Od nasleđa do lokalnih moćnika

Javna rasprava o Predlogu strategije razvoja kulture u Srbiji 2017-2027. nastavljena je 7. septembra u Užicu pred ne baš brojnim učesnicima, a protekla je i u pohvalama, i u primedbama učesnika koji su izneli različite probleme u oblasti kulture u spektru od potrebe regulisanja uloge zavoda za zaštitu kulture, preko pojednostavljivanja sistema javnih nabavki u kulturi, zaštite arheološkog nasleđa, do problema novog zapošljavanja i sudbine polivalentnih ustanova kulture prepuštenih lokalnim moćnicima.

Značaj kulture na lokalnom nivou, a posebno očuvanja kulturnog nasleđa, istakao je član Gradskog veća zadužen za kulturu Petar Blagojević, dok je situaciju u Zlatiborskom okrugu opširno predstavio direktor užičkog Narodnog muzeja Nikola Gogić. Koncept Strategije predstavio je direktor Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Vuk Vukićević, uz učešće predstavnika Ministarstva kulture u raspravi kojoj su uglavnom prisustvovali predstavnici ustanova kulture Užica, uz par kolega iz Požege.

Blagojević je istakao da je Užice “steklo epitet grada kulture” zahvaljujući međunarodnim manifestacijama, festivalima i smotrama, od kojih su neke i višedecenijske. Kao posebno važno istakao je da je Užice jedan od retkih gradova u Srbiji sa šest ustanova kulture koje su, kako je naveo, “opstale u okolnostima koje nisu baš išle na ruku”, a čak četiri imaju regionalni karakter.

Izražavajući očekivanje da će Strategija pomoći i lokalnim sredinama da definišu svoje kulturne politike i budu u obavezi da podrže “one kulturne sadržaje koji se temelje na vrednostima” kulturnog nasleđa i u funkciji su očuvanja kulturnog identiteta, Blagojević je naglasio da u tom smislu posebnu pažnju treba posvetiti jeziku i pismu. S druge strane, kako je rekao, potreban je i jasan odnos prema savremenom stvaralaštvu i “jasno prepoznavanje kulturnih dometa, odnosno definisanja onoga što je kultura u najširem smislu i njenog distanciranja od estrade”. “Verujem da smo na pravom putu… ka sagledavanju i izdvajanju svega onoga što je nacionalni i državni prioritet”, rekao je Blagojević, uz obećanje da će užičke vlasti dati doprinos da Strategija “ne samo usvojena, već i da će zaživeti u praksi”.

Predstavljajući Nacrt strategije, direktor ZAPROKUL-a Vuk Vukićević ponovio je, kao i na raspravama u Novom Sadu i Subotici, da je osnovni motiv za njeno usvajanje – potreba za planskim pristupom razvoju kulture. Strategija, kako je istakao, treba da stvori podsticajno okruženje za delovanje svih subjekata u kulturi – i institucija, i civilnog, i privatnog  sektora. Predloženi ciljevi, prema njegovim rečima, počivaju na preciznoj analizi stanja kulture, uvažavajuci realnost, potencijale i svest da se “sistemski nedostaci mogu rešiti samo na sistemski način”.

Vukićević je predstavio strukturu Predloga strategije i Akcionog plana, napominjući da su u procesu izrade proučene prethodne verzije, relevantna istraživanja i međunarodna iskustva, te da su u svemu tome učestvovali zaposleni u Ministarstvu i ZAPROKUL-u, uz konsultacije sa širokim krugom - od republičkih ustanova kulture, preko predstavnika organizacija civilnog društva do nacionalnih saveta nacionalnih manjina i Republičkog sekretarijata za javnu politiku.

Direktor uzičkog Narodnog muzeja Nikola Gogić istakao je da Zlatiborski okrug sa deset opština i više od 390 naselja sa oko 80.000 domaćinstava obuhvata i više arheoloških nalazišta i niz kulturno-istorijskih spomenika, poput manastira Mileševo i Rača, crkve u Arilju, ali i spomenika iz ratova, objekata gradske arhitekture, starih delova varoši i ambijentalnih zona, te spomenika i objekata narodnog graditeljstva, etno-muzeja u Sirogojnu… Veliki je i broj spomenika iz revolucije, od kojih je najznačajniji Trg partizana u Užicu oštećen odnošenjem spomenika Titu, te spomenički kompleks Narodnog muzeja, memorijalni kompleks Kadinjacaca, mnoge kuće narodnih heroja… Ukupno je, kako je istakao Gogić, evidentirano 17 nepokretnih kulturnih dobara od izuzetnog značaja i 11 spomenika i prostornih celina od velikog značaja.

