Priča o Diani Budisavljević – o dobru mogućem i u zlu

Potresan igrano-dokumentarni film “Dnevnik Diane Budisavljević” Dane Budisavljević o Zagrepčanki austrijskog porekla koja je iz ustaških logora izbavila više od 10.000 pravoslavne dece, čija će srpska premijera biti na 15. Slobodnoj zoni, pokazuje da je dobro moguće i u najgorim vremenima i da je neophodno suočiti se sa zlom ne samo iz prošlosti, već ga treba prepoznati na vreme i u aktuelnoj stvarnosti.

Crno-beli “Dnevnik Diane Budisavljević” emotivno je doživljen i na novinarskoj projekciji 23. oktobra u Kombank dvorani, a prema rečima rediteljke, prijem publike po hrvatskim gradovima, nakon trijumfa na 66. Pulskom filmskom festivalu, identičan je - i na nedavnoj zagrebačkoj premijeri bile su ovacije, dvorana se tresla od pljeska i bilo je vrlo emotivno.

“Razgalim se kada vidim da film zaista komunicira sa publikom. Uvek se nekako osetim skromno i malo, sa željom da zaista počnemo realistično shvatati povest, da prestanemo lagati o njoj, da učimo iz povesti i da živimo u svom vremenu. Jer to je jedino istinito i jedino što zapravo možemo”, rekla je Dana Budisavljević, koja je istinitu, a decenijama potiskivanu priču o akciji spašavanja srpske dece iz ustaških logora i njihovom udomljavanju saznala iz dnevnika Diane Budisavljević do kojeg je pre desetak godina došla u Spomen području Jasenovac.

Sticajem okolnosti, Diana Budisavljević je upravo 23. oktobra (1941. godine) počela da piše svoj dnevnik.

“Jutros smo shvatili tu neverovatnu koincidenciju da je baš na današnji dan Diana napisala svoj prvi zapis u dnevniku, a to je da njena šogorica, muževljeva sestra, koju igra Mirjana Karanović, dolazi na ručak i kaže da postoje logori za žene i decu u kojima su Židovke i pravoslavke”, rekla je Dana Budisavljević, čiji je film, nastao u hrvatsko-srpsko-slovenačkoj koprodukciji, osvojio na 66. Puli glavne nagrade i stručnog žirija, i kritike, i publike.

Prema rečima Dane Budisavljević, na Pulski festival otišla je sa velikom tremom.

“Tamo se film prikazuje pred 5.000 ljudi. Znala sam da je to ili gore ili dole, nema ravnog. Bila sam srećna zbog načina na koji je publika prihvatila film, to će mi zauvek ostati za pamćenje. Da nijednu drugu nagradu nismo primili, to bi za mene bila najveća nagrada i veliki, veliki događaj”, rekla je ona, dodajući da je još lepše što je film nakon Pule nastavio da putuje i po hrvatskim ostrvima i po drugim gradovima, a od 3. novembra kreće u redovnu bioskopsku distribuciju.

“Do sada ga je videlo 23.000 ljudi, tako da mislim da je ovaj film zaista nešto pokrenuo”, dodala je Dana Budisavljević, ne mareći mnogo za negativne reakcije koje uglavnom ulaze sa desnice na priču o Diani Budisavljević koja sa suprugom lekarom – pravoslavnim Srbinom, ćerkama i tek rođenom unukom, živi početkom Drugog svetskog rata u NDH životom visoke građanske klase, kada saznaje da Jevrejke i Srpkinje s decom odvode u logore, gde umiru od gladi i bolesti. Dok Jevrejska opština šalje pomoć Jevrejkama, o Srpkinjama se niko ne brine. Koristeći austrijsko poreklo, Diana apeluje na vlast, Crkvu i Crveni krst da spasu barem decu, ali niko od njih ne želi da preuzme odgovornost. Stoga sa nekolicinom prijatelja u svom stanu počinje da prikuplja pomoć i organizuje akciju kojom je do kraja Drugog svetskog rata od sigurne smrti spašeno više od 10.000 dece, koja su potom udomljena u porodicama u Hrvatskoj.

