Oproštaj od učitelja avangarde

Kolege, prijatelji i porodica oprostili su se 22. januara od Branka Vučićevića komemorativnim skupom u Muzeju Jugoslovenske kinoteke na kojem su istakli njegov doprinos kao scenariste nekih od kultnih jugoslovenskih filmova, ali i kao prevodioca književnih i stručnih dela, dizajnera, autentičnog avangardnog umetnika i doslednog borca protiv gluposti i neslobode bilo koje vrste.

Na svestranu ličnost Vučićevića, koji je preminuo 18. januara u Beogradu u 82. godini, podsetili su Lazar Stojanović, Slobodan Šijan, Dejan Ilić, Dejan Sretenović, Irina Subotić i Jovan Čekić, ističući raznovrstan i uticajan opus koji je ostvario tokom višedecenijskog prisustva na sceni i ujedno nesvakidašnju skromnost, koja je došla do izražaja i u njegovom jedinstvenom učešću u umetničkom pokretu fluksus.

Poslednji avangardista na ovim prostorima, učitelj i “hodajuća enciklopedija avangarde”, kojoj je posvetio čitav život, Vučićević će ostati zapamćen i kao ličnost koja je bodrila i nesebično delila znanje sa umetnicima različitih generacija.

Filmski reditelj Lazar Stojanović istakao je da je sve što je Vučićević radio bilo savršeno jasno i esejistički pročišćeno. “Pripadao je malom broju nepretencioznih ljudi koji nisu napisali nijednu komplikovanu rečenicu koja bi bila dvosmislena”, rekao je Stojanović.

Navodeći i da je Vučićević bio ovdašnja “kopča sa svetom” i “učitelj avangarde koji je mnogima bio kao stariji brat”, Stojanović je posebno naglasio Vučićevićev doprinos najvažnijim filmovima jugoslovenske kinematografije.

“Ne samo da im je kumovao i mnogima doprineo, nego je mnoge i začeo”, rekao je Stojanović i istakao da je Vučićević umeo da se bori za svoja uverenja.

“Nikada ga nisam video uplašenog ili u sumnji”, rekao je Stojanović, izrazivši uverenje da je moguće nastaviti Vučićevićev put i da će ocena njegovog rada vremenom rasti do neslućenih razmera.

I filmski reditelj i vizuelni umetnik Slobodan Šijan istakao je širinu Vučićevićevog opusa, pominjući njegove prevode nekih od najznačajnijih knjiga za sve koji se bave kulturom i umetnošću, kao i njegove tekstove filmske kritike od kojih su mnogi “obavezna lektira” za sve koji se bave filmskom umetnošću. 

“Uspeo je da uspostavi komunikaciju i sa najmlađim generacijama umetnika za koje je bio vrsta primera da se može biti osoba sa integritetom i opstati u ovakvoj kulturi”, rekao je Šijan, dodajući da je bila zadivljujuća bezbrižnost kojom sa Vučićević suočavao i sa teškim zdravstvenim problemima i lakoća kojom je o tome govorio.

“Sa tom lakoćom je nekako i otišao – usred posla”, rekao je Šijan, navodeći da je Vučićević radio na scenariju za novi film Karpa Aćimovića Godine prema knjizi “Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika” (Fabrika knjiga, 2009). I tu knjigu, kako je istakao Šijan, Vučićević je, shodno svojoj devizi “Sve je film”, smatrao filmom na papiru.

Dejan Ilić iz Fabrike knjiga rekao je za Vučićevića da je bio “divna osoba, a noćna mora za urednika”, ne samo zato što je i sam bio urednik i dizajner, već zato što je “mnogo više znao od onoga što je napisao”.

“Svi sa kojima radim gledaju na njega kao na uzor – merilo stvari… Bio je učitelj… Nadam se da smo svi mi koji smo imali priliku da radimo sa njim i družimo se bar nešto i naučili”, rekao je Ilić.

Istoričar umetnosti Dejan Sretenović podsetio je Vučićevićevo učešće u avangardnom pokretu fluksus koje je bilo istaknuto i na izložbi “Fluksus u Beogradu” u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, čiji je bio kustos krajem 2014. i početkom 2015. godine.

