Pozorište je potrebno svima

Ruski pozorišni reditelj Anatolij Vasiljev, autor ovogodišnje poruke za Svetski dan pozorišta, istakao je da je pozorište potrebno svima i u današnje vreme, u kojem se prave životne tragedije događaju na ulicama gradova širom sveta. Samo jedno pozorište, kako je poručio Vasiljev, danas nije potrebno, a to je pozorište političkih igara i dnevnog terora.

Svetski priznati pozorišni reditelј, profesor i osnivač Moskovske škole dramskih umetnosti, Vasiljev je istakao značaj pozorišta u predstavljanju najrazličitijih tema, od života bogova, ljubavi i strasti, do toga kako vlada obmana i kakav je život u izbegličkim kampovima.

Naglasivši važnost raznovrsnog i otvorenog pozorišta, Vasiljev je pozvao sve i da se okanu gadžeta i kompjutera i nađu mesto za pozorište u svojim užurbanim životima, jer “pozorište je potrebno svima”.

Poruka Vasiljeva povodom Svetskog dana pozorišta, koja će biti čitana na scenama širom sveta:

“Da li nam je potrebno pozorište?

Pitaju se hilјade profesionalaca razočaranih u pozorište i milioni lјudi koji su ga se zasitili.

Zašto nam je potrebno? U godinama kada je scena toliko beznačajna u poređenju sa trgovima gradova i državama gde se odigravaju prave tragedije stvarnog života.

Šta će pozorište nama? Pozlaćeni balkoni, baršunaste fotelјe, grimizne kulise, uzvišeni glasovi ili naprotiv – crne kutije, isprskane blatom i krvlјu, gomile besnih, nagih tela.

Šta pozorište može da kaže? Sve!

Pozorište može da kaže sve.

I kako bogovi na nebu žive, i kako zatvorenici čame u tamnici, i kako strast podiže, i kako lјubav nestaje, i kako nam dobri lјudi ne trebaju, i kako vlada obmana, i kako lјudi žive u stanovima, a deca – u izbegličkim kampovima, i kako se vraćaju u pustinju, i kako se rastaju sa najbližima, pozorište može da govori o svemu tome.

Pozorište je postojalo i zauvek će ostati.

I sada, u ovih pedeset ili sedamdeset poslednjih godina, naročito je potrebno.

Zbog toga što od svih drugih umetnosti samo pozorište ide iz usta u usta, od oka do oka, iz ruku u ruke i od tela ka telu.

Nјemu ne treba posrednik između čoveka i čoveka svetla strana sveta nije jug, ni sever, nije istok, ni zapad – pozorište je svetlo samo po sebi, svetli na sve četiri strane, odmah prepoznatlјivo svakom neprijatelјskom ili prijatelјskom čoveku.

Potrebno nam je raznovrsno pozorište.

Arhaične forme teatra biće nam potrebne pre svih drugih.

Ali ritualne teatralne forme ne bi trebalo da budu u suprotnosti sa pozorištem civilizovanih naroda.

Sekularna kultura je isklјučiva, 'kulturna informacija' zamenjuje jednostavne suštine i susret sa njima.

Pozorište je otvoreno.

Ulaz je slobodan.

Dođavola sa gadžetima i kompjuterima – idite u pozorište, zauzimajte redove u parteru i na balkonima, slušajte reči i gledajte u žive slike – pozorište je pred vama, nemojte ga zanemariti i ne propuštajte ga u svojim užurbanim životima.

Pozorište je potrebno svima.

Samo jedno pozorište nije nam potrebno – to je pozorište političkih igara, političko pozorište mišolovki, pozorište političara, pozorište politike.

Pozorište dnevnog terora – pojedinačnog i kolektivnog, pozorište leševa i pozorište krvi na trgovima i ulicama u glavnim gradovima i u unutrašnjosti, između religija i etničkih grupa”.

Svetski dan pozorišta, 27. mart, obeležava se širom sveta tradicionalnim čitanjem poruke uoči izvođenja predstava.

Svetski dan pozorišta obeležava se od 1961. godine na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI).

Proslavu Svetskog dana pozorišta predložio je prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom kongresu ITI (1961), tadašnji predsednik Arvi Kivima iz Finske. Od tada se svakog 27. marta, kada je otvoren Teatar nacija (1962) u Parizu, obeležava Svetski dan pozorišta.

Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto (Jean Cocteau) 1962. godine.

Nacionalni centri ITI-ja i globalna pozorišna zajednica organizuju tim povodom razlicite pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv ITI-ja, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.

Poruka se prevodi na desetine jezika, čita pred desetinama hilјada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima.

*Foto: Natalia Isaeva

(SEEcult.org)