Navodeći da su glavni filmski, pa i društveni kritičari, odnosno svi koji nešto znače u hrvatskom javnom prostoru, izuzetno pozitivno pisali o filmu i o njegovom fenomenu, Dana Budisavljević rekla je da postoje, naravno, i desne, ali i leve kritike, ali toliko je više toga pozitivnog da nema potrebu da se zagađuje negativnim kritikama, koje zapravo i nisu filmske.

“Neki se čak ponose da nisu gledali film, ali da već to povesno znaju i da ću ja to napraviti krivo. Nemam čak osećaj da su to stvarni stavovi tih ljudi, već da ih neko plaća da veličaju režim. To su dosta nesuvisli tekstovi”, rekla je ona, ističući da je “neka nomalna hrvatska javnost, široka srednja struja ipak pokazala veliku širinu”.

“Možda sam optimistična i naivna, ali možda je zaista momenat da ovakav film tako dobro prođe u Hrvatskoj”, rekla je Dana Budisavljević, kojoj je to debitantski dugometražni film, a poznata je, inače, po dokumentarcu “Nije ti život pjesma Havaja” koji je prikazan i na Slobodnoj zoni 2012.

Povodom poređenja “Dnevnika Diane Budisavljević” sa “Šindlerovom listom”, Dana Budisavljević rekla je da je Stiven Spilberg napravio taj film u svojoj rediteljskoj zrelosti, a smatra i da se inače teško mogu uporediti.

“Zanimljiva mi je i razlika između Oskara Šindlera i Diane Budisavljević. On je krenuo u svoju akciju prvo iz koristoljublja, želeći besplatnu radnu snagu, a tokom vremena značajna je njegova transformacija u čovečnost, kada shvati da je najbitnije spasiti ljudske živote. Dianina priča je potpuno drugačija. Ona zaista kreće od početka iz humanosti. Stoga mi je nekako i bliža, ali je i filmski teško savladiva baš zato što nema te promene karaktera. Teško je i zato što mi o samoj Diani i njenom privatnom životu jako malo znamo. To je bio veliki izazov i za Almu Pricu koja je interpretira, a i uopšte da se zamisli taj film i scenario zato što je to jedna vrlo dramatična ljudska priča, a s druge strane, sve što je Diana ostavila je jedan, rekla bih, suvoparni dnevnik. Ona nije pisala o svojim ličnim razmišljanjima, strahovima, nadanjima… Ona je to zapravo zvala ‘izveštaj o akciji’. Ona svaki dan samo piše šta treba uraditi, šta su napravili, šta su prikupili, gde su kucali na vrata… I baš taj njen način zapisa je bio fascinantan i inspirativan. Dakle, to su dva različita filmska tretmana”, rekla je Dana Budisavljević.

Glumica Alma Prica, koja igra glavnu ulogu, uključila se na konferenciju video snimkom sa Svačićevog trga u centru Zagreba, gde je živela Diana Budisavljević sa porodicom, a danas u tom stanu živi njena unuka Silvija Sabo, koja je i sačuvala i prevela sa nemačkog jezika Dianin dnevnik akcije.

“Ta izuzetna, hrabra i skromna žena zauvek je obeležila našu povest svojom akcijom spašavanja 10.000 dece, 10.000 ljudskih života, akcijom odbrane čovečnosti u nečovečnom periodu vladavine NDH. Potresni iskazi i sećanja preživele dece svedoka – Živka, Nade, Zorke, Milorada – srce su našeg filma. Postojali su i verujem da postoje još uvek takvi ljudi kao što je Diana Budisavljević i njeni saradnici, kao i brojni građani koji su pomagali i učestvovali u spašavanju i udomljavanju dece. Svima njima posvećen je ovaj film”, rekla je Alma Prica, izražavajući žaljenje što zbog radnih obaveza nije mogla da doputuje u Beograd.

Kako je istakla, sve dok postoji jedan čin dobrote i humanosti, postoji i nada u ovaj svet, ma koliko nam se on strašnim činio.

“Ne ponovilo se zlo nikome!”, rekla je Alma Prica, ističući da je srećna i počašćena učešćem u tom filmu o “postojećoj i mogućoj dobroti u nemogućim vremenima”.

Glumica Mirjana Karanović, koja prva skreće pažnju Diani na tragičnu sudbinu pravoslavnih žena i dece, izjavila je da joj se čini da danas više nego ikad postoje predrasude, šabloni po kojima gledamo jedni druge, zato što smo tako zatvoreni.

