Oproštaj od Srđana Koljevića
Kolege i prijatelji istaknutog srpskog scenariste, reditelja i profesora Srđana Koljevića odali su mu počast 12. jula na komemoraciji u Jugoslovenskoj kinoteci, podsetivši na nagrađivane filmove koje je režirao ili im doprineo kao scenarista, kao i na njegov profesionalizam, odmerenost i autoritet.
Nakon scene iz Koljevićevog prvog realizovanog scenarija za dugometražni igrani film “Kaži zašto me ostavi” (1993), u režiji Olega Novkovića, o njegovom izuzetnom stvaralaštvu, posvećenom radu sa studentima i mladim autorima, kao i o njegovoj plemenitoj i duhovitoj ličnosti govorili su reditelji Bojan Vuletić, Stefan Arsenijević, Matevž Luzar, Srdan Golubović, scenarista Boris Grgurović i glumica Aleksandra Balmazović, dok je glumac Nikola Rakočević pročitao tekst scenaristkinje i dramske autorke Milene Marković.
U prisustvu Koiljevićeve porodice, prikazani su i inserti iz filmova koje je režirao prema svom scenariju “Sivi kamion crvene boje” (2004), “Žena sa slomljenim nosem” (2010) i “Branio sam mladu Bosnu” (2014), kao i iz filma “Klopka” (2007) reditelja Srdana Golubovića, za koji je bio koscenarista, te iz slovenačke TV serije “Jezero”.
Bojan Vuletić je istakao da su “blagost, nežnost i smirenost činili Koljevićevu ogromnu unutrašnju snagu naizgled nevidljivom”, kao i da bi “čitava istorija jugoslovenskog i srpskog filma bila siromašnija bez njega”.
“Odisao je skromnošću, puštajući da njegove priče i njegovi likovi govore umesto njega. Njegova darežljivost prema prijateljima i kolegama bila je nemerljiva. Činio je naša osrednja scenarija boljim, činio je naše konfuzne ideje smislenijim. Našu nesigurnost ublažavao je šalama i čuvenom rečenicom: Sve zavisi od ugla gledanja. Verovao je samo u jedno – ljubav. Zato se sve njegove priče bave ljubavlju. One su smešne i tužne, tragične i pune nade, nekada brutalne, ali uvek nežne, istinite i iskrene, kao što je i sam bio”, rekao je, između ostalog Vuletić.
Stefan Arsenijević je podsetio na dugogodišnje prijateljstvo sa Koljevićem, sa kojim je pisao svoj prvi dugometražni igrani film “Ljubav i drugi zločini” (2008): “Dok sam kao debitant bauljao u kreativnom procesu Srđan mi je ulivao sigurnost, ohrabrivao me i podržavao, nadograđivao moje misli i nenametljivo, a postojano vodio kroz proces”.
“Bio je jedan od najvećih filmskih scenarista i reditelja koje smo ikada imali. Njegov trag u domaćoj kinematogafiji je dobro poznat, ali je taj trag i mnogo dublji i širi”, istakao je Arsenijević, navodeći program na kojem su zajedno radili “First film first”, kroz koji je prošlo više od 50 mladih reditelja i rediteljki iz jugoistočne Evrope.
“Srđan je bio ključni mentor ovog progama, omiljen, topao, duhovit, sa fascinantnim znanjem i iskustvom. Ovih dana mi se javio veliki broj tih mladih filmadžija. Dirnulo me je s koliko topline i tuge su poželeli da podele ljubav i zahvalnost koju osećaju prema Srđanu”, rekao je Arsenijević.
Aleksandra Balmazović, koja je igrala glavnu žensku ulogu u filmu “Sivi kamion crvene boje”, prisetila se saradnje s Koljevićem, njegovog osmeha, i šešira, pronicljivog pogleda, hrabrosti, nenametljivosti...
“Sivo, crveno, crveno, sivo, jarke boje, vesele. Tvoj Ratko (lik koji je igrao Srđan Todorović) rekao je: ’Meni boje ništa ne znače’. A ti si u svaki od života koji si svojim postojanjem dotakao uneo boje, onoliko njih. Ostavljaš svet kojem si dodao svoje boje i za sve one koji ga vide u drugačijim bojama”, rekla je Aleksandra Balmazović.
Matevž Luzar i reditelj i scenarista Miha Hočevar oprostili su se “u ime slovenačkih filmskih stvaralaca od vašeg, ali i našeg Srđana”.
