Poziv za hitnu pomoć kulturi, umesto ćutanja nadležnih
Predstavnici kulturne scene u Srbiji, mahom iz javnog i privatnog sektora, pozvali su premijerku Anu Brnabić na dijalog o neophodnim promenama kulturne politike posle korona krize, uz hitno obezbeđivanje interventne finansijske podrške za obnovu i razvoj kreativnog sektora, kontinuiranu podršku za slobodne umetnike, restrukturiranje šeme stalnog zaposlenja i osnivanje Fonda za kulturu.
Učesnici gotovo tročasovne tribine “Kultura posle virusa”, održane 27. maja u Dorćol placu u organizaciji udruženja “Kreativna Srbija”, istakli su u otvorenom pismu premijerki da je neophodno definisati i sprovesti mere kojima bi bili sanirani problemi sa kojima se kultura u Srbiji suočava posle pandemije.
“Rešenja koja predlažemo su u saglasnosti sa intervencijama i merama koje se sprovode u Evropi, a primenjena na realne probleme kreativnog sektora u Srbiji. Sve predložene mere možemo da dokumentujemo analizom ključnih problema kulturne politike u Srbiji”, naveli su u pismu koje su potpisali posle debate prof. dr Milena Dragičević Šešić, Ivan Medenica, Milena Bogavac, Ivan Blagojević, Goran Marković, Nebojša Bradić, Janko Baljak, Gojko Božović, Dejana Đedović i Zoran Hamović.
Kao posebno važnu, dugoročnu i preko potrebnu meru, izdvojili su osnivanje Fonda za kulturu – po ugledu na Fond za nauku, čiji bi cilj bio da obezbeđuje uslove za razvoj kulturno-umetničkih delatnosti koje uključuju kreativne industrije, a kako su ocenili, neophodan je za napredak društva zasnovanog na kreativnosti.
Uoči diskusije u kojoj je prof. dr Milena Dragićević Šešić kao osovno obeležje kulturne politike tokom proteklog kriznog perioda označila “potpuno ćutanje” predstavnika vlasti na svim nivoima, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) akademik Vladimir Kostić, najavljen kao specijalni gost, rekao je da došao da ćuti i sluša kako bi naučio ono što bi mu “koristilo za obnovljenu funkciju” institucije koju vodi.
Kostić je izrazio zabrinutost za budućnost kulture ne samo u Srbiji, nego i šire.
Navodeći da je ovih dana slučajno prelistao knjigu izraelskog istoričara Juvala Noa Hararija “21 lekcija za 21. vek”, Kostić je rekao da je užasnuto konstatovao da među tim lekcijama jedino nema umetnosti i kulture. “Očigledno da je opasnost (po kulturu), pored ove naše srpske realnosti, i realnost koja je, bojim se, mnogo šira i o čemu ćete vi, kao ljudi od posebne odgovornosti, morati da vodite računa, a bogami i moja malenkost u onoj meri u kojoj se to bude ticalo institucije kojom ste me predstavili”, rekao je Kostić i dodao da su razgovori poput tribine o kulturi posle korone lekoviti.
“Iskoristiću šansu da ćutim i da slušam ono što govorite”, rekao je Kostić, koji je imao priliku da čuje svedočenja o nizu problema sa kojima se suočavaju kultura i umetnost u Srbiji, koje je pandemija korona virusa zapravo samo iznela još jače na videlo.
Da u Evropi, za razliku od Srbije, nije baš sve tako crno posle korone ukazala je prof. Dragićević-Šešić, navodeći niz primera hitnih mera pomoći u nizu zemalja.