Gogić je rekao da “izuzetno pozdravlja” Predlog strategije, pre svega zato što je projektovano da budžet za kulturu sa famoznih 0,6 odsto izađe za deset godina na 1,7%. “Sve sve ispod 1% je statistička greška, a ne želimo da kultura bude statistička greška”, rekao je direktor Narodnog muzeja, koji se posebno osvrnuo na položaj zavoda za zaštitu kulture, navodeći da ih postojeći zakon ne reguliše dobro i da bi, uz ostanak republičkog, beogradskog i novosadskog, sve ostalo trebalo da budu odeljenja – da “ne zavise od lokalnih moćnika da li će im dati za neku ulicu, kuću…”

“Ako smo ozbiljna država, ozbiljno moramo prestupiti i zaštiti”, rekao je Gogić, dodajući da je potrebno i “brže donositi odluke o zaštiti lokaliteta i prostornog planirnja”.

Kao primer u tom smislu naveo je memorijalni kompleks Kadinjaca za koji se zaštitna zona pravi već sedam-osam godina.

“To se mora ubrzati iz prostog razloga zato što na bilo kojem lokalitetu ne možemo da sprečimo divlje arheologe ili neke druge koji se bave sakupljanjem ili odnošenjem svih tih vrednih stvari, a zna se da je to sve državno što je ispod zemlje, jer oni imaju specijalne i skupe uređaje, za razliku od nas u muzejima, gde po nekoliko godina za najobičniji projekat, a da ne kažem za skener ili bilo šta drugo, ne dobijamo sredstva. Ima ih u ovom kraju koliko god hoćete, imaju neke kartice gde se legitimišu kod nekih ljudi, i to tako prolazi već godinama”, rekao je Gogić, naglasivši da država mora da “stane na put tome zakonskim aktima ili bilo kojim drugim načinom”.

Gogić je posebno ukazao na problem primene Zakona o javnim nabavkama u oblasti kulture.

“Ne možemo svi da imamo ni sekretare, pravnike i ekonomiste, jer ne mozemo da imamo ni za osnovnu delatnost zaposlene arheologe, etnologe, glumce u pozorištu… Ovo treba malo pojednostaviti, omogućiti i kolegama koji pišu za časopise unutar kolektiva da im se odobri da dobiju neku naknadu. Ne mogu oni da to rade u radnom vremenu - zna se kada se piše naučni rad kada se to radi. Kada odete kod vulkanizera da zakrpi gumu, časno čovek to uradi i časno mu platite”, rekao je Gogić i dodao da je pitanje zašto i u kulturi ne bi čovek mogao da naplati svoje autorsko delo.

Gogić je istakao i potrebu jače saradnje među ministarstvima – kulture i prosvete, turizma i kulture… “Koliko imamo učenika u školama koji nisu videli ni Mokru goru, ni Kadinjaču, a otišli su na neku drugu stranu…:, rekao je Gogić, dodajući da, kada se priča o zaštiti ćirilice treba imati na umu da nije slučajno rečeno – upoznaj svoju domovinu da bi je više voleo.

Kao poseban problem, Gogić je naveo problem zapošljavanja u kulturi, koji je ograničen opštim vladinim merama štednje.

“Ne mozemo izjednačavati ustanove kulture sa nekim komunalnim uslugama, koji vrše častan i odgovoran posao, ali ne možemo smanjiti broj arheologa ili etnologa za 10% isto kao što smanjimo broj ljudi za pranje ulica, premda je i to naopako ako moramo. Posebnosti neke psotoje u kulturi, i dobro je da donosimo Strategiju, ali bi dobro bi bilo da ona nekoga obavezuje”, rekao je Gogić, ocenjujući i da je potrebno “skroz drugačije uspostaviti saradnju sa visokoškolskim ustanovama” kako bi se studentima omogućilo da se angažuju bez komplikovane procedure. “Mi ne možemo da ih primimo ni na volontersku praksu dok ih neko ne pošalje, a dok se sve to skupi, njima prođe školski raspust”, dodao je Gogić, koji se posebno osvrnuo i na proces digitalizacije i odgovornosti za taj proces. Užičkom muzeju, koji ima više od 55.000 muzejskih jedinica, matični je Etnografski muzej za etnografski materijal, Narodni za drugi materijal… “Potrebno je da imamo jedan program, jer sada radi ko šta stigne i ne radi ništa”, dodao je Gogić.

Željko Marković iz Istorijskog arhiva skrenuo je pažnju na potrebu usvajanja Zakona o zaštiti arhivske građe i arhivskoj delatnosti o kojem se “već dugo godina priča”, što je potvrdila i pomoćnica ministra za kulturno nasleđe Aleksandra Fulgosi, navodeći da taj zakon “zaista ima neobičnu sudbinu”, jer je rad na njemu počeo još 2007-08. i “donegde stigao”, ali nema precizne podatke da bi mogla da kaže tačno.

