgovori na pitanja o tome šta se događa kada ideologija napusti grad i kada arhitektura koja je bila pod određenim patronatom ekonomke moći i političkog sistema nestaje i pretvara se u ruševinu.

Maksima iz perioda romantizma kaže da je arhitektura u ruševnom stanju najlepša. Ostaci istorije privlače brutalnošću ogoljenih prostora i melanholijom propadanja. Međutim, arhitektura koja je izgubila svoje stanare izgubila je i svoju svrhu, izvorni smisao postojanja - navode autori serije u uvodu. Prvi deo napisala je koscenaristkinja Nevenka Sablić, a drugi Mrduljaš.

“Ona kaže - arhitektura je možda najlepša u romantičnom, ruševnom stanju, a ja odgovaram da nije. U momentu kada ona postaje ruševina, gubi svoj pravi performativni smisao i praktično više nije arhitektura u smislu u kakvom je ja razumem”, dodao je Mrduljaš.

Edvard Ravnikar, Trg revolucije - danas Trg republike, 1960-74, Ljubljana. Pogled na Trg, foto: Valentin Jeck, kolekcija MoMA, 2016.

Prema rečima Mrduljaša, priča o arhitekturi socijalističke Jugoslavije uklapa se u globalni diskurs socijalističke, postsocijalističke, brutalističke arhitekture i ponovnih diskusija o arhitekturi 60-ih i 70-ih godina, ali je to više splet okolnosti.

“Društvene mreže su pune takvih sadržaja, ali bez šire slike. Najradikalnija je diskusija na Spomeniks, što je meni veoma nedraga reč, budući da se na hrvatsko-srpsku jedninu dodaje engleska množina. Neprimereno je. Ali, to je tako. Dakle, postoji neki globalni interes, a mi se time bavimo već gotovo 15 godina, generacije pre nas su takođe gradile tu priču”, naveo je on. “S druge strane, s obzirom na našu društvenu stvarnost, somnabulne diskusije u javnom prostoru, mi smo to morali napraviti. Doduše, kad smo počeli raditi ‘Betonske spavače’ ova revizionistička priča još čak nije ni bila toliko radikalizovana koliko je danas. Ukoliko Hrvatska poželi da diskredituje nekoga, dodeli mu atribute komunjare i Jugoslovena. Vrlo brzo će, međutim, biti dodana i reč ‘modernista’. Dakle, đubre jedno antihrvatsko, modernisto jedan!”, zaključio je Mrduljaš.

Mihajlo Čanak, Leonid Lenarčić, Milosav Mitić i Ivan Petrović. Zgrada B9, Blok 21, 1959-65. Novi Beograd, Srbija. Foto: Ivan Petrović

Govoreći o turističkoj arhitekturi, kojoj je velikim delom posvećena prva sezona “Nebeskih spavača”, Mrduljaš je naveo da je priča o njoj pravolinijska.

“Imate jadransku obalu koja je obeležena istorijom, prirodom, ali čiji razvoj prestaje još kada Napoleon dolazi u ove krajeve, kako se narednih 150 godina gotovo ništa ne bi dešavalo. I onda dolazi bum masovnog turizma, a arhitektura je trebalo da artikuliše taj ogroman protok novih ljudi, novi oblik socijalnog života, ali i novi vid ekonomije. U drugim sredinama se artikulacija događa na loš način, a u Jugoslaviji na fenomenalan, kroz metode integralnog planiraja, urbanizam i arhitekturu koji jednu banalnu socijalnu praksu masovnog turizma pretvaraju u nešto naprednije i inteligentnije, kako u smislu artikulacije samog proizvoda, tako i u smislu primene novog vida ekonomije za boljitak lokalnih zajednica”, rekao je Mrduljaš, podsećajući da su svi hoteli i infrastruktura (telefon, kanalizacija, struja, voda, magistrala) značili modernost.

Pritom se desila neobična situacija da su arhitekte u Jugoslaviji u domenu turizma možda imale i najveću slobodu.

“Nije bila prisutna racionalizacija kao u stanovanju. O turizmu niko nije znao gotovo ništa, postojala je tradicija Grand hotela u Opatiji i Crikvenici, ali masovni turizam nije bio poznat. Nije bilo eksperata za programiranje, prihvaćene estetike, niti bilo kakve polemike, osim unutar same struke, arhitektonske discipline. I upravo u tom području, unutar perioda od deset godina, dešava se jedna neverovatna evolucija arhitektonskih koncepata i jezika - od visokog modernizma, preko strukturaliza, do mega strukura i brutalizma”, naveo je Mrduljaš, ukazujući da su početkom 70-ih godina u lokalnim zajednicama hoteli vrlo brzo postali praksa svakodnevice.

