Pozdrav iz Doline gladi (2)
SAN PREDIZBORNE NOĆI
Piše: Vlada Paunović
Predizborna nedelja u Kragujevcu je zaista, po meni, bila u vezi sa teatrom. I to ne kao alegorija na širok dijapazon “glumatanja”, preciznije – “šmire” boraca za fotelje na svim nivoima, koji su poput biblijske najezde skakavaca preplavili grad, nego i direktno u vezi sa dva događaja, kojima sam bio svedok.
Prvi je javna debata “Kultura bez cenzusa”, koju su inicirali NVO “MillenniuM” i Narodna biblioteka “Vuk Karadžić” u Kragujevcu – u kojoj je i održana 19. aprila sa ciljem da kandidati za novi saziv lokalne vlasti kažu svoje viđenje kulturne politike grada u naredne četiri godine. Jer, u Kragujevcu se, kao i u Srbiji, uglavnom samo oni pitaju o tome. Metodološki sličnu inicijativu, pokrenuli smo pred prošle lokalne izbore, kroz širu akciju Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), samo što je tada, u okviru javne debate “A, kultura?” u Knjaževsko-srpskom teatru, situacija bila daleko drugačija. “Izlaznost” političara na “crtu” kulturi tada je bila gotovo 95%, dok je ovoga puta, u Narodnoj biblioteci “izlaznost” bila sramna – 30% (samo su se predstavnici 4 izborne liste, od ukupno 15 pozvanih, odazvali).
Osim jasne poruke, koju su lokalni političari pokazali kulturi, kao i civilnom sektoru (mada je partner bila i Biblioteka, koja baštini tradiciju najstarije u Srbiji ovogodišnjim jubilejom - 150 godina biblioteke i 170 godina čitališta), istu takvu poruku su, samo civilnom sektoru, ali i sebi samima, uputili i predstavnici tzv. “zainteresovane javnosti u kulturi”, koja je u minimalnom broju podržala inicijativu. Ipak, i taj minimalni “izlazni” deo pretendenata na lokalnu vlast je najviše puta pomenuo upravo – teatar, kao oblast kojoj bi pomogli, ukoliko budu u prilici.
Drugi “teatarski” događaj je pretpremijera “Sna letnje noći” Knjaževsko-srpskog teatra, koju je “Nemac na privremenom radu u Kragujevcu” – Pjer Valter Polic (radio je u Kragujevcu “Romea i Juliju”, “Do gole kože”...) režirao povodom četiri veka od Šekspirove smrti. Priznajem da nisam veliki ljubitelj slavnog dramskog pisca (što ne znači da ga ne poštujem), mada mi je fantazija vilinskog sveta draga tema, ali najviše su me praćenju komada privukle najave menadžmenta najstarijeg srpskog pozorišta da se radi o (sic) – “najvećoj produkciji teatra u zadnjih trideset godina”. Drugim rečima, od polovine 80-ih godina prošlog veka, ovdašnji teatar je u Srbiji 2016. godine - kada građani i bukvalno nemaju hleba da jedu, kada su i zaposleni socijalni slučajevi, a kultura na najnižim mogućim granama, realizovao svoju najveću predstavu. Hajde da pogledamo tu produkciju, pomislih, jer mi je uvek bilo interesantno korišćenje tog termina od strane čelnih ljudi institucija kulture.
Termin produkcija se, po pravilu, od strane aktuelnih menadžera u kulturi ogleda samo kroz prizmu novca “kao glavnog jela”, “priloga po volji i ukusu” od kreativaca (režisera, pisca, glumaca), “začina” od tehnike i “mrve” promocije. Najviše lične, jer oni, po pravilu postavljeni po “partijskom ključu”, sebe stavljaju u epicentar.
