Posveta scenaristi Arsenu Dikliću u Kinoteci
Izložba “Od reči do filma”, posvećena istaknutom književniku i scenaristi Arsenu Dikliću (1922-1995), otvorena je 22. novembra u Jugoslovenskoj kinoteci povodom stogodišnjice njegovog rođenja, a svečanosti je prisustvovao i reditelj Lordan Zafranović, koji se osvrnuo na saradnju sa Diklićem i posebno na scenario za “Decu Kozare”, na osnovu kojeg je započeo snimanje tog njihovog davno planiranog filma.
Stogodišnjica rođenja Arsena Diklića, scenariste čuvenih filmova “Ne okreći se, sine”, “Marš na Drinu”, “Salaš u malom ritu”, “Užička republika”... prilika je za podsećanje na njegovo stvaralaštvo i uticaje na njegov opus o kojem najčešće govorimo u superlativima, rekao je direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić na otvaranju izložbe, na kojoj se publici obratio i sinovac slavnog autora Radomir Diklić, direktor Novinske agencije Beta.
“Delo ovog vanserijskog stvaraoca neće biti zaboravljeno. Ono po čemu ga najviše pamtimo je, rekao bih, način na koji opisuje protagonistu. Ta sposobnost da kroz radnje i ne-radnje epizodista briljantno dočarate lik protagoniste jeste specifičnost velikih autora, kakav je upravo bio Diklić”, izjavio je Pantelić.
Za Diklićeve savremenike, dok gledaju filmove i serije za koje je pisao scenarija – on još živi, ali i za one koji su došli kasnije i zainteresovani su za ta dela. “Naš posao u Kinoteci, kao i svih koji afirmišu umetnost, jeste da podseća nove generacije na velikane čije delo nastavlja da živi”, rekao je Pantelić.
Radomir Diklić je, u ime porodice, zahvalio Kinoteci što je prihvatila ideju o izložbi povodom veka od rođenja Arsena Diklića, kao i kustoskinji Milji Stijović za “veliki trud i energiju da izložba bude ovako dobra”, te rođaku Arsenu Plahinu iz Jaše Tomića koji je sačuvao najveći deo eksponata. Posebno je zahvalio Lordanu Zafranoviću, koji “velikim zalaganjem da se realizuje poslednji, a zajednički njegov i Arsenov scenario ‘Deca Kozare’, na najbolji način čuva uspomenu” na njegovog strica.
“Njegova najveća ljubav bio je film“, rekao je Radomir Diklić, te ispričao kako je mladi Arsen tokom organizovane posete Engleskoj, nakon raskida Tita i Staljina, tražio da poseti filmski studio u Londonu i razgovara s filmadžijama, s kojima je zatim proveo desetak dana.
Prisetio se kako mu je stric kao malom dečaku pričao priče koje je kasnije prepoznao u časopisu za školarce “Pionir”. Preneo je i anegdotu sa snimanja “Marša na Drinu”, kada su glumce u uniformama vojske Kraljevine Jugoslavije seljani dočekali radosnim povicima: “Vratili ste se, braćo”, što se nije svidelo ekipi za bezbednost.
“Arsena i reditelja Žiku Mitrovića je to zabrinulo, ali je pre svega nasmejalo Arsena, veselog namćora”, rekao je Radomir Diklić.
Lordan Zafranović je istakao da je Arsen Diklić bio izuzetna ličnost.
“U vreme kada smo mi tek počinjali već je bio persona koja je uradila nekoliko izuzetnih filmova, posebno Ne okreći se, sine (1956, reditelj Branko Bauer), koji je kultni fim, neponovljiv, u krvi svakog od nas koji se bavi filmom”, izjavio je Zafranović, napominjući da je film kolektivna umetnost i da su “scenaristi autori kao i reditelji, jer promišljaju film od samog početka sve do kraja”.
“Sa Arsenom sam radio dosta skladno”, rekao je Zafranović povodom filma “Deca Kozare”, dodajući da se tada, krajem 1980-ih, završavao jedan period jugoslovenskog filma, “sazreli su neki auori sa nekom novom estetikom, novim pogledom na fašizam, na Narodno-oslobodilački rat, partizane, ustaše i ostalo”.
“U žiži nacionalizma koji je pretio, a koji će kulminirati devedesetih, bila je potreba da se napravi jedan film kao opomena da se zlo ne ponovi. Arsen i ja smo se brzo našli, on je želeo da radi sa mnom, ja sam želeo da radim s njim, jer on je bio jedan od naših najboljih scenarista. Ja sam bio temperamentan Dalmatinac, on je bio Vojvođanin koji je naoko izgledao miran, ali kad smo krenuli u ispitivanje tog zla, bio je žešći od mene. To me je iznenadilo. Išli smo do kraja u tom tekstu. Nažalost, nije došlo do realizacije. Pokušao sam da ga isfinansiram, ali bilo je teško, nacionalizam na sve strane, došao je rat”, rekao je Zafranović, dodajući da je ipak ostao u kontaktu sa delom Diklićeve porodice.
Na ideju da se vrati tom scenariju došao je kada je u novinama video fotografiju mrtvog dečaka emigranta koga je more izbacilo na obalu Italije.
“Odlučio sam da izvučem taj tekst i da ga aktueliziram, jer deca stradaju. Arsen je u scenariju napisao, jednom nemačkom oficiru je stavio u usta: ‘Ratovi bi bili manje strašni da se ne ubijaju deca’. To je neka vrsta njegovog mota”, rekao je Zafranović.
“Onda smo ponovo krenuli u finansiranje, sa svim otporima. U jednom momentu je Arsen bio pokraden, i to bezočno. U jednoj kinematografiji koja je veličanstvena - srpska kinematografija koja ima istoriju, kojoj bi zavidele mnogo veće kinematografije, u toj kinematografiji je pokraden. Mi nismo išli na sudove nego smo pokušali da preadaptiramo stvari, da zaobiđemo scene koje su ukradene i koje su, nažalost, realizovane strašno slabo”, izjavio je Zafranović, ne pominjući direktno film “Dara iz Jasenovca” za koji je ranije izneo tvrdnje o izuzetnoj podudarnosti sa "Decom sa Kozare".
Izrazivši zadovljstvo što je izložba u Kinoteci posvećena jednom scenaristi, Zafranović je opisao kreativni proces nastanka scenarija od početne ideje, preko tekstova za komisije i “one koji daju lovu”, napisanih tako da “bude uzbudljivo, da se čita kao književno delo”.
“To je nužno zlo koje moramo isporučiti da bismo dobili lovu. Tek onda ja i scenaristi – Kiš, Kovač, Arsen, kažemo: ‘Sad smo nastradali, sad moramo napisati pravi scenario’. Tek onda počnemo raditi film, slike”, izjavio je Zafranović.
Izložba u Jugoslovenskoj kinoteci obuhvata osam video-zidova sa insertima iz 13 filmova, uz njihov kratki sadržaj i opis radnje, insert iz jednog od poslednjih Diklićevih intervjua (za RTV Vojvodina), fotografije, vitrine u kojima su originalni scenariji, knjige snimanja, nagrade, piščeve beleške i neke lične predmete, kao i kostime iz “Salaša u malom ritu”, koje je ustupio “Avala film”.
(SEEcult.org)