“Ne samo da su ljudi bili konobari i sobarice, a poneko i direktor, što jeste važno ali ne i fundamentalno, već sad postoje i restorani, kafići, kuglane, disko klubovi, teniski tereni, što sve postaje deo života lokalnih zajednica”, dodao je on, ističući da je u socijalističkoj Jugoslaviji to je bilo moguće jer nije bilo investitora zarad profita, već su lokalni ljudi upravljali svojim resursima na dobrobit lokalne zajednice. U takvom spletu okolnosti dobija se kosmopolitski kontekst, gde su lokalci izloženi fenomenlnoj savremenoj umetnosti koja je deo uređenja enterijera najmodernijeg dizajna. I šta se događa? Percepcija tih ljudi i njihov pogled na svet menjaju se kroz jednu glupost kakva je, čini se, hotel.

Veliko interesovanje za temu Foruma, foto: Vesna Tašić

Ali, već 90-ih isti ti resursi se privatizuju - najčešće italijanskim i nemačkim tur-operaterskim kompanijama.

“Najlepša arhitektura prodata je potpuno nesuvislim investitorima, najpre lokalnim mafijašima koji je prodaju inostranim špekulantima. Pritom, propast se dešava posle ratova, u drugoj polovini 90-ih, kao rezultat privatizacije. Novi vlasnici koji nemaju nameru da se bave turizmom stavljaju ključ u vrata. Šta su time hteli i šta s tim i dalje žele, ostaje otvoreno pitanje do danas. Tu se preklapaju različiti mehanizmi. S jedne strane, imate nesuvislo vođen proces privatizacije, potom nemate porez na neiskorišćenu imovinu, gde bi vas država mogla oporezivati ako ne privodite prostor svrsi, a nema ga zato što je država najveći vlasnik neiskorišćene imovine”, rekao je Mrduljaš.

Prema njegovim rečima, nedavno je u velikom turističkom kompleksu Haludovu na Krku, jermenski tajkun Ara Abramyan, koji je već 18 godina vlasnik grada-hotela, postavio još jedan uslov - da privatizuje obalu, da mu se koncesija odobri na milion godina...

Međutim, obala nije samo plaža, već i javno šetalište koje se proteže uz celu obalu Krka.

“Ako bi se to dalo u koncesiju više ništa na Krku ne bi funkcionisalo. Lokalna zajednica, već senzibilisana kroz ‘Betonske spavače’, rekla je odlučno ‘njet’. Oni isto već kažu u našoj epizodi, kao i predstavnici Ministarstva turizma i Ministarstva prostornog uređenja, pa i ne mogu sada da kažu odlučno ‘da’. Dakle, ima smisla ponekad snimiti neki film”, rekao je Mrduljaš.

Miodrag Živković, Spomenik Bitki na Sutjesci, 1965-71, Tjentište, BiH, pogled sa zapadne strane, foto: Valentin Jeck, zbirka MoMA, Njujork (2017)

Posle serije, inače, napravljena je i izložba “Sunčana strana modernizma”, u koprodukciji sa ljubljanskom galerijom Desa (Dessa), gde je prvi put i postavljena. Nakon toga, postavka je preseljena u Muzej revolucije u Sarajevu (Historijski muzej BIH), zgradu koju je projektovao i Boris Magaš, koja je jedan od najboljih primera modernističke arhitekture u regionu. Magaš je radio i Haludovo i Muzej revolucije koji je danas izložen propadanju i zanemarivanju od vlasti u BIH. Uprava Muzeja se lavovski bori da tu kuću i instituciju odbrani. Izložba je dopunjena Magašovim radovima koji kontekstualizuju i dokumentuju kvalitet samog Muzeja revolucije, naveo je Mrduljas.

Dok se prvi serijal “Betonskih spavača” bavi spomeničkom, memorijalnom arhitekturom, drugi ima četiri epizode sa različitim temama - Split, Skoplje, Zagrebački sajam i domovi kulturi.

Prema rečima Mrduljaša, intencija je bila da se, posle prve sezone koja se bavila arhitekturom koja je više-manje mrtva, druga sezona bavi arhitekturom koja je na pola puta između života i smrti.

