Praznik snimljenog zvuka

Osvrt na XI festival apstraktne radio-drame

Jedanaesti festival apstraktne radiofonije održan je u Galeriji Radio-televizije Srbije u Beogradu od 4. do 7. novembra 2015. godine. Apstraktna radiofonska dela, ona koja se svojim sklopom i sadržajem dodiruju s ambijentalnom i elektronskom muzikom, emitovana su i nagrađivana na beogradskom Festivalu dokumentarne radiofonije. Nepovoljne ekonomske i društveno-političke okolnosti u Srbiji i ostalim jugoslovenskim zemljama dovele su do gašenja FeDoR-a polovinom devedesetih godina prošloga veka, što je dovelo do praznine u tzv. koncertnom prikazivanju radiofonskih dela, posebno onih apstraktnih.

Upravo autori apstraktnih dela iz beogradske škole radiofonije doneli su najviše nagrada Radio Beogradu na međunarodnim festivalima, pa i onim najznačajnijim. U programu te matične radio-stanice radio-drama je uvek imala i mesto i slušanost, a 1976. godine Dramski program je i formalno izdvojen u zasebnu organizacionu celinu. O tome valja voditi računa pri odjavi radio-drama. Već negde od polovine pedesetih godina XX veka radio-drame se snimaju, pa se beogradski radiofonski stvaraoci ubrzo potom upuštaju u smele pustolovine duha i baratanja snimljenim zvukom, što je urodilo nizom zapaženih i u našim uslovima sasvim novih i neobičnih ostvarenja. Ona su sustizala i prestizala evropske i svetske tokove i formirala poseban, prepoznatljiv ali zahtevan umetnički izraz, svojevrsni žanr nazvan radiofonija u užem smislu, apstraktna radiofonija ili apstraktna radio-drama. Formalno je izdvojen u poseban serijal, Radionicu zvuka 1985. godine. Sticajem srećnih okolnosti, upravo se te godine u Radio Beogradu zaposlio, baš u Dramskom programu, mr Predrag Stamenković - kompozitor, saradnik, urednik i radiofonski stvaralac. Čovek utemeljenih i izgrađenih umetničkih kriterijuma, svestrani muzičar nepotkupljivog duha, kome je daleko više stalo do uspešnog sprovođenja vrednog poduhvata nego do samoisticanja, pažljivo je učio i mnogo naučio od svojih prethodnika i starijih saradnika, zadržavši pritom sposobnost da prepozna, prizna i uvaži revnost, smelost i nadarenost mlađih kolega, početnika i studenata. Takvim stavom i delovanjem davao je i daje neupadljiv ali trajan i značajan doprinos Dramskom programu Radio-Beograda (čiji je glavni i odgovorni urednik bio od 2005. do 2010) i posebno Radionici zvuka (koju uređuje od 2001). Saradnike ne pridobija krupnim rečima ni političkim uticajem, već oduševljenim zalaganjem za umetnički cilj kome teži i dosadašnjim rezultatima. Takvo nenametljivo zalaganje povoljno se odrazilo na dva festivala. Već nekih četvrt veka Stamenković osmišljava i ogranizuje festival "Horovi među freskama", a čim je preuzeo uređivanje Radionice zvuka, odlučio je da popuni pomenutu prazninu i već te iste 2001. godine pokrenuo festival "Dani Radionice zvuka". Festival je najpre održavan svake, a odnedavno svake druge godine. Ovogodišnji je bio u znaku jubileja - 30 godina od pokretanja znamenite serije. Obezbeđeni su odobrenje i krajnje skromna podrška svih nadležnih činilaca, pa je odaslato stotinak poziva poštovaocima i saradnicima Dramskog programa Radio Beograda i Radionice zvuka, fizičkim i pravnim licima. Uz najmanje troškove, pripremljeno je, umnoženo i posetiocima i drugim zainteresovanima dostavljeno 80 programa i knjižica Festivala. Od autora radiofonskih dela traži se da pre premijere dostave kratak tekst u vezi sa delom. Svi ti tekstovi uvršćeni su u knjižicu Festivala, a nejednake su dužine - od osnovnih napomena, do malih ogleda. Kao i na prethodnim festivalima, ove godine su koncertno emitovani snimci dela (njih dvadesetak) koja su između dvaju festivala ostvarena i emitovana u seriji Radionica zvuka na Trećem programu Radio-Beograda.