Radna grupa u sličnom sastavu, kako je napomenula, formirana je 2015. godine i Nacrt zakona je prošao javnu raspravu, prikupljena su mišljenja relevantnih državnih organa i “onda je valjda opet došlo do promene vlade, pa smo to obnovili”. Poslednje što je Radna grupa radila je to da je izvršila korekcije u skladu sa primedbama koje su sukcesivno stizale i nedavno su dobijene i primedbe Ministarstva finansija koje “nije raspoloženo da obezbedi dodatna sredstva za dodatne nadležnosti arhiva koje su predviđene u smislu vršenja matične funkcije”.

“Mi smo odradili analizu efekata zakona i utvrdili koliko je to novca i dobili smo njihovo mišljenje da neće dati dodatna sredstva tako da sad očekujemo da sa njima to raspravimo i da nastavimo sa procedurom”. Zakon nikada nije došao do Narodne skupšitne, još je uvek u procesu usagalšavanja stavova državnih organa i nije predat ni vladi. “U međuvremenu urađen je Nacrt strategije, zakon je ranije pravljen, pa sada moramo neke elemente tog zakona da usaglasimo i sa pravcem u Strategiji”, rekla je pomoćnica ministra.

Prisustvo predstavnika Ministarstva i pomoćnice za kulturno nasleđe iskoristio je i Milojko Nikitović iz Udruženja lončara Zlakusa, koji se požalio na problem švercera na magistrali Užice – Požega koji prodaju grnčariju koju lažno predstavljaju kao zlakušku.

“Vrlo je mali procenat zlakuske grnčarije na magistrali, ali tu su šverceri razni – iz Makedonije, Bugarske, Grčke… sve se prodaje pod imenom Zlakusa, a pravi lonci se rade ručno, koriste se i u Guči, dok ovi švercovani brzo pucaju… Pokušavamo to da zaštitimo, bili smo i u Etnografskom muzeju u Beogradu, ali nemamo nikakvu pomoć države da se to spreči na magistrali”, rekao je Nikitović, kome su Aleksandra Fulgosi i sekretar Ministarstva Igor Jovičić ukazali da bi zaštitu trebalo potražiti i od Zavoda za intelektualnu svojinu, na osnovu autorskih prava.

“Vi kao nosioci nekog interesa, pored ove linije u oblasti kulture, treba svoja prava da zaštitite i kao nosioci određenog interesa u smislu da li je to oznaka geografskog porekla, ili zaštita procesa obrade… Sve se to reguliše kod Zavoda za zaštitu intelektualne svojine, koji je pod nadležnošću igrom slučaja Sektora za nauku pri Ministarstvu prosvete i nauke. To je jednak problem kao sa srpskom šljivovicom, srpskim kajmakom, kao sa srpskim ajvarom… Oni koji su zaštitili svoje procedure, npr. pirotski kačkavalj, sa tom sertifikacijom izlaze na tržište i sklanjaju  nelojalnu konkurenciju koja postupa već na granici kriminalne aktivnosti. I onda tražite zaštitu od organa unutrašnjih poslova koji će da sklone oni koji prodaju to, od inspekcije koje će utvrditi da li je to možda i štetno za zdravlje… Tradicionalna tehnologija predstavlja deo nacionalne nematrijalne baštine i u Beogardu i ovde. Vi niste svoji, vi ste naši. I to je postignuto zaštitom nematrijalne baštine, ali vi morate da zaštite svoj interes kao nešto od čega živite. Kada dobijete hologram, iza toga stoji zaštita tehnologije, postupka, procesa rada, primenjenih tradicionalnog znanja…”, rekao je Jovičić i ocenio da je to “mnogo značajan segment i mnogo značajan doprinos diskusiji o samoj Strategiji, jer je na neki način vrh ledenog brega, jer se otvara pitanje ne samo grnčarije, nego gde smo mi sa tradicionalnim zanatima, tradicionalnjim veštinama, sa uslužnim zanatstvom…”

“Hoćemo da obnovimo uniformu za gardu, a u ovoj državi više nema ko da napravi gajtan. Treba da ga uvezete iz Kine. Niko ne zna da napravi narodno odelo, a sa druge strane ima nevladin sektor koji to podstiče, koji želi to… I tu je značajan doprinos nevladinog sektora po brojnim segmentima koji ne mogu da budu u nadležnosti države direktno zato što se opeterećuje funkcionisanje birokratskog aparata koji je i ovako naporan sam po sebi i sebi, i Bogu, i ljudima”, rekao je Jovičić.