“Ovde je bilo potpuno ćutanje vlasti na svim nivoima, kada je reč o umetnosti i kulturi, a sa druge strane - buktanje kulturne i umetničke ponude i to svih sektora – i institucija u javnom sektoru, i nezavisne scene, i onih koji možda najviše gube u ovoj situaciji, a to su privatni sektor u kulturi, samostalni umetnici, male umetničke i kulturne agencije i kolektivi. Svi oni su bez rezerve ponudili svoje sadržaje i svoja dela – književna, muzička, filmska… besplatno na internetu najširem krugu ljudi, koji su to prihvatili, što pokazuje onlajn poseta tim sadržajima koja je dostigla ogromne razmere”, rekla je prof. Dragićević-Šešić, šefica Unesko katedre za kulturnu politiku i menadžment na Univerzitetu umetnosti, koja je učestvovala proteklih meseci u brojnim onlajn diskusijama o kulturi u vreme pandemije, organizovanih širom sveta.
Dok je kulturna politika u Srbiji ćutala, kako je podsetila Milena Dragićević Šešić, počeli su da se oglašavaju sami akteri scene – najpre su umetnička udruženja, svako iz svoje perspektive, predočila javnosti koliko je težak položaj, posebno umetnika na godišnjim ugovorima koji su ostali bez prihoda zbog otkazivanja programa. Jedina rečenica koja se mogla čuti od nadležnih je da neće biti smanjenja plata u javnom sektoru, a potom je ukinut godišnji konkurs za kulturu Grada Beograda bez ikakvog obeštećenja za one koji su danima pripremali projekte. Kasnije se samo čulo da će, nakon pritiska i lobiranja UDUS-a, deo tog novca otići na honorare onih koji su imali ugovore sa gradskim ustanovama kulture. Potom je Vlada Srbije objavila da će dobiti pomoć samostalni umetnici pri reprezentativnim umetničkim udruženjima.
“Ispod radara je, međutim, ostalo 80 odsto umetnika i stvaralaca koji nisu u krugu samostalnih umetnika ili nisu ugovorima vezani za gradske ustanove kulture”, navela je prof. Dragićević-Šešić, pominjući nagrađivanu pozorišnu glumicu Hanu Selimović kao primer.
“Ćutanje vlasti još više odjekuje zbog činjenice da je sistem u kulturi ukinut zapravo još pre nekoliko godina”, rekla je prof. Dragićević-Šešić, podsećajući na nefunkcionisanje Nacionalnog saveta za kulturu zbog isteka mandata prethodnog saziva i zastoja u izboru novog, a upravo takva tela su u većini evropskih zemalja i inicirala interventne mere, jer pokrivaju celu scenu, često su birana na konkursima, i sastavljena su od stručnjaka od kojih se zato i očekuje da će umeti i znati da predlože posebne mere primerene krizi.
Kao poseban problem u Srbiji, navela je i nepostojanje strateškog dokumenta, jer kulturna politika podrazumeva da postoji teorijska platforma zasnovana na konsenzusu. “Mi nemamo strategiju, usaglašene ciljeve i zadatke kulturne politike, na osnovu kojih bi i lokalne vlasti mogle da adekvatno reaguju, kao što je to slučaj u mnogim drugim zemljama”, rekla je ona, konstatujući da je niz instrumenata i mera kulturne politike ukinut, a novi nisu pronađeni.
Čak se ni među merama koje je Vlada Srbije donela za privredni sektor, uključujući frizere, teretane, kockarnice.. nije se spoznalo i preduzetništvo u kulturi, dodala je ona, navodeći da se u izveštajima o merama kulturne politike u mnogim drugim zemljama može ustanoviti da su bili posebni sastanci ministara finansija i kulture.
Odgovor na pitanje šta treba uraditi stoga bi, kako je konstatovala, bio da ne treba izmišljati toplu vodu, već je dovoljno da državni službenici pogledaju šta su uradile njihove kolege u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, ili pokrajinski zvaničnici – kako je reagovala Katalonija npr.