“Drugi serijal je mnogo interesantniji, uzbudljiviji - tiče se arhitekture koja se još uvek koristi, ali je u raznim oblicima propadanja. Bilo da je ideološki izazvana, degradirana, dekonstruisana, kao što je slučaj sa Skopljem, ili živi uz neprestane pretnje da će biti napadnuta, da će fenomenalna urbana morfologija biti degradirana i transformisana kroz nove špekulativne intervencije. Prekrasne priče o domovima kulture gde, zahvaljujući lokalnim zajednicama i lokalnim entuzijastama onaj ideal socijalističke i kulturne emancipacije još uvek živi u nekom svom pojednostavljenom obliku. To je arhitektura koja se jedva fizički drži na okupu, ali u svom socijalnom smislu i kroz prostorne performanse i dalje živi”, rekao je Mrduljaš.

Stojan Maksimović, Sava centar, 1979, Beograd, Srbija. Pogled iz konferencijske sale, foto: Valentin Jeck, zbirka MoMA, Njujork (2016).

Ono što se provlači kroz sve epizode, prvu i drugu sezonu, jeste interni dijalog troje scenarista, ali i čitave filmske ekipe, jer se, kako je dodao Mrduljaš, ne obraća imaginarnoj publici, nego konkretnim ljudima koji su u tom trenutku pored njega.

“Objašnjavam kamermanu, reditelju i majstoru tona šta se tu događa. Na isti način uključijemo ljude, protagoniste koje susrećemo na putu uz obalu, gde ti isti sagovornici nama pričaju u gotovo intimističkoj, ispovednoj atmosferi. To se prenosi na film, nema onog nadtona koji kao sve objašnjava iz jedne autoritarne pozicije. Nijedna epizoda nema fiksni scenario. U montaži nastaje konačni oblik koji se često razlikuje od inicijalne ideje. Mukotrpan posao, zahtevan po pitanju uloženog vremena, niko od nas tu nije ništa zaradio, ali smo dobili u emotivnom i intelektualnom smislu”, rekao je Mrduljaš.

Povodom upotrebe filma za takvu naraciju, Mrduljaš je rekao da je za njega filmski medij bio neverovatno otkriće i da sve ono što nije mogao da ispriča kroz izložbe i knjige, kao i sve ono što nije video golim okom, u stvari je video kroz film i konačno kroz izloženost neposrednom delovanju same arhitekture. “Taj medij mi je dao nadu, konačno, da ćemo neke stvari moći da promenimo na bolje”, dodao je Mrduljaš.

Program Foruma nastavljen je 13. novembra predavanjima članova kustoskog tima izložbe u MoMA o temama kojima su doprineli njenoj realizaciji - od obnove posleratnog Skoplja do pitanja identiteta, urbanizacije zemlje i izvoza znanja.

Za 14. novembar najavljen je razgovor sa arhitektama koji su bili protagonisti stvaranja konkretne utopije - Milenijom Marušić i Dragoljubom Bakićem koji su u stručnim timovima sa svojim supružnicima stvarali istaknute projekte kako socijalističke Jugoslavije (Blok 61-63, stambeno naselje Cerak Vinogradi / Hala Pionir, stambeno naselje Višnjička banja), tako i sveta.

Poslednji dan Foruma posvećen je spomenicima Narodnooslobodilačke borbe i usmeren je ka razumevanju spomeničkog nasleđa i njegovoj sadašnjoj aktuelizaciji. Teme spomeničkog nasleđa, njihove društveno-političke i ekonomske preduslove, produkcijske mehanizme i umetničke domete biće otvorene kroz diskusiju, a zatim i kroz predavanje i razgovor s vajarom Miodragom Živkovićem (spomenici Bitka na Sujtesci, Kadinjača).

Učesnici Foruma su, uz Vladimira Kulić i Maroja Mrduljaša, i Jelica Jovanović, Anna Kats, Ana Ivanovska Deskova, Vladimir Deskov i Jovan Ivanovski, Martina Malešić, Luka Skansi, Lukasz Stanek, Merjema Zatrić, Irena Šentevska, Mila Turajlić, Milenija Marušić, Dragoljub Bakić, Miodrag Živković, Branislav Dimitrijević...

Prateći program “Čitanje konstrukcije i materijala – arhitektura posleratne Jugoslavije 1948-1980” sastoji se od foto konkursa, u organizaciji Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kao i radionice “Missing Knowledge (On Forgotten Monuments)” koju, pored Arhitektonskog fakulteta, organizuju CZKD i Architectuul.

Program Foruma nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)