Hrvatski dramaturg Darko Lukić definiše pozorišnu produkciju kao složen umetnički proces u kome producent ne proizvodi pozorišnu predstavu kao umetničko delo (što rade autori – umetnici), nego ostvaruje uslove za proizvodnju dela (Lukić 2006: 26). Po njemu, pozorište je najsloženiji umetnički izraz, zavisan od niza pojedinaca i njihovih međusobnih odnosa, društvenog konteksta, kako političkog, tako i finansijskog, te od sopstvene fleksibilnosti, jer... “predstava se svaki put ponovo stvara na licu mesta, pred očima gledalaca, pa je ona umetnički čin i javni skup u isto vreme, a zbog čega je izrazito sociološki definisana u svojoj suštini”. (Id: 27). Drugim rečima, produkcija nije samo u novcu, tekstu, ideji, ljudima, tehnici, efektima... nego u svemu zajedno, uz učešće možda i ključnog faktora – publike.
Sam model pretpremijere ili generalne probe, kako ju je lično reditelj Polic najavio pred početak na uvežbanom srpskom sa šumadijskim naglaskom (Evropljani znaju da izraze poštovanje publici), koristi se da se informišu pre svega mediji i stručna javnost o predstavi, odnosno da se vide njihove reakcije na delo, ali i da se u poslednjem momentu “izbrusi” neka stara nejasnoća ili doda “rezervno rešenje” reditelja. Zato mi je i bilo drago da 21. aprila upravo budem na pretpremijeri, jer sam u mom omiljenom segmentu analize – publici, očekivao neku vrstu elitne, teatarske javnosti. Zato me je i iznenadio “stampedo letnje noći”, koji je usledio po otvaranju ulaznih vrata najstarijeg teatra u Srba, jer je “elitna publika”, počela da preskače jedna drugu, ne bi li se domogla mesta, pošto su besplatne pozivnice imale feler – nisu sadržale informaciju o numerisanim mestima. A gde da tri sata provedeš, ne daj bože, stajući ili na pomoćnom sedištu, čak i ako ti je ukazana čast da budeš prvi koji gleda “najveću produkciju decenijama”.
Ovo sam i nekako mogao apstrahovati - imaginacijom o “publici gladnoj teatra”, da u daljoj analizi razvoja publike u Srbiji nisam imao zlehude sreće da lično prisustvujem noćnoj mori svake ozbiljne teatarske produkcije – teže alkoholisanom posetiocu hrama boginje Talije. Čovek je sve vreme pričao glasno sam sa sobom/glumcima/ili nečim višim u njegovoj glavi, vilinskim... što je predstavljalo pravi teror nad okolnom publikom, koja se inače naprezala da u zadnjem delu teatra (opet neadekvatna sala), zbog nedovoljne akustičnosti prati dijaloge glumaca. Pred sam kraj drugog čina, portiri su ga najzad identifikovali negde u sredini i udaljili uz aklamaciju i olakšanje ostale normalne publike i kako sam već drugi put za pet-šest poslednjih odgledanih predstava naleteo na “pijanca” van scene, palo mi je napamet da je Nebojša Bradić (ne kao ministar, nego kao upravnik) zaista imao dobre ideje po pitanju proterivanja alkohola iz teatra. Doduše, on je samo mislio na zaposlene, ali da je identifikovao i sličnu pojavu u publici, ne bi me čudilo da postavi pored biletarnice i volontera sa alkometrom...
U analizi same predstave, počeću prvo sa produkcijom, koja zaista jeste kvalitetna, ali je jednostavno – preobimna za scenu Knjaževsko-srpskog teatra. Asocijativno – kao kada biste na parking namenjen “jugu 45” pokušali da “uglavite”, na primer – “hamer”, jedno od jako popularnih vozila među novonastalim kragujevačkim kriminalnim gangom. Reditelj Polic, kao i svaki praktični Nemac, pokušavao je na sve moguće načine da reši kompresovanje obimne i zahtevne produkcije sa minijaturnom scenom Knjaževsko-srpskog teatra, koja nije mnogo napredovala od vremena knjaza Miloša. Šta vredi solidna podela, nadahnutost pojedinih glumaca, odlični kostimi, maske, scenografija, muzika i audio-vizuelni efekti... kada glumci maltene samo što ne popadaju sa scene. Lokalne “gradske oce” bi trebalo da je sramota što jedan od brendova grada kojim se stalno ponose kao – svitac pozadinom, decenijama dreždi u nekadašnjem Sokolskom domu, umesto da su bar pet procenata od minulih projekata (Susreti samoupravljača, Oktobarske komemoracije sa ugošćavanjem gostiju na nivou Samita nesvrstanih, serije “seljačke majke”, vašarski koncerti...) tokom svih ovih godina uložili u jednu novu, modernu zgradu pozorišta.