“Naravno, gradovi u Nemačkoj su daleko ekonomski snažniji od naših, ali nije uvek reč samo o finansijama, već i o pažnji. Da li su, recimo, mogli da budu organizovani vebinari sa umetničkim udruženjima, kao što se radilo ne samo u Evropi, nego i Africi – sama sam učestvovala na velikom broju takvih diskusija…”, rekla je ona, ukazujući i na niz primera javnih ustanova kulture u Evropi koje su organizovale akcije pomoći umetnicima. Veći broj pozorišta, kako je navela, raspisao je posebne konkurse ili angažovao dramske pisce da napišu nove tekstove jer ne primaju više bilo kakav prihod od otkazanih predstava, organizatori Tarner nagrade otkazali su ovogodišnju dodelu i odlučili da podele predviđeni budžet među desetak odabranih umetnika…
Prof. Dragićević-Šešić kritikovala je i Ministarstvo kulture i informisanja zbog odlaganja rezultata konkursa, smatrajući da za to nije bilo razloga, ali i da izgleda da obustava rada i njena zamena radom od kuće nije važila za javnu upravu u resoru kulture. S druge strane, umetnička udruženja i nezavisna kulturna scena pokazala su da su na nivou zadatka, kao i “pojedine ustanove javnog sektora, koje su radile izuzetno mnogo, dok druge nisu ništa”, rekla je prof. Dragićević-Šešić.
Da nevesela situacija nije samo u Srbiji, već i u SAD, čija je kulturna politika doduše zasnovana na potpuno drugačijim, prevashodno tržišnim osnovama, predočila je producentkinja Milena Garfild putem video snimka iz Vašingtona, navodeći da su ustanove kulture zatvorene, a neizvesno je da li će neke proraditi pre sredine 2021. Budući da u pozorištima ne postoje ansambli, svi glumci su izgubili angažmane, neki orkestri su zadržali muzičare, ali su im smanjili plate, u mnogim institucijama su masovna otpuštanja, čak i nekim od najvećih – poput Kenedi centra, koji je jedini podržan od države. Rešenje se traži u ambijentalnim prostorima za predstave, nedavno je održana izuzetno gledana predstava napravljena specifično za Zoom platformu…
Iako će, kako je ocenila, najveći i najbolji preživeti, mnogi srednji akteri scene neće to uspeti.
U Srbiji i Evropi, s druge strane, kako je ocenio direktor Međunarodnog džez festivala Nišvil Ivan Blagojević, upravo veliki festivali imaju trenutno manje šanse, a manji – kako je opisao niški, mogu lakše da se prilagode novonastaloj situaciji i žilaviji su.
Nišvil će tako biti održan u punom formatu, počev od Džez teatar festivala već od 7. avgusta, preko filmskog, književnog i likovnog programa, sve do glavnog, koji će biti od 13. do 16. avgusta. Nišvil je zahvalan i publici, koja se “ne opija i ne drogira, disciplinovana je”, a organizatori su u stanju i da obezbede dovoljan broj stolica i prostor za neophodnu socijalnu distancu.
“Imamo 4.000 stolica, ogromnu livadu, postavićemo tribine i rasporedićemo sve. Ako treba, zatvorićemo Tvrđavu i merićemo temperaturu na ulazu”, rekao je Blagojević, koji očekuje manje gostiju iz inostranstva, ali i zamenu pojedinih izvođača novim imenima, doduše sada možda za veće honorare od onih koji su ranije ispregovarani.
Prema njegovim rečima, podrška gradskih vlasti Niša, koja je oko 40 odsto budžeta, oduvek je bila glavna opcija, ali i festival bar trostruko vraća taj novac u lokalnu privredu. Iako su i pojedini sponzori otkazali podršku, veruje da će Nišvil uspešno zaokružiti budžet, čijih 15% čini prihod od prodaje karata, Takođe, očekuje rezultate nekoliko prijava na godišnji konkurs Ministarstva kulture, a iako nije zadovoljan tom podrškom, napominje da nije bar ukinuta kao u vreme ministra Ivana Tasovca, koji je Nišvil “nazvao komercijalnim đubretom”.
I umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica najavio je novo izdanje tog festivala u planiranom obimu i u uobičajenom septembarskom terminu, a kao ključni izazov teatarskog života na globalnom nivou naveo je pitanje da li će pozorište uopšte biti moguće u uslovima fizičkog distanciranja i koliko može izdržati diktat tih mera, koje je opisao kao “medicinsku cenzuru”.