“Upoznali smo se sticajem okolnosti nas trojica i odmah se sprijateljili, a brzo i otvorili firmu, ne toliko da bi radili, više da bi se družili. Bilo je i rada, puno toga, sve do poslednjih dana. Zajedno smo napisali tri TV serije, jedan igrani film koji je u montaži i dve serije koje su u razvoju. Srđan je poslednjih godina bio glavni mentor naše scenarističke radionice, kroz koju je prošlo oko 50 mladih autora. Neki od njihovih filmova već su snimljeni, pa i nagrađeni. Za to vreme naučio je slovenački do te mere da je čitao u originalu”, izjavio je Luzar, inače predsednik Udruženja slovenačkih reditelja.
Luzar je podsetio na Koljevićeve reči kada su primali nagradu za scenario filma “Ivan” (2017), u režiji Janeza Burgera: “Zajedno smo najbolji”.
“Mislio je na saradnju srpske i slovenačke kinematografije. Bilo je lepo i lako raditi s njim... Ostaju nam lepa sećanja na tebe, tvoj osmeh, tvoj humor. I da pokažemo šta smo naučili od takvog majstora”, poručio je Luzar.
Srdan Golubović je izjavio da mu je teško da objektivno govori o Koljevićevom delu, jer mu je bio blizak prijatelj, a radili su zajedno na tri filma.
“U vremenu postjugoslovenskog filma Srđan je bio jedan od retkih ljudi koji je živeo isključivo od pisanja filmskih scenarija. Njegovi filmski junaci su bili slični njemu, kao što često biva kod autentičnih umetnika – jednostavni, nenametljivi, duhoviti, topli, obični ljudi. Sa osmehom i kad nose tugu. Junaci diskretnog, melanholičog humora. U Srđanovom humoru spajale su se dve gotovo nespojive stvari – suptilna ironija i neizmerna toplina. Takav je bio Srđan. Gospodin s kaubojskim šeširom i osmehom. Veliki filmski scenarista, reditelj, mentor, odmereni, a neprikosnoveni autoritet”, istakao je Golubović, dodajući koliko je bio hrabar i dostojanstven u borbi sa dugom i teškom bolešću.
Golubović je naveo i ogromni trag koji je Koljević ostavio kao profesor, prenoseći generacijama mladih ljubav, posvećenost i strast prema filmu, kao i da je bio posebno usmeren na pedagoški rad i često govorio koliko poštuje tu profesiju, jer i sam dolazi iz profesorske porodice, ali i da je svirao više instrumenata, a posebno je voleo bendžo.
Boris Grgurović je, u ime Koljevićevih studenata, izjavio da se svi oni danas osećaju isto i da će ga svi pamtiti na isti način.
“Profesor Koljević je za baš sve svoje studente imao strpljenje, razumevanje i veliko, mada često neopravdano, poverenje u njih. Svaki ima svoju priču ili anegdotu o profesoru, ali se gotovo svaka od njih završava na sličan način. Svojim neprikosnovenim, nenametljivim i autentičnim autoritetom sve nas naučio je najbitniju stvar - važno je da voliš to što radiš”, rekao je Grgurović.
Milena Marković je u tekstu “Za Srđana” napisala da je otišao voljeni i poštovani kolega i da se “sa teškom bolešću borio gospodstveno i čojstveno do kraja, oko sebe šireći blagost i dobrotu, ljubav i svoj prepoznatljivi humor”.
“Bio je tih, nenametljiv, iskričavog pogleda. Naoko pitom, ustvari vrlo hrabar. Iskreno blag i nepopustljiv kad treba. Starinski pošten, vrcav i umeo je da pocrveni kao mlad momak. Svi mi žestoki, mahniti, šašavi, bučni smo umeli da ućutimo kad Srđan ima nešto da kaže.
Mi smo svi navikli na plemenitog Srđana i nismo mu govorili: ‘Ti si odigrao veliku ulogu u našim životima’. Eto, sad možemo da mu kažemo, a on to ne može da okrene na šalu. Njegovi glavni junaci su bili mali, izgubljeni borci u jednom strašnom vremenu. Oni su bili mera ljudskosti u jednom okrutnom svetu, zatvorenom u nevidljive zidove o koje smo svu udarali makar jednom. Ti junaci su bili strani ovom svetu. Mora da se Srđan tako osećao. Oni su zamišljali zemlju i život koji je možda postojao, možda i nije, ali su oni žudeli za njim. Njegovi junaci su se borili u ime ljubavi i pravde. Srđan je napravio zemlju za sve nas”, istakla je Milena Marković.
Srđan Koljević će biti sahranjen 13. jula u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
*Foto: ZD/SEEcult
(SEEcult.org)