“I onda je jako dobro kada dođe jedan ovakav film iz Hrvatske, o kojoj se uglavnom kod nas u Srbiji piše na senzacionalistički način o tome koliko tamo mrze Srbe. Te su vesti glasnije od vesti o ovom filmu i o svim ljudima u Hrvatskoj koji smatraju da je taj film hrabar i da je bio potreban. To je način da razmišljamo ne u crno-belim formatima, nego kao ljudi”, rekla je Mirjana Karanović, dodajući da joj je zato beskrajno drago što je deo tog filma, jer deli sa Danom Budisavljević potrebu da preispituje i svoju ličnu istoriju, i istoriju ljudi sa kojima živi.

“Umetnici iniciraju određene teme i žele odgovor i reakciju. Mislim da je dobro za sve nas na ovom prostoru da razgovaramo. Umetnici mnogo pomažu da taj razgovor počne”, konstatovala je Mirjana Karanović.

Povodom nedavne zagrebačke premijere u Dvorani “Vatroslav Lisinski”, kojoj je prisustvovala, Mirjana Karanović rekla je da nije posebno razmišljala o reakcijama publike, jer je imala svoj odnos prema filmu, koji ju je na divan način privukao. “Liči na svoju rediteljku, ona te tako nekako nežno i neprimetno uvuče u taj svet i učini da osetiš tako duboko saosećanje, tako duboku empatiju prema ljudima, ali i da počneš da se pitaš o smislu svega”, dodala je Mirjana Karanović koja je u Zagrebu upoznala i troje preživele dece logoraša koji sada imaju oko 80 godina.

Družila se najviše sa Miloradom Jandrićem koji potresno govori u filmu o nikada utvrđenoj sudbini svoje sestre, a kako je prenela, obećao je da će doći na beogadsku premijeru.

“On je jedno fascinantno biće. To što te osobe nose u sebi, to je toliko potresno i uzbudljivo i veličanstveno. Taj film zapravo slavi život. Postoje mnogi periodi u istoriji kada su neki mislili da mogu da istrebe do kraja život određenih ljudi. I onda kada posle svih stradanja kažete – ne, život je pobedio, taj Milorad je za mene simbol toga. Meni lično je dao neku novu energiju. Mislim da ceo filma daje neku dobru energiju, pored sve tuge, ima i nade dokle god postoje takvi ljudi koji se ne boje da o tome pričaju i ne misle da nekome treba da iskopamo oči zato što to hoće da gleda ili neće da gleda”, rekla je Mirjana Karanović.

Tihomir Stanić, glumac, reditelj i producent, koji je pokušavao 12 godina da snimi igrani film o Diani Budisavljević, rekao je da je mnogo noći proveo nad njenim dnevnikom i razgovarao sa mnogim logorašima, a tako je i upoznao Danu Budisavljević. “Znao sam scenario i čuo za uspeh filma, ali danas sam ga prvi put gledao. Moram da krijem koliko sam potrešen, jer me je stid da sad plačem ovde pred vama”, rekao je Stanić, koji igra epizodnu ulogu u priči o Diani Budisavljević.

“Uz duboku zahvalnost Dani Budisavljević, koja je negde identična zahvalnosti koju sam osećao prema Diani Budisavljević, zbog čega sam i hteo da snimam film o njoj, ja sam ovaj film doživeo kao nagradu za trud, i svoj na kraju i mnogih ljudi koji su se bavili ovom temom i pokušali da na svetlost dana iznesu priču o toj ženi koja je dokazala da je moguće i u najgorim vremenima učiniti čudo, neko dobro delo, o ženi čiji postupci, o čemu svedoči ne samo njen dnevnik nego i istorijske činjenice, bez obzira što se decenijama o njoj nije znalo, dokazuju da ne postoji opravdanje ni za koga  da kaže – nismo znali, nismo bili obavešeni”, rekao je Stanić.

Stanić je istakao da film pokazuje reakciju na zlo iz iskonske ljudske, a pre svega ženske prirode, zbog čega se i divi tim ženama – i onima koje su učestvovale u toj akciji, i onima koje su stvorile film.

