Ožiljci devedesetih
Međunarodna grupna izložba “90e: Ožiljci” o tragovima vremena u Srednjoj i Istočnoj Evropi biće otvorena 27. jula u Muzeju moderne i savremene umetnosti (MMSU) u Rijeci, a prema koncepciji kustoskinje Janke Vukmir, predstavlja radove tridesetak umetnika koji su, iako delujući u udaljenim sredinama - u rasponu od Balkana do Baltika ili od Srednje Evrope od Centralne Azije, prepoznali slične simptome koji su iz tih raznolikih društava pretvoreni u ožiljke koje, kao učesnici, protagonisti ili naslednici poslednje decenije 20. veka, prenosimo u novo doba.
U periodu između pada Berlinskog zida i integracije prvih postsocijalističkih država u mastrihtsku Evropsku uniju, intenzivne globalne geopolitičke, društvene, ekonomske, kulturne i tehnološke informacione promene narušile su dotadašnje ravnoteže i stvorile nove odnose unutar i između novonastalih država. Dinamika tih promena, kako je navedeno u najavi, bila je u pojedinim sredinama različita, njihov intenzitet varirao je od baršunastih do ratnih turbulencija, no procesi iz devedesetih svakako su ostavili brojne ožiljke na generacijama koje su se našle na putu ovih burnih procesa.
Izložba "90e: Ožiljci" nastaje upravo iz potrebe za podsećanjem i boljim razumevanjem umetnosti ranog razdoblja tranzicije evropskih država postsocijalističkog nasleđa.
Škart, Tuge, 1992.
Umetnici zastupljeni na izložbi su: Alban Hajdinaj i Gentian Shkurti (Albanija); Luchezar Boyadiev i Kiril Prashkov (Bugarska); Maja Bajević, Nebojša Šerić Šoba (BiH); Jiří Černický, Lukáš Jasanský i Martin Polák (Češka); Kai Kaljo (Estonija); Boris Cvjetanović, Vlasta Delimar, Ivan Faktor, Antun Maračić, Slaven Tolj (Hrvatska); Emese Benczúr, Gyula Várnai (Mađarska); Yerbossyn Meldibekov (Kazahstan); Albert Heta (Kosovo); Catalina Bucos (Moldavija); Dan Perjovschi (Rumunija); Led Art, Škart (Srbija); Oleg Kulik, Vadim Zakharov (Rusija); Tadej Pogačar, RIGUSRS / Alenka Pirman, Vuk Ćosić, Irena Woelle (Slovenija); Ilona Németh (Slovačka); Igor Toševski (Severna Makedonija); Alexandr Roitburd, Arsen Savadov (Ukrajina).
Njihovi radovi govore o ikonama tranzicije, sili novih moći, korupciji i kriminalu, ratovima i strahovima, položaju i ulozi žena u društvu, novim brzorastućim nacionalizmima, prisilnim migracijama i novostvorenoj mobilnosti, privatizaciji javnog prostora i društvenog kapitala, novonastalim kulturnim sistemima i promenama položaja umetnika, siromaštvu, nestanku socijalne sigurnosti i još koječemu što je obeležilo devedesete i ostavilo ožiljke na društvenom i ličnom tkivu pojedinca. Bilo da govore kritički, cinično ili humorno, bilo da koriste konvencionalne ili nove medije, i bilo da nastupaju direktno ili indirektno, diskretno ili glasno, predstavljeni radovi pričaju o vremenu i tome kako smo ga kao društvo doživeli i preživeli, te o neizbrisivim tragovima koje je to vreme ostavilo.
Tim temama u poslednjih tridesetak godina, kako je navedeno, posvećeno je mnogo, ali opet nedovoljno pažnje - u Hrvatskoj, u kojoj su devedesete protekle u ratu i posleratnom oporavku, malo i svakako premalo - devedesete su ostale slabo dokumentovane i još slabije istražene. “Stoga im se, izbegavajući vlastiti odraz u ogledalu, retko vraćamo, što znači i da se izbegavamo suočiti s vlastitim ožiljcima. Međutim, ako shvatimo da nismo jedini koji ih nosimo, možda ćemo vlastite ožiljke lakše prihvatiti”, poručuju organizatori izložbe, koja je prvobitno bila zamišljena kao deo programa Rijeka 2020 - Evropska prestolnica kulture.
