Oproštaj od Veličkovića, velikog umetnika i čoveka

Porodica, prijatelji, kolege i poštovaoci oprostili su se 4. septembra od istaknutog slikara i akademika Vladimira Veličkovića na komemoraciji u Skupštini Beograda, na kojoj je istaknuta njegova posvećenost umetnosti do samog kraja života, kritički odnos prema problemima savremene civilizacije, značajan pedagoški rad i posebno podrška koju je pružao mladim umetnicima kako u Srbiji, tako i u Francuskoj, u kojoj je živeo od sredine 60-ih.

O životu i delu Veličkovića, specifičnom i zbog uticaja obe sredine koje je podjednako voleo, govorili su predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić, ataše za kulturu francuske ambasade u Beogradu Katrin Fodri, istoričarka umetnosti dr Irina Subotić i umetnik i profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu Mrđan Bajić. Uz brojne kolege iz SANU i sa umetničke scene, komemoraciji su prisustvovali i premijerka Ana Brnabić, generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković, ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić, gradski sekretar za kulturu Ivan Karl...

U ime SANU, čiji je Veličković bio član van radnog sastava od 1985. godine, akademik Vladimir Kostić istakao je da je moto svih njihovih razgovora bio sveden na pitanje kako može da pomogne - šta može da uradi.

Vladimir Kostić

Prema rečima Kostića, dogovarali su se da u SANU dovedu kustose modernih galerija iz Pariza kako bi sa istoričarima umetnosti u Beogradu mogli da ukrste stavove o kriterijumima na osnovu kojih se prepoznaju vrednosti u modernoj umetnosti. “Nažalost, ni njemu, ni SANU, ova zajednička želja se neće ostvariti”, dodao je Kostić.

Navodeći da je Veličković bio čovek gotovo patricijske fizionomije, te da je, uprkos godinama, imao držanje mladića i stav brđanina “sviklih na kretanje i napor na koji se neće žaliti”, Kostić je istakao Veličkovićevu posvećenost umetničkom radu, jer “ako svaki dan ne bi otišao u svoj atelje, smatrao bi ga izgubljenim”.

Iza velike produkcije koju su ljubomorni umeli da mu spočitavaju, bila je skrivena ogromna energija, ali bez želje i potrebe da je drugi prepoznaju, rekao je Kostić, kome su razgovori sa Veličkovićem posebno ostali u sećanju po miru i gotovo zaboravljenoj veštini da se sagovornika sasluša.

Predsednik SANU je naveo i da se pitao da li je Veličković uopšte bio svestan groznice koju je uneo na ovdašnje esteske prostore pre nekoliko decenija i kakvu je senzaciju predstavljao svojim radovima koji su bili potpuno drugačiji od svega što je do tada viđeno. Pitao se i da li je Veličković bio svestan koliki je značaj imao za “dostojanstvo i postojanost modernosti - uvek pomalo sumnjive na ovim prostorima, pogotovo ako je dolazila sa strane, pa bio to i grad koji će Hemingvej nazvati ‘pokretnim praznikom’”.

Kostić se posebno osvrnuo i umetnički opus Veličkovića, ističući faciniranost koju je izazivala drama bilo ljudi, bilo životinja u njegovim delima. Naročito fasciniran crno-belim slikarskim potezima kojima je Veličković uspevao da uhvati pokret, Kostić je istakao i gotovo subverzivne dodatke crvenom bojom koji su pojačavali dramu pokreta i upozoravali da može i da se prekine, ili da se nastaviti na neki drugi način, nekom drugom logikom…

Iako se za Veličkovićeve mračne slike sa zloslutnim crnim gavranovima ili sa psom odsečene glave moglo čuti – istina ne baš previše glasno - da su morbidne, Kostić je rekao da su verovatno i oni koji su te reči izgovarali bili svesni hipokrizije, pa i logičke neodrživosti takvih misli.

“Umetničkom senzibilnošću iskoračio je u novi svet znatno pre nas. Mi smo to činili uglavnom sa zakašnjenjem”, rekao je Kostić i ukazao da su Veličkovićeve slike opomena koja i dalje upozorava.

Veličković je, kako je naglasio Kostić, još jedna od potvrda da ideje rođene u mizanscenu strmih, padajućih beogradskih ulica mogu nepromenjeno da sijaju i u pomalo blaziranim svetskim metropolama, da na ovim prostorima sa marginama prve Evrope, ali i dalje prve Evrope, duh kosmopolitizma može trajno da opstane neuslovljen osećajem inferironosti kojem smo tako često skloni. “Vladimir Veličković je bio Vladimir Veličković i u Beogradu, i u Parizu, i u SANU, i u Francuskom institutu, i to je užasno važno – ohrabrujuća poruka kada se duh provincijalizma i populizma preteći nadvio nad civilizacijom kojoj, hteli ili ne, i sami pripadamo”.

