Privatno i/ili Javno
Umetnica Bojana Fužinato predstavlja se u Galeriji Kolarčeve zadužbine u Beogradu izložbom kojom postavlja pitanje granice privatnog i javnog delovanja, a obuhvata radove nastale ručnim tkanjem tekstila.
“Možemo li osvestiti granicu između privatnog i javnog delovanja u našim životima? Jeste li ona tim teža ako je subjekt onaj koji stvara? Da li je moja baka tokom tkanja u svojoj sobi ikada pomislila da stvaranjem tog komada materijala na razboju, njen život iz privatne sfere prelazi u javni, (njoj tada nedostupni)?”, navela je umetnica povodom izložbe “Privatno i/ili Javno”, koja će biti otvorena 8. juna.
Transponovanjem komada tekstila koji ručno tka u objekat naslovljen instalacijom u prostoru, Bojana Fužinato probija tanku granicu privatnog i javnog.
“Mekanu strukturu tkanine zaustavljam, ledim, kamenim, kako bi spoljni pogled mogao da oseti kako ona ispod mojih prstiju, zaobljena i nežna, klizi. Produkovanje materijala na razboju je veoma prisan telesni momenat u kome se energija harmonično kroz naše telo kreće i ponavljanjem istih postupaka produkuje ritmički zvuk sa kojim se misli opuštaju. Postupak se može posmatrati i meditativnim, katarzičnim ali veoma privatnim i intimnim”, navela je umetnica, dodajući da je tkanje, posmatrano kroz istoriju, bilo produkt onih koji većinu vremena provode u kući, koji brinu o porodici i pretežno je ženski posao. Dugo je imao karakteristiku dekorativne umetnosti - one koja je manje vredna u odnosu na zabeležena imena istorije umetnosti, pretežno muškog pola. Kao zanat ili dekorativna umetnost, ostala je u intimnoj zoni.
“Svojom mekoćom, bojama, zavodljivim šarmom čitamo je kao energiju žene. Kada takvu energiju pretočenu u objekat javno predstavim, ona postaje politički čin. Sugeriše na nejasnu liniju njenih privatnih i javnih delovanja, život pun sadržaja i obaveza, odhos fleksibilnosti, i kao takav kontekstualizovan kroz umetnički čin”, dodala je umetnica.
Bojana Fužinato u drugom delu istraživanja analizira pojam “Virdžina” koji upoznavanjem sa istoimenim filmom Srđana Karanovića, snimljenog 1991. u Jugoslaviji. Uz feminističko čitanje Karanovićeve “Virdžine” u doktorskoj disertaciji Suzane Milevske, ulazi u istraživanje fenomena rodne zamene koja je patrijarhalno podstaknuta i izgrađena.
Priča opisuje Stevana, mladog naslednika porodice koja je ukleta zbog toga što ima previše ženske dece. Stevana sopstvena porodica osuđuje da živi kao dečak, iako je rođen(a) kao devojčica. Njegova porodica zapravo prati običaj “zakletih devica” (virgina ili tobelija) kako bi izbegla osudu društva zbog toga što ima isključivo žensko potomstvo. Različiti su razlozi postajanja Virdžinom, a slučaj Stevana iz Karanovićevog filma samo je jedan od njih. Ona može biti i iz čisto ličnih pobuda, u slučaju kada mlade devojke ne poseduju identitet pola i roda sa kojim su rođene. Takođe, ima primera da iz žalosti za izgubljenim partnerom žene ostaju zavetovane Virdžine, dok može biti i bekstvo od ugovorenog i neželjenog braka. One se tim činom zavetuju na večno devičanstvo, što ih odvaja od kategorije žene, ne dovodi u kategoriju muškarca, ali zasigurno stvara mogućnost za trajno isključivanje iz obaveze biti ženom. Statusom Virdžine žene zasigurno dobijaju slobodu kretanja u javnoj oblasti, a ne privatoj, skrivenoj oblasti ženskog života, navela je Bojana Fužinato, koja u svim tim primerima analizira patrijarhalnu situaciju u brdskim ruralnim predelima balkana: severne Albanije, Kosova i Crne Gore, za koje se fenomenologija Virdžine vezuje.
Pisani dokumenti, kako je navela, svedoče da je postojanje tog fenomena zabeleženo još 1860. godine, a u dokumentarcu nedavno snimljenom u produkciji Vice “Poslednje balkanske Virdžine” uočava se da ih ima i dalje, iako u znatno manjem broju nego pre, ali da su zasigurno najstariji treći rod Evrope.
Prema rečima Bojane Fužinato, vizuelni rečnik kojim transponuje taj fenomen u likovni govor služi se elementima koji simbolično prikazuju privatnu i javnu oblast u životu jedne žene/muškarca/Virdžine. Zasnovan je na motivima kršovitih predela Balkana, kao simbol javnog, te slobodnog kretanja jedne osobe, kao promišljanje o načinu života u zabačenim mestima i patrijarhatu koji je u njima i dalje prisutan. Izabrani motiv izvodi medijima koji su tradicionalno vezani za ženske ručne radove i privatnu sferu njenog života: vez, tkanje, šivenje, batik farbanje tekstila, dekorativno oslikavanje tkanina, igle i kuhinjske krpe.
Time se te dve oblasti prepliću, zamućuju i postavljaju upitnim pozicije roda i pola, koje je u primeru Virdžine društveno iskonstruisan.
Vizuelna umetnica, kustoskinja, kulturna radnica i aktivstkinja u polju ženskih prava, Bojana Fužinato Stamenković, rođena 1986. u Čačku, trenutno živi i radi u Hamburgu. Od 2014. do 2018. godine studirala je i radila u Beču, a 2020. završila je Digitalnu feminističku školu Centra za ženske studije Beograd. Diplomirala je 2011. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo, a iste godine je sa koleginicom Jelenom Fužinato (BiH, Berlin) osnovala umetničku grupu Rouge, u okviru koje ispituju probleme pola, status žena, identiteta i polje migracije rada. Nakon dužeg boravka u nevladinom sektoru nezavisne kulturne scene u Srbiji, studirala je i radila kao kulturna menadžerka u timu master programa “ecm – educating/curating/management” na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču.
Umetničke doktorske studije započela je 2012. godine na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Milete Prodanovića, sa užim interesovanjem za feminističke participativne projekte u polju vizuelnih umetnosti. Intenzivno iskustvo stekla je na Letnjoj akademiji u Salcburgu 2009. godine, u okviru radionice klase prof. Gulsuna Karamustafa, a dve godine kasnije učestvovala je i u fotografskoj radionici umetnice Eve Šlegel u okviru Letnje akademije u Traunkirhenu, takođe kao stipendistkinja programa.
Učestvovala je na više od 70 izložbi u Evropi, od kojih je 13 samostalnih u Srbiji. Njenu umetičku praksu već pet godina zastupa i prezentuje Galerija Schleifmühlgasse 12-14 u Beču.
Dobitnica je stipendije “Graduates” umetničke organizacije das weisse haus u Beču (2018) za poziciju organizatorke i kustoskinje u tom udruženju.
Izložba u Galeriji Kolarčeve zadužbine biće otvorena do 26. juna.
(SEEcult.org)