Aleksandra Fulgosi rekla je da se prilikom izrade Predloga strategije vodilo računa o racionalnom obimu, pa je obuhvaćeno široko polje kulture u celini, uključujući deo posvećen nasleđu. Iz tog razloga nisu detaljno razrađivane pojedinačne oblasti zaštite kulturnih dobra, rekla je ona, dodajući da će svakako biti dodata rečenica-dve o tome da će iz ove strategije uslediti ili strategije ili programski dokumenti za pojedinačne oblasti – za arheološko nasleđe, za arhitektonsko nasleđe, za muzejsku, za arhivsku delatnost, delatnost zaštite filmske građe i zaštite stare i retke bibliotečke građe, kao i za zaštitu nematrijalnog nasleđa kojeg uopšte nema u starom Zakonu o kulturnim dobrima.

Što se tiče nasleđa, prvi od pet strateških ciljeva je donošenje institucionalnog okvira i novih zakona. Sličan odgovor je i u vezi sa značajnim pitanjem u vezi sa nelegalnim arheološkim iskopavanjima i zapravo krađe kulturnih dobara. S jedne strane, prilično dobro rešenje je u postojećem zakonu, ali se u praksi pokazalo da se te stvari često dešavaju, zbog čega je potrebna i izuzetno čvrsta saradnja sa MUP-om, što Ministarstvo kulture, kako je daodala, nastoji da čini maksimalno.

Učesnici rasprave izneli su još niz primedbi i sugestija, a posebna tema bio je i vrednosni i ideološki okvir Predloga strategije.

Kustoskinja u Narodnom muzeju Užice, istoričarka umetnosti Katarina Dogandžić Mićunović, ocenila je da uopšteno rečeno, predloženi dokument ima “lepih, pametnih i korisnih stvari” i da pretpostavlja da je urađen u skladu sa sličnim evropskim dokumentima, ali je dodala da zbunjuje deo u kojem su se pisci Predloga strategije “dotakli domaćeg terena”.

“Kada se govori o nacionalnom identitetu i kulturi, ne znam da li se govori o nacionalnoj kulturi Srba ili građana Srbije. Ne treba tu praviti nikakav problem – postoji i jedno i drugo, ali prosto je čitalac ovog dokumenta nekad u zabuni o čemu se radi”, rekla je ona, dodajući i da na samom početku teksta iznenađuje anahronost opisa dimenzija srpske kulture. Kao primer je navela herojsku dimenziju, navodeći da je svakako za poštovanje, ali da njeno apostrofiranje ne bi trebalo da bude tema jednog ovakvog dokumenta.

Posebno je kritikovala i navođenje Svetog Save kao središnje nacionalne figure, dodajući da, kao istoričarka umetnosti, ne zna šta znači svetosavlje. “Taj kult koji je negde neuhvatljiv i neki drugi elementi koji idu kao osnovne odrednice ovog dokumenta. Kako su se tu provukle konstatcije da kulturu ne čine institucije u kojima se prestonička elita samo zabavlja? To su - nadam se da se niko neće uvrediti, neki najniži oblici populizma koji se kroz takve neke konstataicje provlače. Na jednom mestu čak ima da treba da se spreči sukob kulturnih elita… Šta to znači? Institucija koja je ovaj dokument napisala, štampala, stavila na sajt, mislim da ne sme da dopušta da se takve konstatacije koje liče na one nedeljne šou programe posle podne na nekim mestima provlače”, rekla je Katarina Dogandžić Mićunović, pominjući posebno i deo koji govori o potrebi istraživanje genocida nad srpskim narodom koje nije samo zadatak istorijskih nauka.

“Ja ne znam čiji je to zadatak osim istorijskih i pravnih nauka? Svakako da u okviru razvoja kulture treba negovati kulturu sećanja kao jako bitan aspekt, ali način na koji se u ovom dokumentu govori o tome prosto udaljava kulturu u pravcu neke dnevne politike. Mislim da je krajnje vreme da se to u potpunosti izbegne”, naglasila je ona.

Katarina Dogandžić Mićunović ukazala je i na neke “odokativne ocene” u delu o kulturnom nasleđu na Kosovu.

“Znamo da je teško naći rešenje u vezi sa kulturnim nasleđem na Kosovu, svakako najbitnijim stvarima, ali je neko napisao: ‘Poseban značaj kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji ogleda se u njegovom svedočenju o nastanku srpske države, crkve  i  kulture,  pa  zato  ono  predstavlja  ključni  element  kulturnog  i duhovnog identiteta srpskog naroda…’ Segment kulture svedoči o nastanku srpske dražave i crkve – to nije tačno, to svaki istoričar zna da se tek kasnije u srednjem veku država pomerila na to područje. Takve neke greške u dokumentu koji se nalazi na sajtu Ministarstva ne treba da postoje”, konstatovala je ona, dodajući da je dobar deo Predloga strategije “razumno napisan i kako treba”, ali da bi trebalo obratiti pašnju na “mnoge sitnice, jer diskredituju na neki način taj dokument”.