U ime novoimenovanog francuskog ambasadora u Beogradu Žan-Luja Falkonija, koji je bio sprečen da prisustvuje komemoraciji upravo zbog preuzimanja dužnosti, ataše za kulturu francuske ambasade Katrin Fodri istakla je da je Veličković bio jedan od najvećih predstavnika pokreta narativne figuracije.

Podsetivši da je bio nosilac najviših francuskih priznanja i član i francuske Akademije lepih umetnosti od 2005. godine, te da je najveći deo života proveo u Parizu, ali da nikada nije prekidao veze sa domovinom i rodnim gradom, Katrin Fodri istakla je da je Veličković bio rado viđen gost u francuskoj ambasadi i da je učinio ogromnu čast kada je u Francuskom institutu izložio neka od svojih dela, povodom retrospektive u Galeriji SANU.

Ističući Veličkovićevu neposrednu darežljivost, otvorenost i spremnost da pomogne mladim umetnicima, kako u Srbiji, tako i u Francuskoj, Katrin Fodri podsetila je da su uznemirujući svetovi na njegovim slikama - univerzum pustih, zlokobnih predela, prizora rata i krvoprolića, požara ili rasutih tela u padu, izlagani na stotinama izložbi širom sveta i da je nemoguće ne ostati njima dirnut, ili ih pomešati sa nečijim drugim delom.

“Njegov talenat je bio jedinstven, snaga njegovih slika i crteža nas je uvek iz temelja protresala. Srećom, deo tog snažnog talenta preneo se na njegove sinove, Vuka i Marka”, rekla je Katrin Fodri, dodajući da će Veličković nedostajati svima i kao umetnik, i kao čovek koga su krasile dobrota i intelektualna iskrenost.

Katrin Fodri

I istoričarka umetnosti Irina Subotić istakla je da je Veličković bio “retko plemenita ličnost” i veliki umetnik iza kojeg ostaju “bolna praznina i muk”.

“Nastojimo da utehu nađemo u uverenju da njegov testament – monumentalno delo, neće prekriti prah zaborava”, rekla je Irina Subotić.

Počeci umetničkog rada Veličkovića, kako je podsetila, bili su bliski fantazmagoričnim vizijama umetnika okupljenih oko Medijale sa kojima je “delio srodne zazore od lažno ulepšane stvarnosti i istu potrebu da umetnost bude sredstvo katarze kojom će oslobađati misli i osećanja od nagomilanih podsvesnih, a možda i svesnih, negovanih predstava o nakaznosti sveta, užasa i strahova”. Već početkom 60-ih godina, a posebno dolaskom u Pariz, njegovo slikarstvo je odmah uključeno u međunarodne tokove angažovame narativne figuracije, nove predmetnosti, što je na izvestan način bio evropski refleks na američki i britanski pop art koji je osvajao svet. Taj refleks, kako je dodala, prepoznavao je autonomiju društvenih zbivanja bez aplauza, svestan da bez kritičkog ključa nije moguće prodreti duboko u prošlo vreme i da savremenmi svet može čoveku da ponudi bolje i pravednije društvo.

“Okružen takvim široko rastrostranjenim nazorima, slikarstvo Veličkovića je bilo verifikovano oštrim pogledom na aktuelna stanja savremene civilizacije i ta kritika je nosila određene socijalne konotacije, a ne retrogradni pogled na prošlost”, rekla je Irina Subotić, ističući da je Veličković sa najistaknutijim predstavnicima savremenih likovnih pojava na evropskoj sceni, zahvaljujući širokom krugu uticajnih kritičara, književnika, istoričara umetnosti i filozofa, pre svega u Francuskoj i Italiji, bio shvaćen i prihvaćen kao “autentična i snažna ličnost, nosilac širokih humanističkih poruka – tako potrebnih savremenom čoveku”.

Irina Subotić

Kataklizmične predstave na Veličkovićevim delima su, kako je navela, predstavljale permanentnu odbranu dostojanstva i integriteta čovekove egzistencije.

“Najdbulje rane ostavili su ratovi 90-ih godina, kada se krvavo raspala zemlja kojoj je pripadao i koju je iskreno voleo”, rekla je Irina Subotić, ukazujući da je Veličković toj tragičnoj situaciji posvetio ciklus slika u jarkim tonovima vatre, sa opuštosenim poljima koje nadleću samo orlušine i crne ptičurine. “I kasnije, kada su prestala ratna razaranja, nastavio je da slika te motive, jer nikada nisu prestala uništavanja tkiva društva, institucija i pojedinaca, a i to ga je bolelo dugo, do kraja života”, naglasila je Irina Subotić.