“Dana je znala da sam ja hteo tom temom da se bavim i onda me je počastvovala mogućnošću da učestvujem kao glumac u jednoj-dve scene. Na tome sam zahvalan, ali i da nisam učestvovao, ja nemam reči da opišem to osećanje. Već mescima pričam koliko je značajan ovaj film, ali sada kad sam ga video i kada sam video način na koji taj film dopire do nas, publike – on je identičan načinu na koji je junakinja filma i tog ogromnog poduhvata saznavala i dolazila do svesti i do informacija šta se to dešava. Jer zlo dođe tako neprimetno, a kada bi ljudi znali šta će se desiti, možda bi ranije reagovali. Nije se zlo dešavalo samo pre 70 godina, dešava se i danas zlo, na prvi pogled tako benigno i neosetno… Ljudi kažu – pa nije moguće, kao što kaže u filmu Dianin muž”, rekao je Stanić.

Koproducentkinja Snežana van Hauvelingen iz beogradske kuće This and That Productions, koja je započela saradnju sa hrvatskom Hulahop produkcijom pre nekoliko godina, rekla je da je priča o Diani Budisavljević “jako važna tema, a istorijski je bila zapostavljena”.

“Za mene je još značajnije i hrabrije to što je inicijativa za ovaj film došla iz Hrvatske, odakle je većinski producent, zato što je to zemlja u kojoj su se za vreme NDH desili strašni zločini, ali isto tako zemlja gde su se desili izuzetni humani podvizi, ne samo Diane Budisavljević, već velikog broja običnih i hrabrih ljudi koji su učestvovali u akciji spašavanja dece”, rekla je ona i naglasila da je “Dnevnik Diane Budisavljević” realizovan kao prava koprodukcija, uz glumce iz Srbije i veliki broj autora i uz podršku Filmskog centra Srbije i Ministarstva za kulturu i informisanje Srbije.

Direktor i selektor Slobodne zone Rajko Petrović, koji je prisustvovao svetskoj premijeri “Dnevnika Diane Budisavljević” u Puli, rekao je da je ostao pod veoma jakim utiskom i da se nada da će film ostaviti tako snažan i upečatljiv utisak i na beogradsku publiku, koja će ga premijerno videti 11. novembra u Kombank dvorani, u okviru programa Horizonti Balkana.

Diani Budisavljević je, inače, OZNA oduzela 1945. godine kartoteku koju je brižljivo gradila kako bi deca nakon rata mogla da pronađu roditelje. Kako je ranije izjavila rediteljka, nakon svog tog napora, rizika i žrtve, to što su joj sve oduzeli toliko ju je bolelo da više nikada nije govorila o onome što se događalo. Dnevnik je pronašla njena unuka Silvija Szabo tek nakon Dianine smrti 1978. godine.

U filmu o Diani Budisavljević, koji sadrži i arhivski materijal jugoslovenske kinoteke o vremenu NDH, igraju neka od najzanimljivijih glumačkih imena regiona, poput Igora Samobora, Ermina Brava, Arete Ćurković, Krešimira Mikića, Vilima Matule, Urše Raukar, Biserke Ipše i drugih.

Dana Budisavljević, koja potpisuje i režiju i scenario, rođena je 1975. u Zagrebu, gde je diplomirala na Odseku za filmsku i TV montažu Akademije dramskih umetnosti. Radila je kao montažerka, asistentkinja produkcije i organizatorka filmskih festivala, a debitovala je kao rediteljka dokumentarnog filma “Sve 5!” Kao producentkinja potpisuje dokumentarni serijal “Betonski spavači” Saše Bana, filmove “Lijepo mi je s tobom znaš” Eve Kraljević, “Onda vidim Tanju” Juraja Lerotića i druge.

Koscenaristkinja filma je Jelena Paljan, direktor fotografije Jasenko Rasol, scenografi Dušan Milavec i Ivo Hušnjak, kostimografkinja Martina Franić, a majstorica maske Dušica Vuksanović. Autori muzike su braća Alen i Nenad Sinkauz, a korišćena je i muzika Arsenija Jovanovića.

Film su podržali Hrvatski audiovizualni centar, Slovenački filmski center, Filmski centar Srbije, fond Eurimages Saveta Evrope, te potprogram Media programa Kreativna Evropa.

*Foto: This and That Productions

(SEEcult.org)