Preispitivanje savremene umetnosti

Beogradski umetnik Uroš Đurić predstavlja se u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda izložbom kojom problematizuje fenomen savremenosti i postavlja pitanja kontradiktornosti koja savremena umetnost, kao ideološki zasnovana, nosi u sebi.

Poslednja izložba savremene umetnosti, kako je nazvana postavka, obuhvata Đurićeve radove iz ciklusa “Umetnost za klasno društvo”, koji je započeo 2012. godine, a prvi put ga predstavlja, kao i deo najnovijih radova.

Intrigantan naziv izložbe, kako je navedeno u pratećem tekstu, pokreće pitanja definisanja savremenosti, njenog trajanja, onoga što dolazi posle...

Đurić smatra da “savremena umetnost u sebi sadrži klicu sopstvene smrti, ali pošto nema ništa bolje na vidiku ona se obnavlja. Slično kapitalizmu, prolazi kroz cikluse rasta i propasti koja služi kao mehanizam autokorekcije koji obezbeđuje trajni opstanak sistema”.

Kao umetnik koji je već tri decenije prisutan na sceni, Đurić kontinuirano uspeva da ostane izvan ustaljenih pravila, umetničkih okvira ili pravaca. Još 1994. godine, kada je zajedno sa Stevanom Markušem napisao Manifest autonomizma, Đurić je postavio temelje svoje ideologije i uverenja o umetnosti koja odražava (klasno) društvo u kojem nastaje.

“Veoma često se u savremenoj umetnosti zaboravlja da se svi elementi umetničke prakse odvijaju u okviru klasnog društva i da smo veoma mnogo određeni klasnim položajem, imetkom, bekgraundom… do koje mere smo uvezani sa aktuelnim rukovodećim institucijama ili osobama od kojih mogu da zavise mnoge važne odluke za karijeru… Ja nisam živeo takvim životom. Moja umetnost je uvek odraz moje klasne situacije - od početka do danas”, naveo je Đurić u razgovoru sa istoričarkom umetnosti Marijanom Vaščić, u okviru programa “Vizuelna umetnost i mladi” KCB-a. Đurić je dodao da ljudi često misle da se klasno i socijalno u umetnosti može izvesti samo eksplicitno, a njega eksplicitnost u tom smislu ne zanima, jer nije “slikar realizma”, već autor čiji je rad višeznačan.

Prema mišljenju Đurića, kome je na izložbi u KCB-u gost Vladimir Miladinović, u Srbiji postoji izvanredna autorska scena, ali je likovna scena gotovo zamrla.

“To je šokantno u potpunosti. To je do te mere šokatno da ova decenija može slobodno da se proglasi decenijom u kojoj je savremena umetnost u Srbiji sahranjena. Ali, autorska scena je impresivna. Institucionalni život je van naših dometa, to je nešto što je pitanje državne politike ili kulturne politike u širem smislu, koja ne da je izostala, nego je u čabru odavno, a ovo je živa scena zato što imate svake godine nekoga ko upisuje te fakultete, završava ih i nalazi se u bespuću, pre svega egzistencijalnom”, naveo je Đurić, ističući da je skoro gledao radove mladih i autora srednje generacije, od kojih može “pamet da vam stane”.

Đurića fascinira to što se, uprkos nepovoljnim okolnostima, autorska scena u Srbiji razvija, i pritom je u skladu sa evropskim i svetskim tokovima.

"Verujem da poznajem veoma dobro i evropsku i svetsku scenu, ali mislim da ne postoji sličan primer zaista… Znam gde i u kojim uslovima rade, a oni rade kao da žive u najboljoj mogućoj sredini – u uslovima koji im idu na ruku. Ne zaostaju za bilo čime za radovima savremenika u svetu. To je nepojmljivo, znajući nemogućnosti koje im se ukazuju tokom školovanja i života. Ti radovi mogu da nastanu samo ukoliko ste u fokusu, to ne može da padne sa Marsa ili samo zato što ste talentovani. Ta posvećenost, koja je očigledna u samim radovima koji izbacuju, mene ostavlja bez teksta. Ovo je mnogo gore vreme nego što su bile 90-te, a umetnost je nastavila da se razvija... Oni su svi potpuno superiorni u viđenju onoga što žele da rade i u načinu na koji to izvode. To me fascinira. Ne mogu da vidim bilo kakvu zadršku u načinu na koji rade. Neverovatno, ali istinito. Mislim da nikada do sada nismo imali takvu likovnu scenu, a o njoj se nikada manje nije znalo. To je isto interesantno”, konstatovao je Đurić.

Savremena umetnost, kako navodi Đurić, jedan je ideološki obrazac, a okvir za njega stvaraju kustoske, a ne umetničke prakse.