Kao posebno problematično, navela je i predviđeno rešenje za unapređenje upotrebe ćirilice.

“Nisam sigurna da li se ta neka poreska diskriminacija uklapa u naše zakone i Ustav… I ja lično pišem ćirilicom, ali mislim da se niko ne može diskriminisati. Kako to da neko bude oslobođen poreza ko javno piše ćirlicom?”, rekla je ona, skrećući pažnju i na rešenje da domaće biblioteke treba da daju prednost stručnim i naučnim knjigama domaćih izdavača.

“Ako je u pitanju stručna i naučna knjiga, niko ne sme da ima prednost, i ne znam otkud ta ideja? Ako je bolja strana stručna knjiga, zašto da ima prednost domaći pisac stručne literature?”, rekla je Katarina Dogandžić Mićunović, dodajući i da se na jednom mestu pominj nacionalno znanje u oblasti konzervacije. “To su stvari koje su nejasne šta znače – šta znači nacionalno znanje? Mislim da bi Ministarstvo trebalo debelo da prečešlja ovaj dokument”, dodala je Katarina Dogandžić Mićunović.

Odgovor u ime Ministarstva na primedbe koje se tiču vrednosti i opšteg opredeljenja Predloga strategije dao je poseban savetnik ministra Dragan Hamović, koji je rekao da je mogao da pretpostavi čitav niz sugestija i primedaba koje su se čule. “Kao da je iz jednog cirkularnog mejla taj set primedaba razvrstan”, ocenio je Hamović.

Strategija kulture, kako je naglasio, strateški je dokument koji se tice sistema i temeljnih vrednosti, a prema njegovim rečima, pisan je sa svešću da “postoji pluralnost, višedimenzionalnost i onoga što je kulturno nasleđe, i onoga što je savremeno stvaralaštvo s druge strane”.

“Težnja da se određenim nasleđenim ili reprogramiranim ideološkim priostupima određene teme kulturne politike bace u stranu kao nevažne, anahrone je jedna tendencija koja nije nepoznata, koja je prisutna i koju ova strategija želi da prevlada. Jedno od određenja kulture, a ima ih mnogo, jeste da je kultura - pamćenje zajednice. Ona podrazumeva i odnos prema prošlosti i horizont sadašnjosti koji se dopunjava upravo tom svešću i samošvešću… Postoje takođe danas tendencije, koje su i u našem prostoru dosta privilegovane, u javnom diskursu, a to je da se napravi rez u odnosu na višedimenzionalno i višeslojno kulturno nasleđe i ove zemlje i većinskog naroda u njoj. Zato je govor o dimenzijama srpske kulture prosto jedno mapiranje nečega – prtljaga kulturnog, istorijskog, koji nas je odredio kao zajednicu, što naravno podrazumeva i slobodu svakog pojedinca za ličnu meru i smer identiteta”, rekao je Hamović i dodao da je “ono što je za druge kulture samorazumljivo i što druge države samorazumljivo i bez dilema ovakve vrste rade, to je očigledno u slučaju srpske kulture u očima određene orijentacije - dobrano ideologizovane - prosto ili nejasno”.

“To je eufemizam za jedno političko ideološko neprihvatanje”, rekao je Hamović, dodajući da je kultura, između ostalog, i istorijska svest o zajednički proživljenoj prošlosti.

“Ako bilo ko smatra da 20. vek, kada je reč o istoriji srpskog naroda, i Srbiji i na prostoru nekadašnje Jugoslavije - ne određuje činjenica masovnog stradanja civilnog stanovništva u Prvom svetskom ratu, genocida besprimernih razmera i formi na teritoriji tadašnje NDH, ili čitavo klupko krvavog dešavanja 90-ih, pri čemu je srpska strana voljom moćnih učesnika u svemu tome diskvalifikovana na najneutemeljenije načine i ta diskvalifikacija u širem javnom mnjenju traje, onda teško da mogu sa takvim pristupom da se složim”, dodao je Hamović, pominjući i slučaj Jermena koji čitav vek insistiraju na tome da država koja je počinila zločin nad njima to prizna. “Imamo slučaj čitave discipline koja se tiče Holokausta, mnoštvo filmova, knjiga itd. Zašto se to radi? Iz najdubljih civilizacijskih razloga. Ko ne poštuje žrtve stradanja nema osnovna određenja kulturnog i civilizacijskog pristupa pojedinačnom, a to se odnosi isto i na zajednicu”, rekao je Hamović.