Dosegavši do najviših priznaja u Srbiji i u Francuskoj, Veličković je, kako je istakla, bio sudbinski vezan za umetnost, pa se može govoriti i o njegovoj strasti i metafizičoj želji da veruje u isceliteljsku moć slike. “Bili smo svedoci ogromne energije koju je uložio u fizički, gotovo ekstatični rad”, rekla je Irina Subotić, dodajući da se Veličković istim žarom posvećivao brojnim izlaganjima u najprestižnijim galerijama i muzejima širom sveta, kao i svojoj porodici i prijateljima.

Veličković je posebnu pažnju, kako je naglasila, posvećivao i brojnim publikacijama, katalozima i knjigama, koje predstavljaju svojevrsna umetnička dela i “sjajan dokument o njegovoj umetnosti i istovremeno najlepši spomenik njegovoj ličnosti”.

Posebno bogatstvo Veličkovića, kako je naglasila, čini vezanost za dve sredine njegovog života.

Iz Srbije i porodičnog miljea odneo je u Pariz gospodstvenost i ponosno osećanje pripadnosti maloj, ali vrednoj kulturi bogatog nasleđa i velikog potencijala mladih kojima su uskraćene mogućnosti ostvarenja. Učinio je mnogo, u saradnji sa Galerijom Haos, da nagrada za crtež nazvana njegovim imenom, dođe u prave ruke mladih umetnika, istakla je Irina Subotić, dodajući da je, s druge strane, francuski život obogatio Veličkovića širinom duha, kosmpolitskim šarmom, uređenošću sistema vrednosti i dosegutnim visokim kriterijumima, otvorivši mu vrata sveta kroz koja je “prolazio dostojanstveno i sa svešću da su njegova prisutnost i odgovornost veći i uočljiviji upravo zbog tog njegovog dvostrukog položaja”.

Mrđan Bajić

Opisujući Veličkovića kao jednog od najznačajnijih svetskih slikara svoje generacije, te kao generatora empatije i uvažavanja drugih, Mrđan Bajić posebno je istakao da je Veličković iscrpljujuće istinito sažeo našu epohu.

“Ako je u ljudskom pojmovniku, koji kroz umetnost prenosi iskustva u budućnost planetarno razumljivo, (Čarls) Dikens rekao nešto na osnovu čega svi danas razumemo tadašnju Englesku, ako (Mišel) Uelbek upravo sažima istinu o Francuskoj, a (Kventin) Tarantino o Amertici, o nama je tako potpuno i svima razumljivo gotovo sve rekao Veličković, i o Jugoslaviji, i o Srbiji”, naveo je Bajić, pominjući kao dva ključna prizora savremene epohe koje je Veličković generisao na svojim slikama – obezglavljenog čoveka koji beskrajno beži i crni izgoreli pusti pejsaž, isparcelisan bodljikavim žicama i pristupačan samo još za crne gavrane.

“Ovi prizori kao da su isčupani iz mračnog kutka srca svakog od nas, ali tu nema pesimizma i poraza, već samo surove forenzičke istine koja se mora govoriti koliko god da boli”, rekao je Bajić, napominjući da je Veličković kao čovek bio optimista, borac i pobednik. Bio je srećan čovek, koji je radio posao koji je obožavao i svakoga dana, nakon rada u ateljeu, vraćao se u spokoj svoje porodice.

Bajić je naglasio da je Veličković bio izuzetno cenjen i kao dugogodišnji profesor, koji je podržavao na stotine mladih umetnika. Tako je i na dan penzionisanja doživeo da mu se studenti iz celog sveta specijalno okupe za tu priliku i prirede parti iznenađenja.

“Hvala Francuskoj i Parizu, koji je apsolutno obožavao, jer su ga čuvali kako mi ovde verovatno ne bismo mogli”, rekao je Bajić, ističući da je Veličković bezuslovno voleo i Beograd.

“Bez trunke ignorancije bio je zainteresovan za sve naše mnogostruke probleme, želeo je da pomogne… Za našu kulturu on ostaje krucijalna figura, etalon, umetnik sa kojim se mere istinske umetničke vrednosti”, istakao je Bajić i izrazio nadu da će Srbija dugotrajno i decentno slaviti život i delo Veličkovića.

Budući da je porodica Veličkovića zamolila za privatnost sahrane, Bajić je rekao da su svi prijatelji pozvani da mu poslednji pozdrav iskažu 5. septembra u 10 sati u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Veličković je preminuo 29. avgusta u Splitu u 85. godini.

(SEEcult.org)