Pandemija korona virusa je, međutim, u upravo u godini koja je bila predviđena za realizaciju izložbe, pratećeg simpozijuma i njihovih publikacija, dovela do toga da svet doživi novu veliku krizu, koja je istovremeno zaustavila dotadašnje i pokrenula procese novih promena. Uz to, Hrvatsku su u 2020. pogodila još dva devastirajuća zemljotresa. "Ako smo ikada pomislili da je prošlost gotova, ova nova kriza pokazala je da smo dugoročno taoci nerazrešenih posledica devedesetih", naveli su organizatori izložbe, kojoj je prethodila međunarodna onlajn konferencija na istu temu, održana u organizaciji Instituta za istoriju umetnosti i Instituta za savremenu umetnost - prema koncepciji Sanje Sekelj iz IPU i Janke Vukimir iz ISU.
Slaven Tolj i Marija Grazio, Hrana za preživljavanje, 1993.
Kustoskinja izložbe je Janka Vukmir, a kokustosi i saradnici su: Slaven Tolj, Michal Koleček, Darka Radosavljević, Janos Szoboszlai, Valeria Ibraeva, Barbara Borčić, Elsa Demo, Anders Härm, Jana Oravcova, Valentina Koça, Konstantin Akinsha, Ivana Vaseva, Stefan Rusu, Alisa Lozhkina, kao i Qendra Zeta u Tirani; Remont u Beogradu i Zenko Foundation u Ukrajini.
Za postavku izložbe zaslužni su Tomislav Pavelić i Janka Vukmir, a radovi su pozajmljeni iz više muzeja i kolekcija (Ludwig Museum – Museum of Contemporary Art; Institute of Contemporary Art – Dunaújvàros; Kontakt. The Art Collection of Erste Group and ERSTE Foundation; Muzej likovnih umetnosti Osijek; Umetnička galerija Dubrovnik, Dezi Cetina, Darka Radosavljević i umetnici). Saradnice na izložbi iz MMSU-a su Kora Girin, Ivana Meštrov i Ksenija Orelj.
Paralelno sa izložbom "90e: Ožiljci", u prizemlju MMSU, popularno nazvanom Kitchen, biće otvorena zajednička izložba Sandra Đukića i Bojana Salaja "Arhiv kao memorijski konstrukt" koja propituje naša sećanja na rane devedesetih na način na koji danas funkcioniše umetnički rad koji se bavi budućnošću - koja nikada nije nastupila.
Središnji rad te izložbe je Đukićev rad koji na poslednjem, 16. Jugoslovenskom bijenalu mladih u Rijeci, održanom 1991. godine, osvojio nagradu Saveza likovnih umetnika Hrvatske. Svega nekoliko nedelja nakon otvaranja izložbe počeo je rat u Hrvatskoj, a nagrađeni rad - objekat izgubljen je i uništen.
Sandro Đjukić, Do not forget my face! (autoportret), 1990.
Rekonstruisani objekat zamišljen je kao centar te izložbe i dodeljena mu je dvostruka uloga. S jedne strane, tretiran je kao istorijski artefakt i kao takvog ga prati dokumentacija (skice, fotografije, povezani radovi, novinski članci, pisma). Osim dokumentacije, prati ga niz video intervjua sa akterima iz vremena nastanka – umetnicima i kustosima. Kontekstualizaciji doprinose i radovi Bojana Salaja nastali ranih devedesetih, uključujući i njegove fotografije televizijskih reportaža iz 1992. godine koje prikazuju ratna stradanja civila u Srebrenici.
Druga uloga objekta je uloga vremenske mašine, odnosno pogled na sadašnjost iz perspektive ranih devedesetih. Nezgoda je s budućnošću ta što ona može ispuniti, ali i izneveriti očekivanja – jer što ako umjesto zamišljene "Utopije" spoznamo da nas očekuje anti-Utopija. Tridesetak godina kasnije, pokazalo se da je Zapad izneverio obećanje pravednijeg društva i boljeg života: u vreme kasnog kapitalizma, tranzicijske post-socijalističke zemlje nalaze se na kapitalističkoj periferiji.
Izložbe će biti otvorene do 27. septembra.
*Naslovna fotografija: Vlasta Delimar, Nepravednosti, 1992.
(SEEcult.org)