Prema njegovom mišljenju, izvođačke umetnosti su možda najviše na udaru zbog pandemije korona virusa, a festivali u toj oblasti dodatno su u teškom položaju. U tom smislu ga je posebno pogodila fotografija Berliner ansambla sa iščupanim sedištima, koju je doživeo kao “samoubistvo pozorišta”. Kolege iz tog nemačkog teatra ubrzo su ga utešile rečima da je to privremeno i da je samo pitanje vremena kada će proći.
Navodeći da se probe u pojedinim nemačkim pozorištima odvijaju tako što su glumci odvojeni svojevrsnim žičanim krinolinama, Medenica je rekao da bi pristajanje da tako pozorište izgleda zauvek bilo pristajanje na “medicinsku cenzuru”.
“Jesu li jedine struke epidemiologija i virusologija? A šta je sa psihologijom, gerontologijom i drugim strukama? Ako mi epidemiolog određuje mizanscen – to je cenzura”, rekao je Medenica, uticajni pozorišni kritičar i profesor FDU, koji je istakao da je neophodan sveobuhvatni pristup tom problemu i da je neprihvatljivo da pojedini delovi medicine određuju oblik umetničke prakse.
Bitef stoga razmišlja o većem broju predstava u alternativnim prostorima, pa će ponovo biti mahom održan u Luci Beograd, koja se prošle godine pokazala kao odličan izbor i pogodna je za postavljanje privremenih tribina.
Strane trupe nisu otkazale učešće, iako su pregovori sa učesnicima bili složeni, jer ni Bitef, a ni oni nisu znali sa kojih pozicija mogu da pregovaraju, rekao je Medenica, ističući da je program potvrđen zahvaljujući kontinuiranom kompetentnom radu malobrojnog festivalskog tima, koji je sve vreme pratio šta se događaja sa drugim svetskim festivalima, ko šta otkazuje…
U znak solidarnosti sa domaćim umetnicima koji su zbog pandemije ostali bez mogućnosti rada, a samim tim i prihoda, Bitef će žrtvovati jednu predstavu iz glavnog programa, a sredstva predviđena za nju iskoristiće za konkurs za nezavisnu scenu – za komad koji bi prikazan u pratećem festivalskom programu.
Povodom onlajn snimaka predstava, koje su postale trend tokom korona krize, Medenica je rekao da se to ne može nazvati pozorištem.
“Kakvo onlajn pozorište? To su manje ili više loši snimci predstava. To nije digitalno pozorište, koje postoji kao posebna vrsta produkcije u koju je digitalna tehnologija uključena, ali to nije trećerazredni snimak napravljen jednom kamerom i okačen na YouTube”, rekao je on, dodajući da i predstave na Zoomu imaju kratak vek, jer uskoro “više neće biti štos”.
Povodom najave otvaranja stadiona Tašmajdan za pozorišne predstave, reditelj Nebojša Bradić rekao je da će izvođenje na toj sceni definisati standarde, ukazujući na neminovne probleme koji će mere povodom korone doneti za pojedine žanrove i teme.
“Ako imate mjuzikl, u kojem ima mnogo pljuvačke, ili Romea i Juliju – kako ih izvesti bez kontakta?”, rekao je Bradić, ukazujući da je problematično i to što su osiguravajuće kompanije izbacile koronu, pa je velika odgovornost na menadžerima pozorišnih kuća.
Dramaturškinja Milena Bogavac, direktorka Narodnog pozorišta u Šapcu, smatra da bi trebalo da postoji jasna preporuka državnih organa u vezi daljim radom pozorišta. “Ne treba da odlučujemo sami i preuzimamo odgovornost za eventualne posledice”, rekla je ona, dodajući da su potrebne zvanične mere koje se tiču i zaposlenih, i publike.
