Pogorelić o Beogradu, publici, pijanizmu, izazovima...

Slavni hrvatski pijanista Ivo Pogorelić izjavio je da nije nastupao gotovo 30 godina u Beogradu uglavnom iz razloga koji su bili van njegove kontrole, a što se tiče neobjektivnih razloga, naveo je da je to bilo pitanje unutrašnjeg osećanja, koje nije imao ranije. “Sada ga imam”, rekao je Pogorelić u intervjuu za RTS povodom solističkog koncerta koji će 18. decembra održati u Kolarčevoj zadužbini.

Povodom zahtevnog repertoara, Pogorelić je rekao da je dužan da ponudi publici programe koji su u nekom skladu sa njegovom reputacijom, ali i zbog toga što publika skupo plaća karte.

“Publika ne mora biti obrazovana, ali oseti svašta – sve”, rekao je Pogorelić, koji je rođen 1958. godine u Beogradu, gde je i počeo da svira klavir pre odlaska na studije u Moskvi i kasnije svetske karijere tokom koje je nastupao u najprestižnijim dvoranama širom sveta, počev od debija 1981. godine u Karnegi holu u Njujorku.

Istražujući svetsku muzičku baštinu, Pogorelić skreće pažnju i na dela koja su visoko vredna, ali nisu poznata. Kao primer je naveo dve Betovenove sonate koje je nedavno snimio, a nisu dovoljno poznate, iako se zna da su bile među omiljenim radovima samog autora.

“Ne bi ljudi trpeli moju profesiju da je sve rečeno do kraja. Da je sve rečeno kada je kompozicija napisana, ne bi imalo smisla”, rekao je Pogorelić, navodeći da muzička umetnost nije isto što i likovna na primer. “Nisam čuo da slikar priđe svom delu na izložbi i docrta ga. Mi možemo da dodamo ili izbrišemo, što je i berićetnije”, rekao je Pogorelić.

Ujedno, Pogorelić je ukazao na fenomen “loše tradicije” – kada se uhvati loš korak sa nečim ili previše sluša to kako su drugi doživljavali neko delo.

“S jedne strane, imate kritički osvrt – ne radi se o brisanju teksta, već poništavanju načina, jer sve što je u umetnosti bitno je način. To je ono što odvaja izraženo od neizraženog, oblikovane od prostih ljudi. Kako sada imamo veliki upliv prostih ljudi, što je globalni trend, onda moj posao sve više postaje nešto što ipak pripada onom uobličenom”, rekao je Pogorelić, navodeći i da sa strahom pristupa nekom delu.

“Uvek postoji element neistraženog, koji ja kasnije doživljavam kao nagradu, bonus”, rekao je Pogorelić.

Povodom čestog vraćanja na dela koja je izvodio već ranije, Pogorelić je rekao da je imao nevolju da je kao mlad pijanista dobijao zadatke koji su u to vreme prevazilazili njegove mogućnosti.

“To se dgodilo sa nizom kompizicija, nažalost. I od tada je ostala jedna frustracija”, rekao je Pogorelić, navodeći primer Šumanovog Koncerta koji je svirao kada je imao svega 15 godina. “Smatrao sam da je to prerano za mene, međutim, insistiralo se. I 40 godina kasnije sam se uhvatio te kompozicije”, rekao je on, dodajući da ne postoji savršen razvojni put, već sadrži i drvlje i kamenje.

“Moja ideja - i to sad već sprovodim duže – je pristetiti se i uhvatiti to što nije bilo dovedeno do nužnog nivoa zbog okolnosti, uticaja koji su bili namerni ili iz bilo kog drugog razloga”, rekao je Pogorelić.

Pogorelić je istakao i značaj obrazovanja u muzičkoj umetnosti, koje dozvoljava originalnost u tumačenju, uz poštovanje autora.

“Svoje treba skratiti da bi se njegovo (autorovo) produžilo. Ako imate jednu posudu i ako jako puno date svog, oduzeli ste autoru”, rekao je Pogorelić, dodajući da, naravno, postoje kanoni i načela kako se radi, i da je zato važan stepen obrazovanja, koji je u njegovom slučaju visok i otvara mu vrata na način na koji možda ne otvara drugim.

“To je moja privilegija, nešto što sam dobio, što je neovojivi deo moje biografije i ja se toga držim. Dosledno”, rekao je Pogorelić, koji je govorio i o situaciji u kojoj se pijanizam nalazi danas.

Iako ne misli da je pijanizam u krizi, smatra da se u njega ne ulaže, kao i u kulturu uopšte.

“Najveće zemlje u Evropi se takmiče kako da smanje svoje budžete za kulturu”, rekao je Pogorelić, ocenjujući i da je “veoma zaprepašćujuće da ima nekakvog pijanizma danas”.

“Velika zamerka Evropi i tradicionalnim zemljama odakle je to sve poteklo jeste da zaista žitelji drugih zemalja, koji dolaze u Evropu, više ulažu u formiranje i obrazovanje mladih pijanista”, rekao je Pogorelić, navodeći kao primer zemlje Dalekog Istoka koje imaju standard koji razvijene evropske zemlje više nemaju.

“Da li imate sačuvanu Muzičku omladinu u Srbiji kao u vreme socijalizma? Koliko čujem, u Hrvatskoj ne postoji. Ne može biti politika usmerena jedino na proizvodnju tehničke robe, koliko god ona bila izuzetno dobra. Nije dovoljno imati samo dobre automobile, marke ‘bmw’, to nije sve. Beograd ni danas nema koncertnu dvoranu odgovarajuću njegovoj veličini i značaju, kao i mnogi drugi gradovi”, rekao je Pogorelić, ocenjujući i da bi u tom pogledu svaki srednji grad u Španiji mogao da se takmiči sa mnogim glavnim gradovima mnogih zemalja.

Pogorelić je u tom smislu naveo i da bi prvi ulazak svakog deteta u koncertnu dvoranu trebalo da izazvoe divljenje, kao što to čine hramovi. “To je hram muzike. Kad uđete u jedan hram, ili džamiju, ili sinagogu – ona izaziva divljenje. To ne treba oduzimati naraštajima. Nevidljivo je, topi se, i onda šta ostaje?”, rekao je Pogorelić.

Govoreći o važnosti muzičkog snimka, Pogorelić je rekao da je to dokument koji je vrlo nemilosrdan, bespoštedno.

“Može se slušati hiljade i hiljade puta, i to se radi. Umetnik mora da se ponaša kao se radi o atleti. Imate nekoga ko postiže rezultate, učestvuje na svetskom prvenstvu, pripremljen je i ide na cilj… Onda ođedanput dođu Olimpijske igre, pa oni koji su zaista pripremljeni ne samo da dobiju medaalju, već obore rekord… Snimak je u toj kategoriji važnosti”, rekao je Pogorelić, navodeći da ima dosta profesionalnih planova i novih projekata za dokumentaciju – snimanje, kao i novog repertaora, novih kompizicija za koje ima apetit i koje zahtevaju ogromno vreme i jako dugačku ekspoziciju.

“Nije stvar samo savladati (kompoziciju). Treba pustiti da prođe vreme, da bi taj materijal mogao malo da odstoji, da možete sa strane da ga pogledate ponovo. To je slično i u slikartsvu, možda i u prozi i poeziji, u svakoj grani umetnosti. To je momenat kada se čovek mora udaljiti. Međutim, godine idu i u nekom smislu taj prostor i volumen smanjuje se kako ide život i tu treba biti jako razuman i nastojati pokuštai izabrati najbolje od najboljeg”.

(SEEcult.org)