“Bio je jedini jugoslovenski i srpski fluksus umetnik”, ali je za sebe govorio da je “uspavani fluksista” i čak odbio zvaničan poziv Džordža Mekjunasa da učestvuje u projektima fluksusa. Vučićević je na taj poziv odgovorio da je njegov rad veoma skroman, da nije originalan, već se oslanja na neke ideje Huga Bala i drugih nemačkih dadaista, te da se sastoji od akcija koje se izvode u svakodnevnom životu i koje treba da ostanu anonimne, neponovljive i nezabeležene…

Vučićević je ostvario ideal fluksusa i drugih avangardnih pokreta – potpunom integracijom umetnosti i života, istakao je Sretenović, nazvavši Vučićevića “poslednjim avangardistom” i čuvarom duha avangarde na ovim prostorima.

“Bio je hodajuća enciklopedija avangarde kojoj je posvetio ceo život”, rekao je Sretenović, ističiću Vučićevićevu doslednost i prezir prema slavi, priznanjima, eksponiranju, nagradama… “Sve ga je to nerviralo… Bio je dosledan u skromnosti – smatrao je da je bitno ono što su dela, produkti, a ne ličnost koja iza njih stoji”, rekao je Sretenović.

Podsećajući i na Vučićevićevu “Izjavu ravnodušnosti” kojom je, u duhu Fransoa Trifoa, proglasio okončanje bavljenja filmskom kritikom, Sretenović je naglasio da Vučićevićev značaj nije samo u opusu koji je ostavio baveći se filmskom kritikom, pisanjem scenarija, prevođenjem i pisanjem i dizajnom, već i u prisutnosti na kulturnoj i umetničkoj sceni na kojoj je ostvario “nepredvidivi umetnički, intelektualni i učiteljski rad”.

Sretenović je odao počast Vučićeviću i izvođenjem jedinog fluksus komada koji je 1969. godine poslao Mekjunasu: “Stavite dve kockice šećera (sa natpisom Fluxus Forever) u čašu vode. Pošto se rastvore – popijte zaslađenu vodu”. Nakon što je za govornicom Muzeja Jugoslovenske kinoteke stavio u času vode dve kocke šećera i ispio je, Sretenović je poručio: “Branko Forever”.

Istoričarka umetnosti prof. dr Irina Subotić rekla je da je Vučićević pokazao da se može živeti onako kako se želi do poslednjeg daha.

“Smrt nikada nije laka, ali kao da je dragi Branko birao da taj trenutak bude upravo kada je sa Jovanom Čekićem trebalo da zaokruži priču o Iliji Dimiću” koju je vizuelno materijalizovao Dušan Otašević izložbom u Galeriji SANU, rekla je Irina Subotić, ističući Vučićevićev doprinos umetničkoj sceni još od 60-ih godina i njegovu doslednost u nastojanju da prepozna i obilato iskoristi u svojim radovima sve apsurdnosti, antinomije i nekoherentnosti koje su “činjenice naših ludih života”.

Ističući i značaj Vučićevićevog filmskog rada, Irina Subotić posebno je naglasila njegov doprinos istraživanju pokreta zenit.

“Nema doslednijeg, upornijeg i dosadnijeg čitaoca naših istraživanja o zenitu… Bodrio nas je, grdio, ali nesebično je delio svoje znanje”, rekla je Irina Subotić.

Filozof Jovan Čekić naglasio je Vučićevićevu borbu protiv gluposti, zatvaranja i okivanja ljudi u bilo kakve okvire – ideološke, religijske, političke…

“Ako je iko živeo i promišljao slobodu – bio je to Branko Vučićević”, rekao je Čekić.

Prema njegovim rečima, Vučićević je bio “pravi dadaista koji je neprekidno sve terao da misle”.

U ime Jugoslovenske kinoteke, čiji je Vučićević bio redovan posetilac, oprostio se upravnik Muzeja u Kosovskoj Marjan Vujović, a komemorativni skup završen je podsećanjem na poslednji intervju koji je Vučićević dao u novembru 2015. godine Drugom programu Radio Beograda.

(SEEcult.org)