Policov rediteljski rukopis je prilično zanimljiv, jer je opšte poznatu Šekspirovu trodelnu komediju interesantno modernizovao sa postavkom scene, muzikom i videom, dajući neku vrstu ode, ne samo Šekspiru kao najpopularnijem dramskom piscu u svetu, nego centralnoj temi – ljubavi, ali kroz njeno linkovanje sa srpskim etnosom, što se najviše ogleda u muzici i plesu. Za moj ukus, ritam Polica je previše ravnomeran, jer je u prvom, gotovo dvočasovnom delu bio isuviše monoton, da bi tek pri samom kraju dao preko potrebnu dinamiku. Mislim da je za ovakav tip predstave krešendo bio pogrešan pristup, ali reditelj je tako jednostavno zamislio.
Po pitanju glume, od gotovo kompletnog ansambla Knjaževsko-srpskog teatra, scenom ubedljivo dominira Marina Stojanović u ulozi malog vilenjaka Puka, koja razbija monotoniju prvog dela, pokretom, glasom, igrom, energijom... U odnosu na njenu rolu “Gospođe ministarke” gde je (neočekivano) igrala “sa pola tona”, u Šekspiru je prosto “za koplje” odskočila na sceni.
Uz napomenu da je čitav ansambl bio na nivou, izdvojio bih po senzibilitetu još i Miodraga Pejkovića kao solidnog Oberona i posebno sjajan komičarski kvintet – Aleksandra Milojevića, Vladana Živkovića, Čedomira Štajna, Milića Jovanovića, Dušana Stanikića i Zdravka Maletića, koji su me u Šekspiru omiljenoj tehnici “predstave u predstavi”, kao naturščici – akteri komada o Piramu i Tizbi, iskreno nasmejali (ali ne zbog teksta, već zbog nadahnute igre).
Uz pomenutu scenografiju (Polic i Dorotea Mahr), kostime (Jelena Janjatović) i maske (Ana Kolbjanova), akcentovao bih još i moderan izbor muzike (Dragoslav Tanasković) i dizajn plakata (Goran Dimić).
Opšta ocena komada “San letnje noći” je da je zaista dobar, ali epiteti poput – “najveća produkcija decenijama” (u produkciju spada kada rade i vrhunski reditelji poput Bradića, očajnog ministra, ali izvrsnog zanatlije teatra) ili kako sam potom čuo – “kulturni događaj godine u gradu” jednostavno nisu na mestu, jer produkcija nije budžet, niti je Nova godina iza Uskrsa. Ali je zato predstava značajan pomak u krucijalnom segmentu decentralizacije kulture u Srbiji, koji se odnosi na razvoj jakih lokalnih kulturnih institucija sa sopstvenim produkcijama koje će na visok način zadovoljiti potrebe lokalne publike (bez gostovanja), ali isto tako moći da lokalni teatar sa puno titularnog ponosa (prvi teatar u Srba) predstave na drugim scenama.
Zadovoljan najvećim delom teatrom, po porvatku kući napravih grešku i pogledah po navici vesti. A onda se pojavi srpski “Oberon” na svim medijima, u svim gradovima, u svim sobama i baci čini na oči usnulih građana, da se ponovo omađijaju jedinim likom koga prvo (i stalno vide). A raščiniće ih neke druge letnje noći, neke druge godine, kada ovde bude bilo kao u njegovom snu...
Izvori i literatura:
1. Lukić Darko. (2006) Produkcija i marketing scenskih umjetnosti, Zagreb, Hrvatski centar ITI - UNESCO.
2. Sajt Knjaževsko-srpskog teatra: www.joakimvujic.com (pristupljeno 22.04.2016.)