“Pošto smo svi ovde manje-više pamtioci perioda i pre 90-ih, a toliko valjda znamo, znamo to da zarad integrativne državne politike nakon Drugog svetskog rata, da bi ta zajednica opstala, čitav korpus činjenica vezan za stradanja u Drugom svetskom ratu, kojih je bilo na svim stranama, ali čini mi se da srpska strana u tom domenu beleži nesrazmerno veću dimenziju stradanja - sve to je na mnogo načina sistematski relativizovano u periodu titoističke Jugoslavije. To je nešto što ne govori politika ili ideologija. Govore proverljive činjenice koje je istoriografija podastrla pred nas, pa ako hoćemo da ih prihvatimo hoćemo, ako nećemo – to je već druga stvar, i nije greška do činjenica”, rekao je Hamović, dodajući da te teme “ne apsolutizuju bilo kakvu tačku gledišta sa ove ili one strane političkog spektra”, i da ne bi trebalo da su sporne.

Prema njegovim rečima, osporavanja i otvaranja tih do skora tabuisanih tema je nešto što “prosto iz civilizacijskih razloga, a i iz razloga dalje istorijske egzistencije i ovoga naroda, i ove države, moramo da negujemo”.

Hamović je dodao da je u tom smislu i ćirilica prvorazredno kulturno pitanje, koje je iz istog konteksta proizišlo – kao milenijumska identifikacijska tekovina srpske pisane kulture, i ne samo srpske, nego celog kulturnog kruga kome ona pripada.

“Kao što sve države vode računa o svojim temeljnim vrednostima, o slici o sebi, o zajedničkoj prošlosti, tako je ovaj upušteni, zapušteni i ignorisani u velikoj meri krug tema, ova strategija želela da veoma izbalansirano, bez prejudiciranja opštih ili tvrdih zaključaka, predstavi i ponudi. I tu mislim da svako ko na utemeljen način, a ne sa ideološki suženom perspektivom stvari vidi, može da prati i prihvati to i u formulacijama ove strategije”, izjavio je Hamović.

Direktorka Gradskog kulturnog centra u Užicu Jelena Vasović, napominjući da je to najmlađa od šest lokalnih ustanova kulture (osnovana pre sedam godina), ukazala je na problem kadrova u kulturi, postavljajući pitanje da li je troje zaposlenih dovoljan broj za razvoj ustanove, ali i za obavljanje osnovne delatnosti.

Sekretar Ministarstva Igor Jovičić predočio je situaciju u tom pogledu na nivou cele države, i ne samo u oblasti kulture.

“Svi smo izloženi dejstvu zakona o ograničenju broja zaposlenih u javnom sektoru, tiče se mogućnosti države… Procenu toga da li je za vaše funkcionisanje potrebno troje ili sedmoro izvršilaca – najpozvaniji ste da date vi sami, po projekciji svojih aktivnosti, potreba i svega onoga što želite da učinite dobro za sredinu u kojoj delujete”, rekao je Jovičić, precizirajući da je broj izvršilaca u oblasti kulture u Srbiji, koji je projektovan na tri nivoa (republičkom, pokrajinskom i lokalnom, koji uljučuje gradove i opštine) - 10.204.

Do te projekcije se, kako je istakao, došlo u saradnji sa reprezentativnim sindikatima, sa kojima je saradnja “izuzetno dobra”.

Na lokalnom nivou deluje 466 ustanova kulture, na republičkom ih ima 21 u oblasti zaštite i pet u oblasti stvaralaštva, a 17 na nivou Vojvodine i 14 na nivou Kosova i Metohije.

“Sve ustanove sa područja Kosova i Metohije i dalje egzistiraju kao ustanove kulture ove države i one su pod režimom finansiranja. Imamo one koje su izuzetno aktivne, kao što je Narodno pozorište iz Prištine koje deluje u Gračanici, ima repertoar i dobre predstave, kao što je Venac - ansambl narodnih igara u Gračanici…”, rekao je Jovičić, dodajući da ima i katastrofalnih sudbina, poput Međuopštinskog arhiva u Peći.

Jovičić je dodao da je u sadašnjim okolnostima teško obezbediti dodatno zapošljavanje, s obzirom na mere štednje.

“Da biste dobili pravo da zaposlite više ljudi, u skladu sa pravilima, vi bi trebalo da dobijete dozvolu od nadležne komisije preko Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a mi smo nadležni kao Ministarstvo za ustanove i zapošljavanje koji su na nivou Republike…”, rekao je Jovičić, objašnjavajući da je neophodno dobiti i mišljenje Ministarstva finansija, pa potom zaseda komisija pri Generalnom sekratrijatu vlade, i onda “tamo kažu – može, ali izvinjavamo se – petoro ljudi mora da ode iz sistema da biste imali pravo da zaposlite jednog”.