Sem manjih tehničkih smetnji izvan koncertnog emitovanja, posetioci u Galeriji RTS-a nisu imali neugodnosti. Po tri sata sve četiri večeri uživali su u snimljenom umetničkom zvuku i u pratećim razgovorima. Posetilaca (sa sve autorima i ton-majstorima) nije bilo mnogo, svega petnaestak; ali apstraktnu radiofoniju sluša i prati mali broj posvećenika, zaluđenika i radoznalaca. Prate je oni koje zanimaju dometi i stremljenja savremene muzike i radio-drame. Nisu se pojavili ni svi autori prikazanih dela, a samo retki su pratili čitav Festival. Očekivani skromni odziv omogućio je da se stvori atmosfera uzajamnog razumevanja i bliskosti, ali ne na uštrb ozbiljnosti koju ovakva dela podrazumevaju. Ovogodišnji festival pomno je pratio Ranko Stoilović, zapažen kao urednik emisije "Nevidljivi ljudi" Drugog programa Radio-Beograda. Ne tužeći se na uslove u Galeriji RTS, posetioci nisu mogli sasvim zatomiti nelagodu što se ovim lepim i važnim povodom nisu okupili u Studiju 10 u Makedonskoj ulici i što je taj prostor poprimio drugu namenu prešavši u druge ruke.

Festival je 4. XI počeo bez pompe, ali ipak svečano. Prisutnima se obratila Vesna Perić, odgovorna urednica Redakcije Dramskog programa Radio Beograda. Mr Đorđe Malavrazić, doskorašnji glavni i odgovorni urednik Drugog programa Radio Beograda, ne samo što je presudno uticao na to da Drugi program bude onakav kakav je poslednjih decenija, dakle, u celini posvećen kulturi i umetnosti i elitizmu za sve, nego je izvršio odlučujući uticaj i na pokretanje Radionice zvuka; pošto je studiozan tekst o radiofoniji izložio na nedavno održanom naučnom skupu o radiju, zadovoljio se veoma kratkim podsećanjem na to vreme i na pređeni put.

Ivana Stefanović je jedan od pokretača i prvi urednik Radionice zvuka, ali i autor zapaženih radiofonskih dela. Nije krila zadovoljstvo postignutim, ali ni želju da se ovaj hvale vredan napor nastavi sa još većim uspehom. Teatrolog i radijski kritičar dr Raško V. Jovanović istakao je značaj Radionice zvuka i njenog trajanja. Pošto je sve festivalske emisije već slušao na Trećem programu, a o skoro svim pisao, nema sumnje da će njegov osvrt na ovogodišnji Festival biti sadržajan i poučan. U više navrata izraženi su poštovanje i zahvalnost radiofonskim pregaocima kakvi su Neda Depolo, Boda Marković i Petar Teslić. Sva zvanična obraćanja, razgovori i komentari autora, saradnika i gostiju svih dosadašnjih festivala snimljeni su i uveliko se zapisuju. Oni predstavljaju dosta obimnu i dovoljno zanimljivu građu za jedan od tomova knjige koju bi o Radionici zvuka od pokretanja do danas trebalo da objavi mr Stamenković. Tokom 30 godina u ovoj seriji ostvareno je više od 300 dela i u njoj je radilo bar isto toliko saradnika. Najzastupljeniji autor na ovogodišnjem festivalu bio je Arsenije Jovanović. Prve večeri emitovana su mu dva dela - jedno je radiofonska nadgradnja snimaka načinjenih u tunelu na Hvaru, a drugo je "Il sogno di un automobile" (San jednog automobila). Druge festivalske večeri emitovana je njegova ratna opera "Pad katedrale" i pročitano njegovo pismo u kome se duhovito i osećajno osvrće na rad u Radionici zvuka, na umetnike s kojima je sarađivao. Zbog korišćenja poslednjih ovogodišnjih sunčanih dana u Rovinju nije mogao da prisustvuje festivalu. Njegov poseban, čak izuzetan doprinos domaćoj radiofoniji ogleda se i u tome što je osvojio brojne i značajne nagrade i što je Radio Beograd sa čak četiri njegova dela učestvovao na proslavi tzv. "Rođendana umetnosti" koju svake godine organizuje Evropska radio-difuzna unija i koju direktno prenosi više važnih radio-stanica širom Evrope. Za zvucima traga i snima ih sam, a radiofonska dela oblikuje uglavnom u sopstvenom studiju, mada ne prestaje da sarađuje sa Radionicom zvuka. Njegova dela nagrađivana su i u SAD i u Meksiku. To gusto i pažljivo složeno zvučno tkivo na trenutke poprimi malerovski zamah i dinamiku. Osnovu čine zvučni dronovi različite jačine i dubine, od bruja u zamiranju do kontinuiranog tutnja, a potku razni, uhom mikrofona ulovljeni i potom ponavljani, montirani i naslojavani ambijentalni (prirodni i veštački) zvuci nejednaka trajanja i intenziteta. Ta usredsređenost na neobične, često tihe ili tanane šumove i ta veština da se ulove i razmeste tako da izazivaju pažnju i čitav niz asocijacija samo su deo priznatog majstorstva zvukopisca, reditelja i radiofonskog tragaoca i iznedrioca Arsenija Jovanovića. U tim njegovim apstraktnim delima u manjoj meri se prepoznaje, jer je stavljen u drugi plan, majstor dokumentarne i majstor igrane radio-drame, a u mnogo većoj čovek koji se nadahnuto kreće vijugavom, tananom i pozvanima propustljivom granicom između elektronske muzike i radiofonije. Kreativnost odnosi prevagu nad manirizmom čak i kad se prepoznaju okušane metode i delovi iz ranijih dela ovog autora.