Slično prethodnim učesnicima tribine, i ona je rekla da umetnici svakako treba da se skoncentrišu na nove kreativne načine kojima bi pobedili “medicinsku cenzuru”, ali to “nikako ne bi trebalo da bude stalna praksa”. “Ne treba da se pravimo ni da se tome radujemo”, rekla je Milena Bogavac, koja je kao pozitivne efekte korona krize navela nove vrste znanja i pismenosti, uključujući i razbijanje paradigmatske slike o pozorištu kao kutiji.
Smatrajući da je pandemija pokazala i da je neophodno savladavanje tehnologije, Milena Bogavac se složila sa prethodnicima da nije rešenje u onlajn snimcima predstava, primećujući ujedno i da je ta praksa pokazala koliko su zapravo “očajni snimci i koliko se na tome nije radilo”.
Igranje predstava tokom letnjih meseci, koji se smatraju epidemiološki bezbednijim, biće zapravo samo nastavak “kopileftovanja” pozorišne produkcije, koja neće biti plaćena, niti će moći da obezbedi honorare za saradnike. Milena Bogavac zato očekuje od nadležnih i “instrukcije za institucije u vezi sa rebalansiranjem budžeta”, jer neki programi svakako neće moći da budu realizovani, ali zato mjogu neki drugi koji su ujedno i važna prilika da se obezbede honorari za saradnike.
Akcije solidarnosti, prema njenom mišljenju, ne mogu da budu jedino rešenje. “Ne mogu se profesionalci u pozorištu pretvoriti u prosjake – treba im dati mogućnost da zarade”, rekla je ona, navodeći da šabačko pozorište ima podršku lokalnih vlasti, ali je potrebno da Ministarstvo kulture da “preoporuke u smislu kreiranja programa i formata za honorarne saradnike”.
Na posebno tešku situaciju kulture van Beograda, i to ne samo zbog korone, ukazala je bivša direktorka Kulturnog centra “Vuk Karadžić” u Loznici Dajana Đedović, konstatujući da je Srbiju zahvatio zapravo “virus politike koji nema nameru da ode”, a čije su “posledice strašne”, pogotovu iz ugla male sredine.
“Institucije kulture u malim sredianama otuđene su kako od onih koji u njima rade, tako i od publike, okupirane su od politike”, rekla je ona, navodeći primere Požege, Čačka, Subotice, Loznice… “Naše institucije kulture na lokalu su mrtve… A bez kulture u malim sredinama nema kulture uopšte, života, duhovnog napretka… Jako je važno šta zapravo znači strategija decentralizacije, koja je započetak 2005/6, ali se stalo i sada smo u sivoj zoni apsolutnog centralizma”, rekla je ona, dodajući da je zapravo reč o sistemu koji traje već 30 godina, u kojem rade mnogi koji ne znaju ni šta znači reč “projekat” ili saradnja sa nezavisnom scenom, tehnologija…
Program Ministarstva kulture i informisanja “Gradovi u fokusu” je, prema njenom mišljenju, navodna decentralizacija, koja samo fokusira ogroman problem. Pojedini gradovi, kako je dodala, dobijaju određena sredstva, ali i tu je očigledan politički uticaj, a na kraju “dobijamo renovirane domove kulture u koje niko neće kročiti, osim u pratnji nekog političara”.
Kao primer, Dajana Đedović navela je Znamenito mesto “Tršić”, kojim upravlja KC “Vuk Karadžić”, koje je od 2012. godine tri puta otvarano, a već tri godine ne radi ništa. Menjano mu je i ime, pa je sada to Multifunkcionalni profitni centar za izučavanje nacionalog identiteta, a uprkos tome što bi mogao da bude izuzetan obrazovni centar, sve je bliže tome da se pretvori u hotel.
“Virus korona samo je legitimisao nerad”, zaključila je Dajana Đedović, autorka projekta osnivanja Muzeja jezika i pisma i Kuće pisaca u Tršiću, koja je smenjena 2016. godine odlukom lokalnih vlasti.
Probleme aktera domaće kinematografije predočio je reditelj Janko Baljak, profesor na FDU, koji je ocenio da je to takođe jedan od najugroženijih sektora.