Napominjući da je i u drugim državama bilo racionalizacije, te da je uspeh kada se dođe do toga da dva zaposlena moraju da odu da bi se zaposlio jedan novi, Jovičić je rekao da je situacija takva da se sa odredbama zakona koje su “krajnje restriktivne i koje su na granici ugrožavanja delatnosti”, suočavaju svi – i ustanove kulture, koje su javne službe, i organi uprave, pa i samo Ministarstvo kulture i informisanja, jer takođe ima zabranu zapošljavanja.

Ocenjujući da je to problem svih problema i da je otvoreno pitanje kako preživeti i kako funkcionisati, Jovičić je rekao da je Strategija u tom smislu jasna i da nije u funkciji rezanja broja zaposlenih, nego “upravo traži da se implementiraju postavke, a to znači zapošljavanje, školovanje, razvoj kadrova po svim nivoima na sve načine koji mogu da doprinesu implementaciji”. “Ona je razvojnog karaktera, ona nije u funkciji kontrole broja zaposlenih”, dodao je Jovičić.

Posebno pitanje u kontekstu funkcionisanja ustanova kulture postavljeno je i u vezi sa polivalentnim centrima kojih ima 176 na nivou cele Srbije od ukupno 466 lokalnih ustanova kulture.

To su, kako je podsetila urednica Gradske galerije Požega i bivša direktorka Kulturnog centra Požega Slađana Petrović Varagić, najbrojnije ustanove kulture u celom sistemu javne uprave, raspoređene od severa do juga, u gradovima, opštinama i mesnim zajednicama. Na osnovu desetogodišnjeg iskustva rada u njima, ona je rekla da je poražavajuće to što su “apsolutno prepuštene osnivačima na milost i nemilost”, jer za razliku od vremena SFRJ, ne postoji krovna organizacija u okviru saveza tih ustanova ili bar odeljenja pri Ministarstvu kulture, koja bi na neki način komunicirala sa tim ustanovama.

Kao primer uticaja lokalnih vlasti, navela je sistematizaciju radnih mesta.

“U strategiji su dobro mapirani svi probleme tih ustanova – da su to problemi upravljačkih struktura, kadrovskih struktura, da su one u jako lošim tehničkim i drugim uslovima, da postoje problemi i u kvalitetu samih programa i diskontinuitetu realizacije programa, ali dok ne dođemo do tog planskog pristupa da jedna polivalentna ustanova kulture, kao što je Gradski kulturni centar Užice ili KC Požega, dobije sistematizaciju radnih mesta kakva zaista odgovara takvoj veličini grada ili opštine – mesta koje ona pokriva i opslužuje u onoj delatnosti za koju je registrovana – mi ništa nećemo promeniti. Naše sistematizacije se često menjaju po volji onih koji trenutno drže vlast u lokalnoj samopupravi i imamo radna mesta koja apsolutno nisu adekvatna za obavljanje delatnosti”, rekla je Slađana Petrović Varagić, dodajući i da se u Predlogu strategije na nekoliko mesta pominje potreba evaluacije rada tih ustanova, ali je ostalo nejasno kako će to biti realizovano.

Vukićević je na to odgovorio da su pisci teksta imali u vidu potrebu za vrednovanjem i izradom profesionalnih standarda za rad ustanova, uz učešće stručnjaka u skladu sa međunarodnom praksom, uspostavljanja mehanizma internog i eksternog vrednovanja… To, kako je rekao, važi i za polivalentne centre, a i u Akcionom planu je planirano praćenje primene propisa o planiranju na svim nivoima vlasti, obavezivanje ustanova kulture da izrađuju i sprovode svoje planove razvoja i uspostavljanje sistema vrednovanja rada ustanova kulture i projekata.

Jovičić je dodao da se mnoga pitanja vezana za kulturu po prirodi tiču i raznih drugih delatnosti i organizacije države, te da u tom smislu treba posmatrati i pitanja u vezi sa polivalentnim oblicima funkcionisanja kulture. U tom kontekstu bi bilo, kako je rekao, malo nezgodno da Ministarstvo kulture ima invazivniji pristup prema nivoima lokalne samouprave. Dodao je da svoje probleme ne rešavaju jednako Subotica, Babušnica, Aleksandrovac, Šabac, Požega, ili Bern, Cirih… “Sve zavisi od sredine i to mora da se poštuje, ali ova strategija diže opšte standarde i postavlja zahtev u smislu opštih standarda čitave države i društva u tom smislu”, rekao je Jovičić, pominjući posredno i slučaj smenjivanja Slađane Petrović Varagić sa mesta direktorke KC Požega.