"Onog trenutka kada napravite muzej savremene umetnost, to znači da se u vaše vreme stvara i neka umetnost koja nije savremena, a jeste umetnost savremenika – ovog doba. To znači da neko treba da odredi šta je savremena umetnost, a šta nije. Tu se već unosi jedna konfuzija, vrsta elitizma. Svi kada radimo – radimo sa željom, bar većina nas čini mi se, da se ostvarimo danas u sadašnjim okvirima... Savremena umetnost ima ideološke okvire čak do te mere da je u velikoj meri postala više vlasništvo kustoske, nego umetničke prakse. Kustoska praksa je ta koja daje ideološke okvire za kretanja u savremenoj umetnosti... Današnji kustosi gotovo su planski zaskočili određene institucije ili ih pikiraju, znajući da sa te pozicije mogu bez ikakve odgovornosti da plasiraju svoju ideju o nečemu, a da ta ideja ne mora da ima ukorenjenost u umetničkoj praksi, već vi možete da kreirate sa te pozicije određene trendove koji možda nemaju bilo kakvo uporište u realnosti. Za razliku od nekadašnje situacije, kada je kustos bio 'čuvar' situacije, kustos je postao neko ko kreira situaciju, a to je vrlo opasna situacija – može da bude u slavu umetnosti, a može da bude i u slavu samog kustosa“, naveo je Đurić.

Savremena umetnost je u tom smislu je, kako je naveo, postala deo ne samo politike, već i ekonomije - u smislu uređenja odnosa.

"Od tih odluka veoma često zavisi i ekonomski život učesnika i onda se i tu prebijaju razni interesi, uticaji, ko odakle dolazi, utiče...“, naveo je Đurić, smatrajući da je savremena umetnost „nešto što se izdvojilo iz same umetnosti i postalo jedan ideološki, ekonomski i politički program koji ide u korak sa vlašću zato što zapravo ništa od toga nije moguće a da nije u dosluhu sa vladajućim slojevima i trendovima u svetu“, ocenio je.

"Vidite kako savremena umetnost zapravo dementira i sve više postaje služavka vladajućeg sloja i to ona seksi sobarica koja se trudi da bude sve zanimljivija svojim čudnim gospodarima koji imaju sve luđe prohteve, a pogotovo joj je omogućeno da iznenadi gospodara. Meni se to ne sviđa", dodao je Đurić, smatrajući da savremena umetnost kao takva "prosto treba da umre i da ostavi prostor umetnosti. Došla je do svog vrhuinca zato što je postala rigidna akademska struktura“,

"Kada gledate dokumentarac o (Jozefu) Bojsu i šta je želeo da promeni na Diseldorfskoj akademiji, verovatno nije mogao da razume iz te pozicije da ta vrsta slobode zapravo postaje novi akademizam i mi sada imamo problem kako su sve te konceptualne strategije i neoavangarde zapravo postale nova akademska struktura, koja guši mogućnost da se umetnička praksa razvija i sagledava drugačije. To je već postalo deo obuke umetnika na akademiji. Samim tim savremena umetnost je potpisala sama sebi smrt. Kao kapitalizam, savremena umetnost sadrži u sebi klicu sopstvene smrti, ali se obnavlja. Savremena umetnost je ekvivalent kapitalizmu. Verovatno će odlaskom kapitalizma otići i savremena umetnost“, ocenio je Đurić.

Đurić aktivno izlaže od 1989. godine, a radovi mu se nalaze u mnogobrojnim javnim i privatnim kolekcijama širom Evrope i SAD. Muzej Albertina u Beču nedavno je uvrstio u stalnu postavku sedam njegovih radova, nastalih 90-ih godina 20. veka u okviru ciklusa “Bespredmetni autonomizam”.

Rođen 1964. u Beogradu, studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, a diplomirao je 1992. i magistrirao 1998. godine slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Od kraja 90-ih organizuje gostovanja i koprodukcije stranih umetnika u Srbiji. Bavio se i pedagoškim radom - vodio je crtačko-slikarsku klasu u Centru za likovno obrazovanje u Šumatovačkoj ulici, držao niz predavanja i radionica... Nastupao je u dvadesetak igranih i dokumentarnih filmova i TV serijala, a od 1992. do 2010. godine radio je i kao autor i urednik emisija na Radiju B92.

Poslednja izložba savremene umetnosti otvorena je do 5. novembra, uporedo sa izložbama Siniše Radulovića u galeriji Podroom i Hrvoja Slovenca u galeriji Artget.

*Foto: Bojan Kovačević / SEEcult

(SEEcult.org)