Kratak ali samosvojan "Eko-rekvijem", emitovan prve večeri Festivala, odveo je studentkinju Mileniju Stanković u Teheran. Odgovorni u RTS omogućili su njen odlazak. Na međunarodnom takmičenju u glavnom gradu Irana osvojila je drugu nagradu.

Stamenkovićev "Put u reči" zanimljiv je apstraktni radio-dramski uvid u istoriju srpskog književnog jezika, a "Beleške običnog beogradskog tramvaja" dr Marije Ćirić svojevrsno je zvučno ogledalo središta Beograda.
Kroz dva svoja kratka ostvarenja Nenad Urošević radiofonski osluškuje i sagledava svetsku i nacionalnu istoriju, a u delu "Sviraj mi glasom" Jakov Munižaba mladalački poletno i vedro traži i pronalazi način da se uhvati, odsvira i zabeleži melodija govora. Stojan Srdić je još jednom pokazao da ni na polju apstraktne radiofonije još nije rekao poslednju reč.

Radiofonski triptih "Ptice pevaju moju muziku" dr Mihailo L. Đorđević za potrebe Festivala objedinio je i skratio. To što živi u Beču i u Beogradu odražava se i u tom radu kroz korišćenje bar dva jezika, a izmaštana i tonskom montažom ostvarena priredba sa oglašavanjem pojedinih ptica i reagovanjem publike prima se kao dovitljiv i prijemljiv izraz muzičkog poslenika i zanesenjaka.

Već deset godina Radionica zvuka daje doprinos "Rođendanu umetnosti" odeljenju "Ars akustika" Evropske radiodifuzne unije. Ove godine doprinela je projektom "Glasovi u prostoru" poznatog kompozitora Vladana Radovanovića, a tim delom započelo je treće festivalsko veče. Radovanović se vezuje i za sam početak rada Beogradskog elektronskog studija osnovanog 1972. godine. Studio je tada spadao među najopremljenije u Evropi. Zaostajao je za stokholmskim, ali je bio bolji od poljskog Eksperimentalnog studija osnovanog 1957. godine. Po Radovanovićevom svedočenju nakon emitovanog mu dela, beogradski studio kompjuterizovan je 1988. Najvažnija funkcija studija bila je samostalno stvaranje elektro-akustičke muzike. Ostvarena je bliska saradnja sa Dramskim programom, a organizovano je i obrazovanje kompozitora za rad u Elektronskom studiju. Radovanović smatra da je dobro što je Radionica zvuka uspela da se odupre i denacionalizaciji i deestetizaciji. Na "Rođendanu umetnosti" emitovano je i delo "Fukoovo klatno srpske muzike" Miroslava Savića, radiofonski prikaz savremene umetnosti uz ostinatno nabrajanje pravaca i njihovih protagonista, s diskretnom ilustracijom kroz odlomke iz kompozicija srpskih autora. To delo je emitovano treće festivalske večeri. Od pre nekoliko godina, Drugi program Radio Beograda raspisuje konkurs za nagradu "Neda Depolo" za studentske radove. Najbolji radovi se, kao omnibus studentskih radova, emituju u Radionici zvuka najčešće krajem oktobra, kao redovna premijera serije. Tim emitovanjem studenti stiču pravo učešća na međunarodnim takmičenjima jer je jedan od uslova učešća da je delo emitovano na nacionalnoj radio-stanici. Poslednje, četvrte festivalske večeri, 7. XI, najpre su emitovana četiri studentska rada, ali ne u omnibusu, nego jedan po jedan: "Upornost sećanja" Pavla Dinulovića, "Šuma š'uma" Mihaila Radovića, "Devedeseto" Aleksandra Manje i "Moja mala jutarnja kafa" Milana Anđelkovića. Studenti su, besumnje, ovladali i tehnikom i suštinom radiofonskog izraza i njihovi prvenci su u najboljoj tradiciji beogradske radiofonske škole. Dolaze mahom sa katedre za snimanje i dizajn zvuka Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Dinulović je stekao zvanje mastera i već par godina je uspešno konkurisao svojim radovima. Prošle godine je osvojio prvu nagradu na konkursu "Neda Depolo" za studentski doprinos radiofoniji. Aleksandra Manju radiofonski izraz istinski zanima, ali ne može da mu se posveti pošto se profesionalno i intenzivno bavi video-igrama. Jedan od najzaslužnijih ljudi za nesmetano odvijanje ovogodišnjih i ne samo ovogodišnjih Dana Radionice zvuka jeste čuveni ton-majstor, radiofonski stvaralac i doskorašnji profesor na pomenutoj katedri FDU Zoran Jerković. Godine 1956. postao je član Dečje radio-dramske grupe kod legendarnog čika-Bate Miladinovića, a od 1967. počeo je da radi na Drugom programu Radio Beograda kao snimatelj. Gotovo polovinu dela iz Radionice zvuka sam je potpisao kao ton-majstor. Na XI Festivalu predstavio se delom "Terezin", upečatljivim delom inspirisanim tamnovanjem Gavrila Principa. Prisetio se početaka serije, onih neizbežnih lutanja u potrazi za novim iskorakom. Mnogo su mu značila gostovanja u nemačkim radio-stanicama, a naročito saradnja sa Klausom Šeningom, jednim od najvažnijih teoretičara umetnosti radija i osnivačem odeljenja "Ars akustika". Učestvovao je na brojnim međunarodnim radijskim festivalima. Jedan je od osnivača pomenute katedre u leto 1997, a njegovi studenti bili su Aleksandar Protić, Jakov Munižaba, Pavle Dinulović, Dora Filipović (nedavno je stekla zvanje mastera radiofonskim i filmskim delom "Pogledi zatvorenih očiju") i drugi. Istakao je da u svakom današnjem boljem ili ambicioznijem filmu zvuk značajno doprinosi kvalitetu. Tonski snimatelji, međutim, ne dobijaju mesto koje zaslužuju.