“Povodom mnogih problema koji su nam poznati, mi smo kao Ministarstvo pratili i reagovali na način i u meri u kojoj je to dozvoljeno, ali se čulo i znalo se da smo reagovali”, rekao je Jovičić.

Na kadrovsku politiku osvrnuo se i Hamović, navodeći da Predlog strategije pokušava da uspostavi određena merila i pretpostavke za odgovornu kadrovsku politiku u oblasti kulture, a da lično smatra da bi u okviru predviđenog novog Zakona o kulturi trebalo napraviti takve filtere koji će omogućiti da ne dospevaju na čelna mesta u kulturnom sistemu ljudi bez ikakvog iskustva ili bez verodostojnog i verifikovanog iskustva u oblasti koju obavlja određena ustanova. “Tu su instance koje utiču napravile određene nejasnoće ili proreze kroz koje se zaista mnogo šta nepovoljno dešavalo i dešava”, rekao je Hamović i dodao da je “Strategija to prepoznala” i da će se u inoviranju zakonodavog okvira itekako uzeti u obzir taj problem.

Budući da je digitalizacija proglašena jednim od prioriteta vladine politike, savetnica u Sektoru za digitalizaciju u Ministarstvu kulture i informisanja Tamara Šević rekla je da je značaj Predloga strategije razvoja kulture i u prepoznavanju digitalizacije kao posebnog područja od značaja za razvoj kulture.

Predviđena infrastukturna ulaganja u ustanove kulture, jačanje kapaciteta, sprovođenje procesa digitalizacije u ustanovama kako organizaciono, tako i finansijski, digitalizacija nasleđa i savremenog stvaralaštva, podrazumeva ostvarivanje ciljeva koji će do 2027. umnogome dovesti do nivelisanja trenutnog stanja, odnosno raskoraka između upotrebe savremenih informacionih tehnologija, osposobljenosti zaposlenih u ustanovama i stvarnih potreba za digitalizacijom, rekla je Tamara Šević, navodeći da je predviđeno uvođenje regulatornog okvira digitalizacije koji bi uredio tu oblast, odnosno nadležnosti učesnika u procesu digitalizacije – ustanova kulture, te implementaciju međunarodnih standarda, promociju…

Predstavnici Ministarstva poručili su tokom rasprave i da od Strategije ne treba očekivati rešenje svih problema, već bi o njoj, kako je rekao Jovičić, trebalo razmišljati u širem smislu.

“Primetili smo i u Novom Sadu i u Subotici da ljudi, razmišljajući o strategiji kao takvoj, u ovom slučaju u oblasti kulture, više razmišljaju o planu, a ne o strategiji u širem smislu. Strategija je u suštini strategijsko-doktrinaran dokument. Ona u sebi, po kategorizacijama i po tome što je sadržaj dat kroz nauku o upravljanju, sadrži pojam plana, pojam perspektive, procesa postupka, čak i neke kategorije koje su iz oblasti socijalne psihologije, kao pojam anticipacije i pronicljivosti. Daje nam širok front – kada govorimo o prioritetima govorimo o kadrovima, ali ne u smislu koji bi direktno zanimao ustanove kulture ili direktore muzeja… ili možda nevladin sektor koji će reći – čekajte, vi sad pričate o institucijama, a gde je tu širi pojam? Upravo se o tome radi. Kada se koristi pojam kadrovi, misli se na širi pojam kadorva uopšte – kulturne poslenike i sve one koji učestvuju u tome”, rekao je Jovičić, dodajući da se isto odnosi i na infrastrukturu.

“Strategiju prati Akcioni plan koji će najširu poziciju, intenciju države i društva da reguliše oblast pitanja u kulturi na bazi nekih podataka do kojih se došlo kroz referentini period i primenom standarda koje traži neka oblast – utvrditi na koji način se implementira. Implementira se sprovođenjem Akcionog plana i ta evaluacija će se vršiti svake dve godine”, rekao je Jovičić, pozivajući učesnike javne rasprave da svoja razmišljanja prilagode tome i “dignu diskusiju na nivo razgovora o strategiji na nivou njene opštosti”, jer će se tako možda lakše shvatiti intencije autora teksta.

Navodeći i da strategija nema prirodu zakona, ali je usvaja Skupština, Jovičić je rekao da ona predstavlja “određenu vrstu zahteva na ponašanje i očekivanje od svih učesnika u jednoj oblasti koja je toliko značajna za državu”.

*Tekst je nastao u okviru projekta “Put strateškog dokumenta”, sufinansiranog od Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

(SEEcult.org)