Povodom smanjenja budžeta za kulturu za 20% rebalansom budžeta povodom korona krize, Baljak je rekao da nije iznenađen tim “oduzimanjem minimuma sredstava od sirotinje”, jer se nije moglo očekivati “ništa drugo u zemlji u kojoj navijač sa severa Marakane odlučuje o svemu, pa i o kulturnim potrebama”.
Uprkos povećanju budžeta Filmskog centra Srbije poslednjih godina, Baljak je naveo da domaći autori zapravo već više od decenije ne mogu da snimaju filmove bez koprodukcijske saradnje. “Sada smo dovedeni u hendikep, jer ko će sa nama osiromašenima da sarađuje”, rekao je Baljak, dodajući da su pojedine zemlje upravo zbog korona krize povećale budžet za film – Belgija na primer.
Napominjući da ne govori o filmu u smislu filmske industrije, već o neophodnoj podršci autorima koji umetnički vrednim filmovima predstavljaju zemlju u svetu, Baljak je konstatovao da se jednostavno ne prepoznaje umetnička vrednost filmskog posla. “Država govori o stimulisanju produkcije manje-više drugorazrednih spaktakala – kinematografija se shvata kao grana privrede”, dodao je Baljak, koji dozu optimizma nalazi u tome što su “mnoge stvari u domenu obrazovanja, velikim delom zahvaljujući studentima, funkcionisale” tokom korona krize.
Kao i prethodnici, i Baljak je istakao da "živi susret ništa ne može zameniti”, zbog čega se raduje što će Sarajevo film festival, jedan od najvećih u regionu, biti regularno održan u avgustu.
Posebno pogođen korona krizom je i izdavački sektor, a prema rečima Gojka Božovića iz Arhipelaga, pandemija je zapravo samo ogolila i produbila postojeće probleme.
“Pandemija je razorila i ponudu i potražnju u oblasti ekonomije, ali i dala alibi za svakakve odluke i politiku čvrste ruke. Zaoštrila se marginalizacija kulture i postavilo pitanje napuštanja slobode radi zdravstvene bezbednosti”, rekao je Božović.
Izdavaštvo je u krizi ostalo bez tržišta, budući da su zatvorene knjižare, pa ni nove knjige nisu objavljivane, izgubljen je kontakt sa čitaocima… “Gubitak kulturnog tržišta i dalje osećamo. Sporo će se obnoviti, uključujući i izdavaštvo”, ocenio je Božović, pominjući i značaj odrzavanja javnih književnih događaja, razgovora i festivala, jer “vrhunska kultura bez njih ne može da opstane”. "Ljudi mogu u samoći da čitaju, ali da bi odabrali dobar naslov i autora, moraju da imaju vrstu dijaloga”, rekao je Božović.
Božović je posebno ukazao na problem “pandemije piraterije” tokom korona krize.
“Ideja da kultura treba da bude dostupna besplatno dovela je do toga da su se knjige, koje su zaštićene autorskim pravima, našle u desetinama hiljada kopija u najrazličitijim formama – od društvenih mreža, preko influensera i Jutjub zvezda, do institucija, portala… Ako autori i umetnici nisu u mogućnosti da zaštite svoja prava, iluzorno je razmišljati o opstanku njihovih profesija”, upozorio je Božović.
Uprkos svim problemima, domaća scena prilično ćuti, kako je primetio Zoran Hamović, ocenjujući da to može da bude i izraz nezadovoljstva i tihog protesta, ali je najčešće razlog to što nema organizovane grupe ljudi koja može da dovede do promena. Upravo ideja o toj potrebi je i bila inicijacija za razgovor o kulturi posle korone, rekao je Hamović, koji je sa Nebojšom Bradićem i Goranom Markovićem osnivač "Kreativne Srbije".
Zahvalivši svim učesnicima, Hamović je na osnovu govora Dajane Đedović predložio podršku centru pismenosti u Tršiću.