Na Festivalu je potom emitovano delo "Sve je tako jednostavno i lako" Vere Leon, skraćena radio-opera, za koju je muziku napisao Mihailo L. Đorđević. Pesnikinja Vera Leon živi u Beču, gostovala je na ovogodišnjem jubilarnom međunarodnom Beogradskom sajmu knjiga, a učesnicima i posetiocima Festivala obratila se snimljenom porukom. Seriji je čestitala jubilej. Vera Leon piše na nemačkom i na srpskom, pa je i njena misaona pesma u ovom radiofonskom delu pevana na oba jezika. Tekst pesme nije sasvim podudaran jer se izvornikom smatra i nemačka i srpska verzija. Nije verovala da će na osnovu njenog teksta nastati muzika koja će se pevati, putem radija emitovati i scenski uobličiti, a sad se uverila. Dodala je da je radio toliko prisutan u našim životima, da ga prosto previđamo. Dr Slobodan Stanković, poznati ton-majstor i docent na pomenutoj katedri FDU, u kratkom roku uspeo je da kao soliste u ovoj radio-operi snimi Dinu Travicu i Aleksandra Novakovića iz Radio-hora Muzičke produkcije RTS i da snimljeni materijal pripremi i uobliči. Đorđevićeva muzika je prijatna, ali ne po cenu nepodnošljive lakoće. Komponuje pesme za decu i mjuzikle, ali je poznatiji u inostranstvu. Objavljuje stručne knjige, a "Pešić i sinovi" je njegov ekskluzivni izdavač za Srbiju (vlasnica i urednica Vesna Pešić prisustvovala je delu Festivala). Autor je knjige o globalizaciji i jedne o zvuku i muzici u medijima, a predaje na Fakultetu za kulturu i medije univerziteta "Džon Ezbot" u Beogradu. Bio je asistent u Elektronskom studiju Trećeg programa i sedamnaest godina je sarađivao s Radio Beogradom. Kao mlad je eksperimentisao, a sada se udaljava od avangarde. Slušanje elektro-akustičkih i apstraktnih radiofonskih dela je ozbiljan posao, koji od slušaoca zahteva kulturu slušanja, dar, želju i volju. Petnaest godina radi na romanu o Vuku Brankoviću.

Dramskom programu Radio-Beograda i njegovoj najzahtevnojoj seriji Radionici zvuka predstoje, nadamo se, plodne i uspešne godine, pa verujemo da će ovaj Festival i prateće publikacije privlačiti pažnju poklonika radiofonske umetnosti.

mr Ranko Burić