Hamović je podsetio i na prepisku Udruženja profesionalih izdavača Srbije, u čijem je Upravnom odboru, sa Ministarstvom kulture i informisanja, koje je dobronamerne predloge dočekalo “sa dozom kritizerstva koji nije bio potreban”. Ocenjujući da “ni ljudima u MKI nije lako”, dodao je da će UPIS nastaviti, bez obzira na ton odgovora, da stvara bolju situaciju, jer je reč o izdavačima koji “ne prihvataju da objavljuju ispod crte profesionalnog digniteta”, koji su opredeljeni da razvijaju publiku i da budu društveno angažovani u razvoju društva” – nasuprot današnjem trendu njegove infantilizacije.
Prema njegovim rečima, od Ministarstva se mora očekivati i donošenje zakona koji bi zaštitio izdavače u elektronskoj komunikaciji, jer je “pandemija piraterije postala neka vrsta standarda”. Zato je potrebno da se taj problem “prepozna i instrumentalizuje”, a rešenje se mora tražiti od onih koji su i nadležni da se staraju o poštovanju zakona.
Reditelj Goran Marković nije želeo u završnici gotovo tročasovne diskusije da mnogo govori, jer bi ponavljao stavove sagovornika, već je podsetio samo na inicijativu koju su Hamović i on, dok su bili savetnici Bradića u Ministarstvu kulture, imali u vezi sa formiranjem audio-vizuelnog centra koji bi bio posvećen svemu onome što ne beleže muzeji, arhivi, kinoteke, a tiče se svakodnevice koja je važna iz antropološkog ugla.
“Potrošili smo mnogo vremena pokušavajući da to poguramo, čak su i Francuzi dali sredstva, a to je posle izvesnog vremena palo u vodu. I sada kada ova pandemija, civilizacijski prekid, kurcšlus koji nas je ostavio bez struje u mraku, majstori poprave, trenutak je da to obnovimo”, dodao je Marković.
Marković nije želeo da dodatno produžava diskusiju, navodeći da bi samo mogao da ponovi ono što je izjavio prethodno za N1, kada je rekao, između ostalog, da ne zna da li takav skup može nešto da promeni, ali veruje da je važan razgovor radi budućnosti.
“Sa praktičnog stanovišta, ne verujem da će imati bilo kakvog naročitog uticaja, ali ipak za nas koji smo na margini, koji smo izopšteni iz svega, mnogo znači da se okupimo i izrazimo svoje stanovište o celoj toj problematici zato što će možda doći dan kada će to neko da posluša, kada će ovaj užasni režim pasti, kada će se nešto promeniti… Ja sam dovoljno mator da sam video već nekoliko puta takve događaje. Moguće je, čak i u najstrašnijim okolnostima dolazi do pada tih mračnih režima tako iznenada, ničim izazvano spolja posmatrano. Za sada to ne izgleda uopšte kao nešto što je izvesno, ali mislim da mi moramo da se ponašamo kao da smo normalni, kao da živimo u civilizaciji. To je vrlo bitno - da mi održimo kontakt sa civilizacijom”, rekao je Marković i dodao da je taj “priključak sa civilizacijom prekinut ne samo pandemijom, već opštim stanjem u društvu već godinama”. “Moramo da nađemo način da živimo civilizovano”, naglasio je Marković.
Tribina "Kultura posle virusa”, koju su moderirali Maja Vukadinović iz "Kreativne Srbije" i urednik kulture u NIN-u Dragan Jovićević, prvi je skup u fizičkom prostoru posvećen kulturi u vreme pandemije korona virusa, a i jedan od retkih razgovora na tu temu opšte u Srbiji.
Nedavno je održana i Zoom diskusija direktorki nekih od najvećih javnih ustanova kulture, u organizaciji Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, a ocenile su takođe da je pandemija korona virusa potvrdila vitalni značaj kulture za mentalno zdravlje društva, zbog čega je neophodno značajno povećanje budžeta za kulturu, usvajanje strategije razvoja i izmena zakonske regulative koja će prepoznati važnost i institucionalnog i nezavisnog sektora.
(SEEcult.org)
